- Peščanik - https://pescanik.net -

Čulo ukusa

 
Dobro je kada je ukus odlučujući. U najvećem broju slučajeva se s punim poverenjem i ja sam na njega oslanjam. Već mi je takoreći prešlo u naviku da prilikom iskazivanja nekog stava ili donošenja odluke o nekom svom postupku, moj lični ukus ili, ako vam je draže, estetska intuicija kojoj bezuslovno verujem, bude putokaz kojim ću se rukovoditi.

U poslednje vreme često slušam, i to od ljudi pametnih i talentovanih, od duša tananih i savesnih, da ih baš to, taj osećaj dobrog ukusa, sprečava da podrže savremenu rusku opoziciju i da se sve češće priklanjaju već poznatoj formuli „daleko im lepa kuća“. I jednima i drugima. I vlasti i opoziciji.

A kakva je pa ta naša opozicija? Loša? Nekako sva mlitava i uvela? Bez lidera s harizmom, bez ijedne blistave ličnosti i bez ljudi koji bi se odlikovali ozbiljnim moralnim autoritetom? Da li je to grupa večno usplahirenih i često vrlo glupavih učesnika političkih događaja? Nije li to na jednoj strani prosto gomila naivnih i tupavih idealista, a na drugoj, još toliko prepredenih probisveta, ljudi uvek spremnih da ogreju svoje ruke na tuđoj vatri? Oni su nedosledni i s krajnje sumnjivom lakoćom menjaju svoje prioritete? To su cinici koji ni sami ne veruju u to što govore? Oni, smeliji i odvažniji među njima, po pravilu su samo histerični drekavci, a oni pametniji su pak preterano oprezni, da ne kažem kukavice? Mnogi od njih su bezvredne neznalice, prosto bljutavi nikogovići? Oni nemaju nikakav program i ništa ne mogu da predlože u zamenu za ovaj postojeći, ovaj koji nam je vlast naturila?

Nažalost, s mnogo toga bih i ja mogao da se složim. Naravno ne sasvim, no u značajnoj meri, da.

Uostalom, nema se baš mnogo čemu čuditi. Savremena ruska opozicija je simetrična savremenoj ruskoj vlasti.

Na strani opozicije režimu, nekada smo u SSSR-u imali takve ličnosti kao što su naprimer Saharov ili Bukovski. A danas – ni prineti. Čak i ta sovjetska vlast, posebno u kasnijem periodu, i pored svoje krajnje podle i neljudske prirode, i pored sve svoje nakazne i odvratne stilistike, izgledala je više vredna poštovanja od ove sadašnje. Smeštena u zdanje obloženo već ispucalim i olupanim, no ipak solidnim mermerom, ogrnuta u stari, već dozlaboga izlizani imperijalni plašt koji nas je sve kolektivno, i u dovoljnoj meri lažno, podsećao na „stara dobra vremena“, ona je izgledala dosta neukusno ali je pri tom odavala skoro istiniti utisak da će nam tako sazdana, i tu gde je, sve zajedno s državom, ostati za sva vremena.

Današnja vlast kao da se nalazi u prostoru obloženom jeftinom plastičnom oplatom kineske proizvodnje koja imitira drvo, s praktičnom etiketom „lako za održavanje“, preko koje je kao za dečiju priredbu od raznobojnog staniola izrezan i nalepljen gordi natpris „Napred Rusijo!“. Pod je popločan svetlucavom klozetskom keramikom, a plafon je toliko nizak, da i pored svog niskog rasta, vlast nikako jadna da se „pridigne s kolena“. Pošto je značajni deo stanovništva takođe totalno obuzet takozvanim evro-remontom, oni prihvataju ovu nedoevropeizovanu, nedomišljenu i uopšte nedorađenu državu kao nešto što im je sasvim blisko i razumljivo.

I kako sad, nasuprot svemu ovome, treba da izgleda opozicija? Dobro je da i ovakvu imamo.

Dobro je kada je ukus odlučujući. No nevolja je u tome što su ukusi različiti i baš je to razlog što nikako sebi ne mogu da dozvolim da unisono s mojim cenjenim sabesednicima, pevam istu pesmu s tekstom „daleko im lepa kuća“. Mislim, i jednima i drugima.

Prvo što želim da kažem je da sam potpuno uveren da prosto ne može da ne bude opozicije. Ona je ta koja uravnotežava socijalni pejsaž. Opozicija je zapravo stav koji nije toliko „protiv“, koliko je „naprotiv“. Ovo posebno važi za socijalno uređena društva. Svakoj vlasti je kritički raspoloženi sabesednik neophodan, naravno ako je ta vlast u načelu sposobna na dijalog. Kakva god da je, opozicija je prosto neophodna, jer bez nje se društveni život neminovno gasi.

Ona se bori ne samo „protiv“, nego i „za“. Za slobodu, na primer. Za lično dostojanstvo. Za prava slabih i nezaštićenih. Za gradsku sredinu. Za prirodu. A ako je država tako podešena da i samu konstataciju ovih osnovnih ljudskih vrednosti čuje kao borbu protiv nje same, ko je taj ko je zapravo kriv za tu, priznajem često neugodnu situaciju. Sasvim je dovoljno samo misliti tako, pa da se ljudi i protiv svoje volje svrstaju u „opoziciju“.

A i zašto bi odjednom pa građani bili ti koje treba da interesuje koliko se vlast u nekoj određenoj situaciji oseća ugodno ili neugodno? Građanin ne samo da ima  pravo, nego mu je i obaveza da sledi za rukama države. Nije građanin taj koji treba da brine o tome da država živi udobno i mirno, već je država ta koja ima obavezu da se stara o njegovoj udobnosti, njegovom zdravlju i bezbednosti.

Društveno uračunljivog čoveka ne može radovati odsutnost opozicije. To nije indikator uspešnosti režima. To je pokazatelj njegove slabosti i nesposobnosti.

A glupaka ima mnogo. I na jednoj i na drugoj strani. Ali ja i pored toga nastavljam da uporno tvrdim da je ne samo nepristojno, nego i neukusno, da se onako s visine i u akademskom maniru raspravlja o vrlinama, manama i intelektualnom nivou onoga koga u ovom trenutku, na moje oči, njih četvorica istovremeno maltretiraju i biju. Za početak se ipak treba zauzeti za njega. A potom sve ostalo.

Često se setim burnog razgovora vođenog u jednom uskom društvu sredinom 70-ih, a povodom događaja koji nas je sve veoma uznemirio. Jednog našeg zajedničkog poznanika, prevodioca i borca za ljudska prava, u ulazu njegove zgrade, ubio je neki nepoznati zločinac. Usred našeg uzbuđenog i iz razumljivih razloga razdraženog razgovora, jedan od prisutnih, inače, što je važno reći, takođe prevodilac, za sve neočekivano je o pokojniku izrekao sledeće: „Baš i nije bio neki prevodilac“. Veoma umesna primedba za tu priliku, zar ne?

Ruska opozicija, kakva god da je, danas leži oborena. A mene su još u detinjstvu naučili da nije lepo tući onoga koji je već oboren. U mom dvorištu su bila takva pravila. Moguće da su neki drugi, iz nekog drugog dvorišta, naučeni da baš onog što leži na zemlji treba da tuku. I to kako stignu i čime god stignu. Ili da, ako i ne tuku, ono da stojeći po strani trljaju ruke i dovikuju: “Tako, samo tako! Još! Još!“. Na vlasti su danas ti „neki drugi“. A oni što su radije stajali po strani, danas prinose oblice i suvo granje, i radosno podpiruju veseli oganj lomače na kojoj će se spaljivati jeretici. To su ti kojima se apologeti vlasti diče kada pominju pouzdanu socijalnu bazu. Nažalost, sve je dosta jednostavno.

Nazivati članove opozicije „marginalcima“ i u isto vreme saosećati s njima, u retorici mnogih „lojalista“ se smatra dobrim tonom. Nekoga će ovakva kvalifikacija možda uvrediti ili uplašiti, a mene, nikad. Uvek sam, ako ne s ponosom, a ono u krajnjem slučaju bez imalo duševnog nespokojstva, sebe svrstavao među marginalce. Uvek sam smatrao da je (barem meni) nedolično pridruživati se sili, priključivati se većini ili pripadati društvenom i kulturnom mejnstrimu. Uvek sam potpuno svesno stajao na strani stvaralačke manjine i do danas se ništa značajnije nije dogodilo, što bi moglo da pokoleba ovo moje ubeđenje.

Verovanje u iskonsku pravicu „većine“ je ne samo glupo, već i krajnje sumnjivo. Uzmimo na primer psihijatrijsku bolnicu. Svima nam je poznato ko tamo predstavlja većinu i hvala bogu što ta većina tamo nije sama. Tamo je smeštena i „marginalna“ manjina koju predstavljaju lekari, medicinske sestre, kuvari, stražari, knjigovođe i svi ostali koji obezbeđuju životne uslove, daju smisao i garantuju relativni red u toj čemernoj ustanovi.

Jednom prilikom je Viktor Šklovski, na temu „marginalaca“ i „mejnstrima“ (mada u nešto drugačijem povodu), po meni izvrsno rekao: „Nastojati na tome da se uđe u veliku književnost sasvim je bespotrebno. Velika književnost će nam se sama ukazati baš na onom mestu gde ćemo spokojno stajati i mirno nastojati na tome da je baš to mesto ono koje je najvažnije“. Tačno tako: treba samo spokojno stajati i mirno nastojati. I naravno verovati da je baš to najvažnije.

 
Grani.ru, 24.08.2010.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 17.09.2010.