Poslednjih dana svedoci smo zaista jedinstvenih slika: hiljada državljana susednih zemalja koji putuju u Beograd da bi se vakcinisali protiv korona virusa, uključujući i strane privrednike koji na vakcinaciju dolaze po pozivu Privredne komore, pa i cele (uniformisane) posade aviona albanske aviokompanije. Vlasti nijedne druge zemlje, koliko je to meni poznato, nisu pozivale državljane susednih država do dođu na vakcinaciju kako su to činile vlasti Srbije. Mada je otvoreno pozivanje suseda počelo tek nedavno, u Srbiji je zapravo od samog početka tzv. masovne vakcinacije u januaru strancima bilo dozvoljeno, živeli oni u Srbiji ili ne, da vakcinu ovde prime.
Nejasno je da li je ta početna širokogrudost bila posledica svesne odluke državnih vlasti, ili je prosto bila nehotična posledica nedostatka ikakvog jasnog uputstva ili čak i razmišljanja na tu temu u nadležnim institucijama. Jasno je, s druge strane, da vlasti Srbije sada koriste vakcinaciju stranaca i suseda u propagandne svrhe. Jasno je i da, kako ova pojava postaje javnija i masovnija, ona počinje da izaziva otpor i kritiku. Tako je, na primer, udruženje Ujedinjeni protiv kovida kritikovalo pozivanje stranaca na vakcinaciju, saopštivši da „vlast praktično poziva, ili u najmanju ruku dopušta i ohrabruje strane državljane da u kolonama ulaze u zemlju i masovno opsedaju punktove za vakcinaciju, gde preko reda dobijaju vakcine koje su obezbeđene za građane naše zemlje… Ne postoji nijedno prihvatljivo racionalno, stručno, pa čak ni ljudsko objašnjenje za ovakvo postupanje odgovornih. Prioritet apsolutno mora da bude organizovana kampanja za vakcinaciju sopstvenog stanovništva (koja ne postoji!) i sistematsko suzbijanje bezumnih antivakserskih istupanja u medijima pod kontrolom vlasti (koje, takođe, ne postoji)!“
U ovom eseju pokušaću da odgovorim na načelna pitanja koja ovakvoj kritici prethode. Da li Srbija trebada vakciniše strance, i koje? Da li Srbija zaista treba da dâ apsolutni prioritet vakcinaciji sopstvenog stanovništva, ili treba da deli svoje zalihe vakcina sa susedima?
Srbija, po mom mišljenju, ne samo da treba da vakciniše strance i svojim susedima pomaže, već je i dužna da to čini. Pomoć drugima je obaveza, a ne milostinja. Ta obaveza zasigurno je moralna, a verovatno i pravna (mada se pravom ovde neću baviti). Ona ne zavisi od upitnih propagandnih namera Vučićevog režima. Problem ovde nije vakcinacija stranaca kao takva već, kao i sa mnogim drugim stvarima u režiji tog nastranog režima, način na koji se ona vrši.
Krenimo redom. Zašto Srbija ima obavezu da pomogne strancima? Zato što je zdravlje pravo koje sleduje svakom čoveku. Ono je univerzalno i urođeno ljudskom dostojanstvu. Svi smo, pojedinačno i u okviru političkih zajednica u kojima živimo, dužni da pomognemo drugima u životnoj opasnosti, bez obzira na njihovo državljanstvo ili nacionalnost.
Dete koje se davi
Zamislite sledeću situaciju. Stojite pored nekog jezerceta ili bare. Vidite kako se u bari davi neko dete. Vi ste fizički zdravi, dobar ste plivač. Izvesno je da možete da otplivate do ugroženog deteta i spasite mu život, bez rizika po sebe. Da li ste, u toj situaciji, u moralnoj obavezi da uskočite u vodu i pokušate da to dete spasite?
Velika većina čitalaca će, siguran sam, na ovo pitanje odgovoriti potvrdno. (Kada ovo pitanje – koje je prvobitno formulisao utilitarijanski filozof Piter Singer – postavim svojim studentima, potvrdan odgovor obično je jednoglasan.) Štaviše, u Srbiji, kao i u mnogim drugim državama, nepružanje pomoći u ovakvim uslovima predstavlja krivično delo, kažnjivo (u svom težem obliku – vidi čl. 127 Krivičnog zakonika) sa do pet godina zatvora.
Složićemo se, dakle, da u situaciji opasnosti po život postoji pozitivna obaveza činjenja, tj. pružanja pomoći, čak i ako za tu situaciju nismo odgovorni niti smo opasnosti na bilo koji način doprineli, čak i ako ćemo zbog pružanja pomoći pretrpeti neki manju štetu ili neprijatnost (pokvasiće nam se odeća, zakasnićemo na sastanak) i čak i ako smo samo obični građani, a ne lica koji imaju posebnu dužnost da pomoć pruže (spasioci, vatrogasci, policajci). Složićemo se, nadam se, i da naša dužnost da pomognemo ne zavisi od toga što pored te iste bare stoje i drugi ljudi koji bi takođe mogli da pomognu, ali ne čine ništa. Njihovo nečinjenje ne opravdava naše nečinjenje; naša obaveza da pomognemo nije umanjena time što i drugi imaju istu takvu obavezu.
Nadam se da ćemo se složiti i da naša obaveza da pomognemo zavisi od naše stvarne mogućnosti da pomognemo, a ne od naše blizine ili daljine od lica mesta. Ako bi, na primer, sedeći u Beogradu preko neke kamere videli da se davi dete u jezeru u Bosni, bili bi jednako obavezni da učinimo sve što možemo da pomognemo (na primer tako što bi telefonom pozvali lokalnu policiju) kao i da se nalazimo na licu mesta. Pitanje je šta možemo da uradimo, a ne da li obavezu uopšte imamo.
Konačno, nadam se da ćemo se složiti da imamo obavezu da pomognemo i u situaciji u kojoj dete nije neposredno životno ugroženo. Ako idemo ulicom i naiđemo na dete koje je očigledno napušteno, gladno, bolesno ili boso, mi imamo obavezu da mu pomognemo nezavisno od toga što dete bez naše pomoći neće odmah umreti, i nezavisno od toga što druga lica takođe imaju takvu obavezu. (Naravno, u kontekstu društva u kome ima mnogo napuštene, gladne, bolesne i bose dece problem nije postojanje obaveze na individualnom nivou, već pravične raspodele tereta i kolektivnog delovanja.)
Deca koja se dave
Zamislite sada sledeću situaciju. U bari se sada dave dva deteta, a ne jedno. Vi želite da pomognete, ali su deca značajno udaljena jedno od drugog. Vi zato morate da odlučite kom ćete detetu pomoći prvo; moguće je, ili čak verovatno, da će se drugo dete udaviti dok vi pomažete prvom.
(1) Zamislite da je jedno dete vaše, to jest vi ste mu majka ili otac, a da je drugo dete tuđe. Da li je moralno opravdano (ili ste vi dužni) da prvo pokušate da spasite svoje dete, pa tek onda tuđe? Da li bi to bilo opravdano čak i kada bi vaše dete bilo starije i sposobnije, i verovatnije bi moglo duže da izdrži u vodi bez pomoći?
(2) Zamislite da je jedno od dece dete vašeg prijatelja ili komšije, a da je drugo dete vama nepoznatih ljudi. Opasnost je jednaka. Da li je moralno opravdano (ili ste vi dužni) da prvo pokušate da spasite dete svog prijatelja ili komšije, pa tek onda nepoznato dete?
(3) Zamislite da je jedno dete (kao i vi) srpski državljanin, a drugo bosanski (to znate iz ranijeg razgovora). Da li je moralno opravdano (ili ste vi dužni) da prvo pokušate da spasite dete koje je srpski državljanin?
(4) Zamislite da je jedno dete (kao i vi) srpsko po nacionalnoj pripadnosti, a drugo albansko. Oboje su srpski državljani, ili su oboje stranci. Da li je moralno opravdano (ili ste vi dužni) da prvo pokušate da spasite srpsko dete?
(5) Zamislite da je jedno dete bosanski državljanin srpske nacionalnosti, a drugo srpski državljanin albanske nacionalnosti. Da li je moralno opravdano (ili ste vi dužni) da prvo pokušate da spasite dete koje je srpske nacionalnosti, ili dete koje je srpski državljanin?
(6) Zamislite da je jedno dete (kao i vi) pravoslavni hrišćanin, dok je drugo Jehovin svedok. Da li je moralno opravdano (ili ste vi dužni) da prvo pokušate da spasite pravoslavno dete?
Ovo su naravno sve varijacije na temu, a ta tema je prioritet u raspodeli oskudne pomoći. U situaciji kada vi fizički možete da pomognete samo jednom od dvoje dece koja se dave, kako možete (ili ste dužni) da načinite taj izbor? Mislim da ćemo opet biti jednoglasni u prvom scenariju, tako što ćemo reći da je naša dužnost prema sopstvenoj deci većeg stepena od dužnosti prema deci drugih (mada je to kompleksnije pitanje u situaciji u kojoj je opasnost po drugo dete veća). Mislim (mada sam manje siguran) da bi takođe rekli da nismo dužni, ali da imamo pravo, da prvo spasemo dete prijatelja u drugom scenariju.
Ove moralne intuicije ukazuju da neke vrste zajednica, poput porodica, podrazumevaju međusobne moralne obaveze većeg intenziteta ili drugačije prirode nego obaveze prema ljudima van te zajednice. To nisu obaveze univerzalne prirode, koje dugujemo svakome, niti obaveze koje smo preuzeli dobrovoljno, slobodnim pristankom, već obaveze koje proističu iz našeg pripadanja određenoj zajednici. (Ili barem tako tvrde filozofi morala koji pripadaju tzv. komunitarijanskoj tradiciji.)
Ali, u scenarijima (3)-(6) ta zajednica značajno je drugačija: zajedničko državljanstvo, nacionalnost ili verska pripadnost. Mada je ovde konsenzus manje verovatan, čini mi se da bi većina ljudi smatrala da su u ovim scenarijima državljanstvo, nacionalnost i veroispovest potpuno moralno irelevantni. Štaviše, uzimanje u obzir takvih atributa deteta u opasnosti bilo bi diskriminatorno i težak moralni prekršaj. I to bi jednako bio slučaj kada odluku o prioritetu donosimo u svojstvu običnog građanina, ili u svojstvu nekog državnog organa koji je na lice mesta došao po pozivu (vatrogasac, policajac) i koji deluje u ime države. Za lekara koji u pružanju hitne pomoći uzima u obzir državljanstvo, nacionalnost ili veroispovest bolesnog deteta bi takođe smatrali da postupa nemoralno. Jedini moralno ispravni odgovor u ovim scenarijima bio bi da prioritet u pomoći treba da dobije dete koje je više ugroženo, a ako su deca ugrožena jednako izbor mora biti nasumičan.(A što važi za decu, važi i za odrasle u sličnoj situaciji.)
Raspodela vakcina u Srbiji i van nje
Šta nas ovi primeri ugrožene dece mogu naučiti o pravičnoj distribuciji vakcina? Prvo, pravična raspodela vakcina, na nivou jedne države ili globalno, ekvivalentna je problemu davljenja dva deteta utoliko koliko je raspoloživa pomoć (vakcina) oskudna. Ne možemo odjednom pomoći svakome kome je pomoć potrebna. Raspodela vakcina zahteva prioritizaciju po nekom kriterijumu. Drugo, svaka država ima dužnost da pomogne sopstvenom stanovništvu. Ali ona takvu dužnost ima i prema ljudima koji nisu njeni stanovnici, jer je ta dužnost univerzalne prirode. Kao što svako od nas pojedinačno ima dužnost da pomogne drugima, tako mi svi zajedno, ujedinjeni u kolektiv, imamo istu takvu dužnost. Treće, globalna vakcinacija predstavlja problem kolektivne akcije, u kome su neke države više sposobne i aktivnije a neke manje, iz raznih i kompleksnih razloga. Ali to ne utiče na načelni stav da imamo obavezu prema drugima, baš kao što ni nečinjenje drugih pri opasnosti za neko dete ne umanjuje našu sopstvenu odgovornost da delamo. Drugim rečima, to što okolne zemlje nisu obezbedile dovoljno (oskudnih) vakcina za svoje stanovništvo ne umanjuje našu dužnost da im pomognemo, u meri u kojoj to možemo da učinimo.
Srbija, dakle, ima dužnost da pomogne drugim zemljama u vakcinaciji njihovog stanovništva. Tu dužnost naravno nema samo Srbija, već i svaka druga država koja ima sposobnost da pomoć pruži, a tu se pre svega radi o bogatim, razvijenim društvima. I tu se, ponavljam, ne radi o milostinji, već o univerzalnoj moralnoj obavezi.
Mnogo teže pitanje je kako Srbija, ili bilo koja druga država, može da pravično raspodeli svoje zalihe oskudnih vakcina. Kako smo videli na primeru dece u opasnosti, jedno načelo koje nas tu može voditi je da vakcine prvo treba da dobiju oni kojima su one najpotrebnije, to jest oni koji su najugroženiji. Ali to načelo je samo po sebi nedovoljno. Srbija, kao i sve drugih države, mora da postupa tako da spasi što više ljudskih života, a istovremeno umanji što više drugih zala koje su posledica pandemije.
Da li su se srpske vlasti rukovodile ovim načelom u raspodeli vakcina unutar Srbije? Na početku vakcinacije, prioritet jesu dobili štićenici u staračkim domovima i zdravstveni radnici. Institut za javno zdravlje „Batut“ takođe je objavio stratifikovani plan vakcinacije po rizičnim grupama, u skladu sa smernicama Svetske zdravstvene organizacije. Ali od tog plana se vrlo brzo odustalo. Srbija je prešla na tzv. masovnu vakcinaciju, bilo uz prijavljivanje na portalu eUprava i čekanje poziva, bilo uz čekanje u redovima bez prijavljivanja. Pozivi eUprave čini se stižu nasumice, bez ikakvih jasnih kriterijuma (ja sam, na primer, kao inače potpuno zdrav čovek od 40 godina dobio poziv za vakcinaciju znatno pre moje tetke, koja je bubrežni bolesnik na dijalizi i ima 73 godine). Javnosti nikada nije objašnjeno zašto je Batutov plan odbačen, niti kako se distribucija poziva za vakcinaciju zapravo obavlja.
S druge strane, tzv. masovna vakcinacija u okolnostima našeg društva možda zapravo i jeste bila adekvatni pristup koji bi maksimizirao broj vakcinisanih i smanjio broj teško obolelih u najkraćem mogućem roku. Srbija možda jednostavno nije imala administrativni kapacitet koji bi omogućio postepenu a efikasnu stratifikovanu vakcinaciju, na način na koji to recimo izvode Amerika ili Velika Britanija. Drugim rečima, da se sledio Batutov plan Srbija bi možda (verovatno?) imala daleko manje vakcinisanih nego što ih ima sada, to jest vakcinacija bi bila značajno sporija. Ali opet, ponavljam, to nikada javnosti nije objašnjeno. A nasumična masovna vakcinacija za svoju lošu posledicu ima činjenicu da u Srbiji i među vrlo rizičnim grupama (pre svega starijim osobama i onima sa komorbiditetima) ima mnogo nevakcinisanih, dok će, na primer, u Britaniji polovinom aprila vakcina biti ponuđena svima starijim od 50 godina.
Vratimo se sada na stav udruženja Ujedinjeni protiv kovida da stanovništvo Srbija mora da ima „apsolutni prioritet“ u odnosu na strance. Zar ovaj stav nije sasvim zdravorazumski? Zar nije očigledno da svaka država treba da prioritizuje svoje stanovništvo, koje je tu državu i napravilo i koje je i finansira?
Pa nije. Zašto? Zato što je takav stav, posebno ako se razume apsolutno, u koliziji sa osnovnim načelom da svaka država, kao i svaki pojedinac, treba da dela tako da spasi što više života, a svaki život jednako je vredan. Videli smo tako na primeru ugrožene dece da je davanje prioriteta na osnovu državljanstva, nacionalne pripadnosti ili veroispovesti moralno nedopustivo. Drugim rečima, kako vakcinacija neke mlade osobe u Srbiji, koja ima vrlo mali rizik od smrti od kovida, može za bilo koga od nas pojedinačno ili za Srbijukao kolektivimati veći prioritet od vakcinacije neke stare osobe sa dijabetesom u Bosni, koja je višestruko više ugrožena?
I sam pojam „sopstvenog stanovništva“ neke države, koje bi po UPK zdravorazumski trebalo da uživa prioritet, uopšte nije lako definisati. Saopštenje UPK naglašava da su vakcine nabavljene za „građane naše zemlje“. Ali u Srbiji borave i brojni drugi ljudi koji nisu naši državljani, kao na primer:
(1) Stranci koji su stalno nastanjeni u Srbiji;
(2) Stranci koji imaju odobren privremen boravak u Srbiji, koji može da traje više godina, na primer zbog zapošljavanja ili studiranja;
(3) Diplomate i njihove porodice;
(4) Lica kojima je priznat status izbeglice;
(5) Tražioci azila;
(6) Lica koja su nezakonito ušla u Srbiju, ili nezakonito borave u Srbiji, a u njoj možda žive i više godina;
(7) Turisti koji u Srbiji borave do 3 meseca.
Da li je, na primer, državljanin Egipta koji u Srbiji boravi godinu ili dve dana na master studijama deo našeg stanovništva koje bi trebalo da uživa prioritet u dostupnosti srpskih vakcina? Da li takvo svojstvo poseduju izbeglica iz Sirije i članovi njegove porodice? Da li bi vakcinalni punktovi zaista trebalo da proveravaju imigracioni status svakoga ko čeka u redu, i vraćaju ga ako nema zakonito uređen boravak, čak i ako ovde živi?
A šta ćemo sa državljanima Srbije koji žive u inostranstvu, stalno ili privremeno? Jesu li i oni deo našeg stanovništva? Čak i oni koji su državljanstvo stekli poreklom a ceo život su proveli van Srbije, koju možda nikad nisu ni posetili? Ako njima (meni!) dozvoljavamo da u Srbiju dođu primarno radi vakcinacije, zar zaista možemo da kažemo da ljudi iz Bosne, Crne Gore ili Hrvatske ovde nisu dobrodošli?
A šta ćemo sa Kosovom? U očima srpskog pravnog poretka, skoro svi etnički Albanci na Kosovu formalno su srpski državljani. Da li Srbija prema njima ima jednaku dužnost kao i prema svim drugim svojim državljanima, uključujući i etničke Srbe na Kosovu?
I tako dalje. Nadam se da je moralna proizvoljnost davanja apsolutnog prioriteta našim građanima ili stanovništvu jasna, posebno u situaciji u kojoj država već sprovodi nasumičnu, masovnu vakcinaciju, koja u obzir ne uzima nečiji povećani rizik od smrti ili težeg oblika kovida.
Šta sad?
Da li onda postoji neki razlog zašto bi Srbija morala da relativni prioritet dâ ljudima koji u njoj žive, nezavisno od njihovog državljanstva ili imigracionog statusa? Postoji, a taj razlog je i najvažniji: spasavanje najvećeg broja života. U situaciji u kojoj je ne postoji efikasni i pravični sistem globalne raspodele vakcina, već svaka država deluje zasebno, vakcinacija sopstvenog stanovništva (definisanog tako da obuhvati barem sve gore navedene kategorije stranaca) najbrže će dovesti do stvaranja lokalizovanog imuniteta krda. Taj imunitet ne samo da dodatno štiti veći broj ljudi koji je imao slabiji sopstveni imuni odgovor na vakcinu, već i sprečava stvaranje novih mutantnih varijanti virusa koje mogu da izbegnu vakcinu i zaraze i već vakcinisane. Kada u jednoj populaciji postoji značajna cirkulacija i množenje virusa, mada je veliki ali ne dovoljni procenat te populacije vakcinisan – a to je upravo slučaj danas u Srbiji – sve je verovatnija mogućnost da neka takva varijantna bude prirodno selektovana, a vakcina postane beskorisna. Zato je, a ne zbog toga što su te vakcine kupljene našim parama, nužno vakcinaciju unutar Srbije sprovesti što brže.
To ne znači da Srbija nema obavezu da svoje zalihe vakcina deli sa drugima. Logično je da, u nedostatku efikasnog globalnog sistema raspodele, Srbija može da spasi najviše života ako svoje zalihe deli sa svojim susedima kojima je pomoć najpotrebnija (a to su upravo susedi koji nisu u Evropskoj uniji). Ne samo da u tim susednim zemljama najranjiviji segmenti stanovništva nisu vakcinisani, niti je to učinjeno u zdravstvenom sektoru, već deljenjem zaliha vakcine pomažemo i sami sebi, imajući u vidu čest prelazak ljudi preko granica. Niko od nas neće biti bezbedan dok svi ne budemo bezbedni. Dužnost Srbije da pomogne susedima postaje intenzivnija ako su nam na raspolaganju zalihe koje ne možemo da dovoljno brzo upotrebimo unutar Srbije, i ako se (u nekom trenutku u budućnosti) stopa smrtnosti od virusa u Srbiji značajno smanji.
Zbog svega iznetog apelujem na sve okupljene u UPK, koji su toliko toga učinili da se protiv ove perfidne zaraze bore, da izbegavaju rečnik vakcinalnog nacionalizma, deljenje na „nas“ i na „strance,“ i emotivno nabijene fraze poput „opsedanja vakcinalnih punktova“ i „preskakanja reda“. Nacionalizam tog tipa poslednje je što nam treba. Takav rečnik posebno treba da izbegavaju politički akteri u opoziciji prema Vučićevom režimu, jer su i vakcine i epidemiološke mere u ovom podeljenom društvu već previše ispolitizovane.
Za to je, naravno, najveći krivac sam režim. Potpuno je tačna kritika UPK da pozivanje ljudi koji ne žive u Srbiji na vakcinaciju povećava rizik od širenja zaraze, što čini i stajanje u suviše dugačkim redovima za vakcinaciju, bez dovoljne distance. Srbija svoju obavezu prema drugima mnogo delotvornije može ispuniti tako što će sa susednim državama deliti svoje zalihe vakcina, kao i iskustva, dobra i loša, u organizovanju vakcinacije. A posebno je strašno što je prava svrha pozivanja na vakcinaciju propagandna, što se zapravo radi ne o pomoći drugima već o stvaranju masovnog spektakla.
Ali ubedljivo je najstrašniji nedostatak bilo kakve jasne strategije komunikacije sa javnošću, kako bi se milioni ljudi koji sa vakcinacijom oklevaju (a nisu tvrdokorni antivakseri) ubedili da su vakcine bezbedne i da je što brža vakcinacija i u njihovom posebnom, a i u opštem interesu. Bez takve strategije sve je veća verovatnoća da će masovna vakcinacija propasti, da do značajnog stepena kolektivnog imuniteta neće doći, a da upravo može doći do evolucije nekog „našeg“, srpskog mutanta. Sve ovo naravno posledica je opšteg stanja u kome se srpsko društvo nalazi, i arbitrernog načina na koji se u njemu ključne odluke o javnom interesu donose. O vakcinaciji stranaca se na kraju ne pitate ni vi ni ja, niti mi imamo priliku da odluke o ovim teškim pitanjima raspravimo i donesemo u jednom transparentnom, demokratskom postupku. O svemu tome pita se samo jedan čovek, a on pozornicu voli mnogo više od javnog zdravlja.
Autor je redovni profesor međunarodnog prava na Univerzitetu u Notingemu.
Peščanik.net, 29.03.2021.
KORONA