Sove ušare zimuju u Kikindi

Sove ušare zimuju u Kikindi

Već sam u par navrata pisao o mukama (malih) privrednika, bolje rečeno o maltretmanu kojem su izloženi od strane državne administracije, naročito poreskih organa. Po pravilu su, međutim, te priče bile anonimne, tačnije iz anonimnih izvora, jer ljudi nisu želeli da otkriju svoje ime plašeći se još težih posledica.

Pre neki dan se, međutim, u novinama Kikindskim pojavio intervju (Dijana Subotički) sa lokalnim (bez uvrede) biznismenom Zoranom Mileševićem. Reč je o čoveku možda nepoznatom široj srpskoj javnosti, ali itekako poznatom srpskim vlastima koje su ga na zub uzele još devedesetih, ne samo zbog privrednog, nego i političkog angažmana (njegova radio i TV stanica „Velika Kikinda“ zatvarana je tada čak šest puta, više nego mnogo slavniji B92). U tom razgovoru, dakle, sasvim neuobičajeno za srpske prilike, Milešević jasno, otvoreno, neuvijeno, oštro, ogorčeno… govori o pravoj torturi kojoj je već mesecima, a može se slobodno reći i godinama, izložen.

Naravno da zakoni moraju da se poštuju i, naročito, da porez mora da se plaća. Ali, prvo, ti zakoni su često, kažu poznavaoci, i to, dodaju, ne slučajno, tako krojeni, tj. međusobno su kontradiktorni, da ih je nemoguće sve poštovati. Kako god se okrenete.., znate već šta.

A drugo, još češće se oni primenjuju selektivno, odnosno u skladu sa jasnim političkim i, sa tim povezanim, ličnim motivima. Upravo na tu političku pozadinu napada na jednog privrednika i njegovo preduzeće, na političku zloupotrebu državnog aparata ukazuje pomenuti hrabri novinski tekst.

O tome je i na ovim stranicama već pisano, ali ponavljanje je majka nauke, a i majka novinarstva, pa ćemo ponavljati sve dok ne prođemo na popravnom – za razvoj privrede najvažniji je dobar investicioni ambijent.

Poslovnu klimu, međutim, ne odr(a)žava predsednik države nego državni činovnik, ona se ne može osetiti u Vladi nego u opštini, nju ne otelovljuju premijer ni njegovi ministri nego šalterski službenici.

Dobro je nesumnjivo da dolaze tzv. veliki strani investitori; u njihovom privlačenju može da bude važna i uloga najviših državnih funkcionera. Ali ti veliki strani investitori, ma kako bili veliki i moćni, ne mogu da reše naše temeljne probleme, oni mu više dođu kao šlag na tortu. Ključni su zapravo mali domaći investitori. Čak i u zemlji kao što je Srbija (kojoj je strani kapital potreban k’o ’leba) strane investicije u najpovoljnijem razvojnom scenariju (mogu da) čine tek oko jedne petine ukupnih investicija. Prevedeno u apsolutne brojeve, i sasvim grubo, ukupne investicije u Srbiji bi trebalo da se kreću oko 7-8 milijardi evra, od čega bi (u najboljem slučaju) strane mogle da dostignu oko dve milijarde; ostalo su domaće.

Dakle, za one hiljade malih domaćih investitora koji nemaju pristup ni Sertiću i Vujoviću, a kamoli Vulinu i Vučiću, mora da se napravi atmosfera, ozračje što bi rekli Hrvati, da mogu da ulažu, šire svoje poslove, povećavaju broj zaposlenih.

Bez njih zapravo ni velike investicije neće dati pun doprinos; i veliki investitori će ostati kao usamljeno drvo na livadi bez stotina malih partnera, tzv. dobavljača, sa lokalnog tržišta.

U Srbiji su, međutim, upravo u tom pogledu poslednjih godina stvari krenule naopako. Nova vlast je – valjda pošto je pošteđena političke – započela svojevrsnu privrednu lustraciju. Pa čisti sve na koje posumnja da su imali bilo kakve veze sa njoj prethodećim vlastodržačkim garniturama.

Hiljade malih Čvor(ov)ića juri po Srbiji i hvata narodne naprijatelje – privrednike i preduzetnike. Neke globi, neke zatvara. I(li) njih i(li) njihove firme.

U Srbiji prilike su take – što bi rekao Dragoljub Todorović, citirajući Nušića.

Peščanik.net, 16.11.2014.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.