Nisam nikada imao dilemu da li se Crkva i Država u Srbiji jedna drugoj mešaju u poslove. Kada imate Crkvu koja čak i u svom imenu nacionalno, po redosledu, pretpostavlja verskom, sasvim je jasno da će odnos ove dve institucije biti trajno nestabilan i neuređen, bez obzira što i jedna i druga imaju svoje ustave. I površno proučavanje prakse potvrđuje da je njihovo partnerstvo zavisilo od trenutnog odnosa snaga i dubine nacionalne drame koja se odvijala na istorijskoj sceni, a ne od čvrsto ustanovljenih pravila moderne države. Klatno se, bar u poslednjih šest decenija, neobuzdano kretalo od tačke u kojoj se uspostavljala bezbožnička ideološka diktatura do tačke kada slušajući vesti o zakonodavnoj aktivnosti sopstvene države ne znate da li vam je parlament u Beogradu ili u Teheranu.
Poslednja dva slučaja mešanja Srpske pravoslavne crkve u poslove države tj. nacionalne skupštine,u vezi donošenja statuta pokrajine Vojvodine i zakona protiv diskriminacije, na očigledan način su doveli u pitanje doslednost i moralnost pozicija sa kojih naša Crkva nameće stavove i meša se u građanske poslove. Naravno, niko ne osporava pravo Crkve da u redovnoj proceduri i javnoj raspravi blagovremeno predoči svoje stavove o pojedinim važnim pitanjima. Ipak, način na koji ona to čini, a pogotovo način na koji joj se to omogućava, dovodi u pitanje osnove savremene sekularne zajednice.
Osporavajući predlog statuta Vojvodine SPC je nesumnjivo povredila emocije i čast svojih vernika na teritoriji tri severne eparhije i pokazala skandalozno nepoverenje prema onima koji su u najtežim vremenima po srpski narod sačuvali plamen Nemanjića. Njihovi potomci, ali i narodi sa kojima neguju suživot u miru, za šta je posle toliko istorijskih trauma trebalo naći snage i pameti, su ogromnom većinom a preko svojih političkih predstavnika, glasali za statut koji Crkva odbacuje. Moje pitanje, koje proističe iz ovog zamešateljstva, nije koga treba poslušati, jer to se u jednoj evropskoj državi na početku 21. veka podrazumeva. Moje pitanje glasi: zašto se SPC koja je u Srbiji teritorijalno, eparhijski izuzetno decentralzovana sa toliko feudalnih elemenata, zalaže za centralizaciju države? Zašto nam nije predložila njen istorijski model organizacije sa više od deset eparhija, ako ga smatra toliko dobrim da se arhijereji spremaju da uvedu nove eparhije i dodatno usitne organizaciju Crkve na tlu Srbije? Jednom rečju, zašto žele da nas kao građane “centralizuju”, a kao vernike dalje “decentralizuju”?
Sledeća opasna nedoslednost odnosi se na osporavanje pojedinih predloženih tačaka zakona koji se odnose na seksualne slobode i prava građana Srbije. Ova pitanja su decenijama predmet spora u mnogim državama širom globusa, ali evropska kretanja, i pored snažnog protivljenja pravoslavne, rimokatoličke i drugih crkava, ukazuju na civilizacijsko stanovište da svi građane imaju pravo na izbor životnog partnera i da se njihove seksualne sklonosti ne mogu dovoditi u pitanje i stavljati izvan zakona. Dileme i podeljenosti oko ovog pitanja će trajati, a konsenzus oko toga da li su istopolne seksualne sklonosti bolesne Ili društveno prihvatljive teško da će ikada biti postignut.
Ako u ovoj stvari postoje dileme i rasprave, u jednoj drugoj sasvim sigurno ne postoje – niko ne dovodi u pitanje činjenicu da je pedofilija bolest kojom se ozbiljno ugrožava zajednica, pogotovo njen najosetljiviji deo, deca. I tu dolazimo do pitanja moralne pozicije iz koje naša Crkva osporava delove Zakona protiv diskriminacije. Kako je moguće da organizacija koja na visokom arhijerejskom mestu drži osobu bolesnu i opasnu po okolinu, koja je na neprimeren način, „zastarevanjem slučaja”, izbegla opravdanu sudsku kaznu za seksualno zlostavljanje dece, sebi daje slobodu da osporava prava onih koji nikoga ne ugrožavaju, a pogotovo ne decu? Podsetimo se da je i sam tadašnji ministar pravde, zbog pomenutog pravnog skandala, trenutno razrešio sudiju koji je omogućio zastarevanje slučaja Vladike Pahomija i time jasno pokazao šta država misli o tome. Međutim, ni to nije bilo dovoljno našem Sinodu da penzioniše i uputi na lečenje svog velikodostojnika i tako zaštiti čast Crkve ali i bezbednost članova crkvene zajednice?!?
Suština i najteža osuda ovakvih moralnih nedoslednosti sadržana je upravo u jednoj biblijskoj legendi o Hristu, prostitutki i onima koji su nameravali da je kamenuju. Znate, naravno, tu legendu čija pouka predstavlja sam moralni temelj hrišćanske vere – tolerancija i suočavanje sa sopstvenim grehom. Da li je naša Crkva u neodmerenosti koja je proistekla iz oslobađanja od komunističkih stega zaboravila na osnovne moralne postulate sopstvene vere?
Peščanik.net, 10.03.2009.