„Ništa se nikad ne menja“ – možda je jedna od najistinitijih stvari ikad izrečenih. Naravno da je život bio drugačiji kada su naše bake i deke bili mladi – u mnogim stvarima mnogo gori, a u mnogima mnogo bolji – o čemu su nas oni izveštavali svaki put kada bi se pojavio neki novi, izuzetno popularni trend. Međutim, uprkos svim predviđanjima društvenih reformatora i intelektualaca koji veruju u ideju utopije, izgleda da je ljudsko ponašanje ostalo više-manje nepromenjeno tokom zabeležene istorije. Opomena iz Hamurabijevog zakonika, starog četiri hiljade godina, da jake treba sprečiti da ugnjetavaju slabe, ili zaključci koje je u šesnaestom veku izneo Tomas Mor, da je društvo zavera bogatih kako bi prevarili i opljačkali siromašne, i danas su ne samo potpuno razumljivi, već se odnose na iste probleme koji su bili razlog da demonstranti izađu na ulice od Volstrita do Ouklanda. Pomislili biste da će premeštanje miliona radnih mesta u zemlje poput Kine i Indije, oduzimanje domova ljudima, krađa njihovih penzija, i sticanje ogromnog bogatstva na njihovoj tragediji, naterati Amerikance da se prisete svoje porodične istorije, činjenice da su mnogi od nas započeli svoje živote na ovom kontinentu kao siromašni ili progonjeni. Ali to očigledno nije slučaj. Razlog zašto se za nas ništa nikada suštinski neće promeniti leži u činjenici da pamtimo tako malo i više volimo da nam se pričaju bajke o istoriji i prošlosti naše nacije.
Dovoljno je da provedete malo vremena u biblioteci, nasumično otvarajući knjige i čitajući po neku stranu, i shvatićete o čemu govorim. Evo, na primer, odlomka iz priče Antona Čehova Paviljon broj šest, napisane davne 1892. godine:
„Ljudi koji imaju službeni, profesionalni odnos prema tuđoj patnji, na primer – sudije, policajci, lekari – tokom vremena, iz navike, oguglaju do te mere da prema svojim klijentima i ne mogu da se odnose drugačije do na formalan način, čak i kad bi to želeli. U tom pogledu oni se uopšte ne razlikuju od seljaka koji kolje ovce i telad u svom dvorištu, a da i ne primećuje krv. Sa ovakvim formalističkim, bezdušnim odnosom prema ljudskoj ličnosti, sudiji je potrebna samo jedna stvar – vreme – da bi nevinog čoveka lišio svih prava na imovinu, i osudio ga na robiju. Samo toliko vremena koliko je sudiji potrebno da izvrši određene formalne dužnosti, za koje on prima platu, a onda je sve gotovo. Onda ti posle uzalud traži pravdu i zaštitu u ovom prljavom, bednom malom gradu, udaljenom skoro dvesta pedeset kilometara od železničke stanice! Uostalom, nije li apsurdno čak i pomišljati na pravdu, kada društvo svaku vrstu nasilja prihvata kao racionalnu i doslednu potrebu, dok svaki čin milosrđa – na primer, oslobađajuća presuda – izaziva pravu eksploziju osvetoljubivih osećanja i nezadovoljstva?“
Kako poznato sve ovo zvuči, pomislio sam. Koja dva društva mogu biti različitija od Amerike ranog XXI veka i carske Rusije sa kraja XIX? Pa ipak, čim se prisetimo činjenica da u našim zatvorima trenutno boravi oko dva i po miliona ljudi, da je oko tri miliona ljudi izgubilo svoje domove jer nisu bili u stanju da plaćaju kredit, da su milioni drugih bankrotirali jer nisu mogli da plaćaju lekarske račune, sve ono o čemu Čehov govori ne izgleda baš tako daleko. Ista vrsta skoro potpune ravnodušnosti prema sudbinama i patnjama obespravljenog naroda, čini naše vođe i finansijske magnate tako sličnima bezdušnim funkcionerima carske Rusije, a naše društvo onom koje je Čehov opisivao.
Ili možete otvoriti neku od antologija američke poezije dvadesetog veka i listati strane dok ne naiđete na sledeću pesmu Robinsona Džefersa (1887-1962), koja je prvi put objavljena 1926. godine:
Sjaji, republiko koja propadaš
Dok se sleže ova Amerika, dok se, u kalupu svoje vulgarnosti, zgušnjava u imperiju, i dok protest, tek mehur u istopljenoj masi, puca i izdiše, dok se masa stvrdnjava,
Ja se s tužnim osmehom prisećam da cvet vene da bi nastao plod, da plod trune da bi nastala zemlja. Napušta majku; prolazi kroz radost proleća, zrelost, raspadanje; majci se vraća.
Ti činiš da žurba požuri s raspadom: nema tu krivice; život je dobar, bio on tvrdoglavo dug ili tek smrtni sjaj: meteori nisu potrebni manje od planina: sjaji, republiko koja propadaš.
Svoju decu, međutim, držao bih podalje od zgušnjavajućeg središta; pokvarenost nikad nije bila obavezna, kad se gradovi prostru čudovištima pred noge, uvek su tu planine.
I momci, ne budite ni u čemu tako umereni kao u ljubavi prema čoveku, koji je lukav sluga, nepodnošljivi gospodar. Postoji klopka u koju se i najplemenitiji duhovi hvataju, u koju se, kažu, uhvatio Bog sam, kad je zakoračio zemljom.[1]
Da li je čitaocu danas potrebno objašnjavati ovu pesmu? Duboko sumnjam. Samo onaj ko ne shvata da zemljom kao što je naša treba da vladaju svi njeni građani, ko nikada nije čuo za korupciju u političkom životu naše nacije, niti je na nju pomislio, ili osetio očajanje zbog retkih društvenih protesta, koji se obično zlonamerno interpretiraju, čak i kada dobiju tako veliku podršku kao što je to slučaj sa veoma značajnim pokretom koji je trenutno zahvatio gradove širom ove zemlje, onaj koji nastavlja da veruje u izuzetnost Amerike, u neuništivi mit o tome da smo mi najveća nacija na svetu, čije su vrednosti, politički sistem i istorija predmet sveopšteg divljenja, samo će se on začuditi prekornim rečima ovoga pesnika. Drugi, kao što sam ja, zatvoriće knjigu sa uzdahom i setiti se nečega što su nam govorili naši stari: Sve su to ista stara govna, samo se muve menjaju.
The New York Review of Books, 03.11.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 15.11.2011.
- Za potrebe ovog teksta, preveo Vojislav Pejović. ↑