Ne pomaže kada se kaže da je prošlo svega par dana od početka vazdušnih napada na Libiju. Na vestima, četiri dana izgledaju kao večnost. I to je razlog velikog nestrpljenja: kada će se Gadafi već jednom predati, zašto Obama nije brži, čuju se duboki uzdasi zbog neuspeha koalicije (posle sati pregovora) da dogovori precizne procedure komande i kontrole.
Pa ipak, kao što je nekoliko zvaničnika Pentagona upozorilo na početku ove krize, ovakve stvari su komplikovane; one zahtevaju koordinaciju, što je posao koji oduzima mnogo vremena. Ova činjenica je naravno inspirisala neke od entuzijastičnijih članova Obamine administracije da ga pozovu da preduzme određene korake jednostrano – što bi kratkoročno možda bilo brže, ali bi se završilo katastrofom.
Sveprisutna nervoza podseća na NATO vazdušnu intervenciju u Srbiji 1999. godine. Ova intervencija je pokrenuta da bi se stanovnici Kosova zaštitili od varvarizma Slobodana Miloševića. Odluka predsednika Bila Klintona da interveniše u tom unutrašnjem sukobu došla je mnogo kasnije od odluke Baraka Obame, kada je diktator već načinio mnogo veću štetu. Klinton je zaobišao Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, znajući da bi Rusija i Kina stavile veto na rezoluciju, ali nije preskočio NATO, čije su članice ovu kampanju videle kao prvu priliku da se zajedno vodi rat u poluvekovnoj istoriji ove alijanse i kao test relevantnosti NATO-a u periodu posle hladnog rata.
Klinton je trpeo žestoke kritike i liberala i konzervativaca zbog ovog multilateralnog pristupa, koji su oni podrugljivo zvali „rat preko komiteta“. U svojoj knjizi iz 2001. godine, Waging Modern War, general Vesli Klark, koji je rukovodio vazdušnim napadima kao vrhovni saveznički komandant za Evropu, detaljno je opisao frustracije vođenja savezničkog rata – stalne prepirke oko taktike, strategije, čak i oko meta napada.
Ipak, zaključuje Klark, rezultati napada – trajna pobeda, uz činjenice da je Milošević sklonjen sa vlasti i poslat u Hag, da je alijansa obnovljena i da je posleratna mirovna misija (bez obzira na svoje nedostatke) zaustavila nasilje, skoro bez žrtava na strani koalicionih snaga – nisu mogli biti postignuti „efikasnijom“ jednostranom operacijom.
Klark je načinio mnogo grešaka tokom kampanje, ne samo kada je u pitanju očekivanje – koje je izneo javno – da će se Milošević predati posle samo tri dana. Međutim, bombardovanje je trajalo 11 nedelja – isto koliko i besni napadi na Klintona (i Klarka) zbog činjenice da su uopšte započeli ovu intervenciju.
Niko ne može da kaže koliko će trajati vazdušni napadi na Libiju, koliko žestoko taj rat može da eskalira, ili – što je najvažnije pitanje – šta će se dešavati nakon toga?
Predsednik Obama izjavio je da će se trenutna faza operacija meriti „danima, a ne nedeljama“, ali je pod tim podrazumevao fazu u kojoj američke snage nastavljaju da igraju dominantnu ulogu. (Ipak, on nije dovoljno jasno objasnio svoj stav, pa kada se rat nastavi još dve nedelje, što će se najverovatnije desiti, očekujte da na vestima ponovo počne da se vrti ovaj snimak, kao navodni dokaz Obamine naivnosti ili prevrtljivosti.)
Neki su se podsmevali Obaminoj tvrdnji da ovo jeste multilateralna kampanja, primećujući da je tokom prvog dana intervencije američka vojska ispalila 124 krstareće rakete „tomahavk“, dok su Britanci ispalili samo dve.
Ali nekada izjave za javnost treba shvatiti u bukvalnom smislu. Kada je prvi put predložena zona zabrane leta, sekretar odbrane Robert Gejts upozorio je da njoj mora da prethodi napad na libijske sisteme vazdušne odbrane, kako bi koalicioni piloti mogli da patroliraju nebom uz minimalan strah da će biti oboreni. Na početku kampanje, predsednik Obama je izjavio da Amerika poseduje „jedinstvene kapacitete“ koji mogu raščistiti put koalicionim snagama da sprovedu rezoluciju Ujedinjenih nacija.
Upravo o tome se i radi kada je u pitanju prvi dan intervencije. Te „jedinstvene kapacitete“ predstavljalo je oružje dalekog dometa koje može precizno da pogodi ciljeve, kao što su protivavionske baterije – krstareće rakete „tomahavk“, koje su ispaljenje sa četiri broda blizu libijske obale, i određeni broj projektila sa GPS navođenjem koje su ispalila tri B-52 bombardera. Nijedna druga zemlja nije imala kapacitete da izvede ovakav napad.
Rezultat ovog napada je da je libijska vazdušna odbrana više-manje uništena, i da vazdušne snage drugih zemalja mogu da patroliraju nad ovom zemljom – i, u nekim slučajevima, bombarduju i gađaju mitraljeskom vatrom Gadafijeve kopnene snage, što su neki već i činili – i da to čine relativno bez posledica.
Šta treba da rade čije vazdušne snage, pod čijim pokroviteljstvom, i koliko dugo – to su pitanja zbog kojih se NATO i Arapska liga sada sastaju kako bi doneli odluke. Obama je izjavio da će oni u kratkom roku rešiti svoja razmimoilaženja. Drugi privatno predviđaju da će i vojni ciljevi misije biti uskoro postignuti – da će se Gadafijeve trupe povući ili biti oštećene do te mere da će libijski pobunjenici moći da organizuju kontraofanzivu na terenu.
Ali se opet postavlja pitanje: šta posle?
Da li će Gadafi morati da ode? Mešoviti signali kada je ovo u pitanju nisu toliko kontradiktorni koliko izgledaju. Politika Amerike je da Gadafi mora sići sa vlasti. Međutim, rezolucija Ujedinjenih nacija, koja je odobrila vojnu intervenciju kako bi zaštitila libijske civile (i „oblasti naseljene civilima“), ne zahteva promenu režima; da je to zahtevala, Savet bezbednosti bi odbio da je usvoji.
Ovo znači da američke vojne snage neće učiniti ništa tokom ove operacije što bi se moglo interpretirati kao direktan napad na Gadafija. Međutim, kada su navodili vrste meta koje mogu biti napadnute u sklopu rezolucije, američki zvaničnici pomenuli su „komandna i kontrolna postrojenja“. Ovo je širok pojam, koji može obuhvatati bilo šta od armiranih bunkera do telefona na stolu komandanta – uključujući (po svoj prilici) i Gadafijev sto.
Zapravo, raketa koja je pogodila Gadafijev kompleks tokom prve noći bombardovanja bila je eksplicitno uperena u deo kompleksa za koji se smatra da uključuje i Gadafijev glavni štab. Po rezoluciji Ujedinjenih nacija, ovo je bio legitiman napad, dok, na primer, bacanje bombe na njegovu spavaću sobu ne bi bilo. Da se Gadafi u tom trenutku nalazio u glavnom štabu… šta da se radi.
Ali hajde da pretpostavimo da je Gadafi van igre. Šta onda?
Zabluda je – i trebalo bi da je to dobro poznato – da će svrgavanje jednog tiranina osloboditi nekakav gejzir slobode. U poslednje vreme, mnogi komentatori pitaju se ko su u stvari ovi libijski pobunjenici, koga zastupaju, i šta planiraju da rade ako dođu na vlast.
Jedna uznemirujuća napomena: prema istraživanju West Point-a o stranim borcima koji su se pridružili anti-američkim pobunjeničkim snagama tokom rata u Iraku, daleko najveći broj – po glavi stanovnika dva puta više nego iz bilo koje druge zemlje arapskog sveta – došao je iz Libije, posebno iz istočne Libije, a najvećim delom iz gradova Bengazi i Darnah, koji su uporišta pobunjenika koje mi danas štitimo.
Možda će nas ovi isti pobunjenici voleti ako im naša intervencija pomogne da zbace Gadafija. To nije sigurno, ali u svakom slučaju, nije stvar u tome. Čak i ako nove vođe Libije budu u svojim torbama nosili knjige o Tomasu Pejnu, oni će se naći u situaciji da upravljaju jednom pustarom, i tu ne mislim isključivo na geografske karakteristike – zemljom bez demokratske tradicije, institucija, pa čak i najkrhkijih poluga građanskog društva. Neko će morati da uđe u Libiju i potroši desetine milijardi dolara i posveti godine ili decenije velikog truda, kako bi pomogao libijskom narodu da takve stvari razvije – i da to učini uz podršku jakih policijskih ili vojnih snaga, koje bi u međuvremenu obezbeđivale sigurnost – ili da se suoči sa perspektivom da će grupa još gorih ljudi, bilo iz zemlje ili iz inostranstva, preuzeti vlast i nametnuti drugačiji društveni poredak, jednu novu, možda čak i opasniju, diktaturu.
Najveća mana američke strategije za rat u Iraku bila je nepostojanje bilo kakvog plana za posleratnu stabilizaciju. Ovaj propust bio je uzrok noćne more koja je sledila. Libija nije Irak. Obamini motivi za intervenciju u Libiji u velikoj meri su različiti od motiva Džordža V. Buša za invaziju na Irak. Uz to, nivo ove intervencije je mnogo niži – dok je, sa druge strane, podrška evropskih i arapskih vođa, koji su preuzeli inicijativu i koji imaju vitalnije interese kada je u pitanju rezultat ove intervencije, mnogo veća, barem javno. Ali još uvek se mnogo toga može naučiti iz vakuuma moći koji je nastao u posleratnom Iraku i haosa koji je nastao kao rezultat.
Obama se izuzetno mnogo trudio da jasno stavi do znanja da Amerika igra isključivo sporednu ulogu u ratu u Libiji – čak je odlučio da ne odustane od planiranog puta u Južnu Ameriku, kako bi pokazao da ovaj rat nije pitanje od najvećeg značaja – delom da bi jasno pokazao da će uloga Amerike nakon što se rat završi biti isključivo sporedna.
Ali ko će igrati glavnu ulogu? Ko to može? I da li je neko o ovome razmislio pre nego što je bacio bombe?
Fred Kaplan, Slate, 23.03.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 26.03.2011.