Da li je Obama populista

U poslednje vreme, mnogo toga se desilo na polju „progona Volstrita“ – dva najveća događaja su Obamina odluka da postavi državnog tužioca Njujorka, Erika Šnajdermana, za kopredsedavajućeg komisije za ispitivanje hipotekarnih i sekuritizacionih prevara (vrednosni papiri zasnovani na hipotekama), kao i brojne glasine o predstojećem kraju sage o poravnanjima u aktivaciji hipoteke.

Već traje velika rasprava o značaju ovih vesti, koje su sigurno u izvesnoj meri povezane. Neki komentatori brinu da li se Šnajderman, koji je preko leta gradio reputaciju Eliota Nesa na Volstritu, prodao, i da li je odustao od čvrstog stava o aktivaciji hipoteke kako bi dobio bombastično federalno zvanje.

Drugi njegovo imenovanje vide u svetlu drugih nedavnih događaja – poput vesti da Tim Gajtner neće opstati i Obaminih komentara o porezu za milionere – i zaključuju da je Barak Obama konačno shvatio poruku i iskreno rešio da se obračuna sa problemom korupcije.

U najmanju ruku, novije Obamine odluke tumače se kao otvoreni zaokret ka ekonomskom populizmu: ako je predsednik želeo da ga povežu s tim terminom, dobro je to izveo, jer je dan nakon njegovog govora o stanju nacije bilo bukvalno stotine naslova o Obaminom „populizmu“.

Prevare u sekuritizaciji predstavljale su ogroman zločinački poduhvat, u kojem su podjednako učestvovale sve velike banke tako što se investitori oslobađaju vrednosnih papira na osnovu hipoteke. Ako tražite odgovarajuću metu za opsežnu federalnu istragu, koja bi pogodila u samo središte korupcije… to je ta meta.

Kad bi se nadležni ozbiljno pozabavili sekuritizacijom, federalni zatvori bi bili doslovno prepuni rukovodilaca iz najvećih banaka. Mnoga zvučna imena završila bi igrajući ping-pong i karte u Otisvilu i Englvudu.

Pitanje je koliko će ova istraga biti ozbiljna? Imajući u vidu činjenicu da su Šnajdermanovi kopredsedavajući Leni Bruer i Robert Kuzamu, ja sam vrlo skeptičan. Nisam siguran da u idealnom svetu obojica ne bi završili kao predmeti istrage sopstvene komisije.

Pre nego što se zaposlio u Komisiji za berzu i vrednosne hartije (SEC), Kuzami je bio savetnik u odeljenju za hartije sa fiksnim prihodom Deutsche Banke, koje je kreiralo upravo ovakve mutne derivate koji bi trebalo da budu predmet interesovanja ove istrage.

Bruer je, pak, radio za izvikanu advokatsku firmu Covington and Burling, koja je, između ostalog, pružila pravnu pomoć stvaranju elektronskog hipotekarnog registra MERS.

Pitanje MERS-a verovatno više spada u domen poravnanja u aktivaciji hipoteke, ali zajednički napor banaka da izbegnu papirni registar svakako je deo šireg plana prevare MBS^[1] investitora koju će istraživati ova komisija. Zapravo, nisam siguran da bi hipotekarna sekuritizacija i procvat derivata dosegli takav obim bez MERS-a.

Činjenica da je Šnajderman okružen ovom dvojicom navodi me da se zapitam šta se ovde dešava. Prisustvo Kuzamija je naročito čudno. Teoretski razlog zašto nam je uopšte potrebna ovakva komisija jeste to što je federalna agencija koja bi trebalo time da se bavi – SEC – uporno odbijala da to radi.

Ako Bob Kuzami kao šef kontrole SEC nije sproveo istragu o stvaranju vrednosnih papira na temelju hipoteke (to se zove „sekuritizacija“ – trebalo bi da je kontroliše „SECURITIES and exchange“ komisija), zašto bi onda to sada radio? Čak i ako izostavimo njegovu moguću krivičnu odgovornost iz perioda u Deutsche Banci, Kuzami je bio deo problema.

Više bih poverenja imao u komisiju koja ne samo da nema ovakve promašene tipove, već koja nema nikoga ko je na bilo koji način povezan sa Volstritom. Njihov argument je da nam je u komisiji potreban neko sa iskustvom, ali meni to nije ubedljivo. Više bih voleo da vidim Šnajdermana u nekom napuštenom skladištu, u društvu deset policijskih inspektora iz, recimo, Detroita ili Majamija. I Čarlsa Martina Smita, ako mogu da ga dobiju.

Ozbiljno: šta god ljudi o tome mislili, ovi zločini nisu tako komplikovani, i svaki iskusan istražitelj bi za deset minuta shvatio osnovni koncept – uzmeš bezvredno đubre i prodaješ ga kao robu vrhunskog kvaliteta. Najvažniji element za uspeh ovakve komisije je zaključana soba puna čistih ruku. A Bruer i Kuzami nisu dobar početak.

Ali prerano je da zaključimo o čemu se radi. Sve što sam čuo o Šnajdermanu u proteklih godinu dana govori u prilog tome da se radi o ozbiljnom čoveku. Nisam čuo apsolutno ništa suprotno. Ali ima ovde nekih neobičnih elemenata. Pre svega, kako ističe Iv Smit, Šnajderman ovim imenovanjem ne dobija mnogo dodatnih ovlašćenja. Kao državni tužilac Njujorka, već je mogao da povede ovu istragu u bilo kom pravcu:

Očigledno je šta administracija dobija imenovanjem Šnajdermana. Mnogo je manje jasno zašto je Šnajderman na to pristao. On može da sprovodi istragu i pokreće tužbe ODMAH. Ima ovlašćenja da izdaje sudske naloge, ima ljudstvo i Martinov zakon. Ne mora da ulazi u federalnu komisiju da bi dobio dozvolu da radi svoj posao. A to važi i za sve ostale agencije u ovoj komisiji. Oni imaju ovlašćenja za sprovođenje istraga i sredstva prinude, ali su rešili da ih ne koriste. Znači, treba da poverujemo da će jedna grupa ljudi, koja je do sada bila izuzetno popustljiva, najednom postati ratoborna na hipotekarnom frontu, zato što su sada svi u istoj sobi, a Šnajderman je kopredsedavajući?

Jedno sigurno znamo: Obamina odluka da javno izabere Šnajdermana, i da najuri Gajtnera, uz šaputanje o porezu za milionere, ukazuje na promenu javnog stava ove administracije o korupciji na Volstritu. Administracija očigledno sluša pokret Occupy. Drugo je pitanje da li sada postupa po njihovim zahtevima ili se samo trudi da izgleda kao da nešto radi. Prerano je da donesemo konačan zaključak. Ali je u svakom slučaju zanimljivo.

 
Rolling Stone, 26.01.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 31.01.2012.