Nikola Sarkozi je obećao da će biti predsednik koji donosi promene. Nakon što je izveo medijski šou 8. januara, može da se posluži rečima svog dragog prijatelja Džordža Buša i da objavi: “Misija izvršena.” Za izuzetno kratko vreme i sam se mnogo promenio, pošto je počeo da se izražava kao Žak Širak. Eto! Osim ako Sarkozi ne pokušava da oponaša Gerharda Šredera, ili pak Silvija Berluskonija. Veoma je moguće da pokušava da ih nadmaši u veštini prodaje demokratije u zamenu za trgovinske ugovore.
G. Sarkozi bi voleo da nas uveri kako je hrabro i pragmatično, a ne kukavički i proračunato dao sebi pravo da se izdvoji od svojih kolega iz Evropske unije time što je požurio da čestita Vladimiru Putinu nakon što je partija na vlasti u Kremlju, Ujedinjena Rusija, proglasila pobedu na parlamentarnim izborima od 2. decembra 2007. Evropski parlament, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), pa čak i mudri američki Stejt Dipartment, svi su kritikovali ove izbore, obeležene represijom i masovnom krađom. Ali, to nije sprečilo hrabrog g. Sarkozija da podigne telefonsku slušalicu i čestita g. Putinu na tome što je tako uspešno uništio demokratske institucije i pohapsio protivnike, među kojima i mene, koji su javno pokazivali svoje neslaganje s njim.
To što se međunarodna zajednica zgadila nad ovim postupcima nije sprečilo g. Sarkozija da opravdava svoj stav pred čitavim svetom. Uz opasnost da izgleda krajnje nemoralno. Tokom svoje konferencije za štampu upustio se u neke izjave koje zvuče potpuno apsurdno iz usta čoveka koji bi morao da bude jedan od lidera slobodnog sveta.
Prva od njih je tvrdnja da je njegovo ćutanje o pitanju ljudskih prava i demokratije nužno zbog potencijalne pomoći g. Putina u međunarodnim krizama poput onih u Darfuru i Iranu. To je odvratno u etičkom smislu i zasnovano je na fantazmu. Putinova Rusija je samo izazivala nestabilnost i sukobe svuda gde još ima uticaja izvan svojih granica. Rusija i dalje snabdeva Iran nuklearnim materijalom, a raketnom tehnologijom snabdeva jednu Siriju koja podržava terorizam. Treba li zaista da poverujemo da se g. Sarkozi nada pomoći Putinovog režima?
Druga izjava francuskog predsednika jeste da, kolike god da su razmere krađe na ruskim izborima, g. Putin zaslužuje čestitke zato što je “popularan“. Treba li stoga da očekujemo da se na telefonskim računima Jelisejske palate pojave pozivi Lukašenku (beloruskom predsedniku), Mugabeu (predsedniku Zimbabvea) i drugim autokratama koji kontrolišu medije i izbore u svojim zemljama? Partija g. Putina je u nekim oblastima s mukom uspela da sakupi 99 odsto glasova, sa izlaznošću od gotovo 100 odsto, što znači da je popularan koliko i Sadam Husein – koji je takođe organizovao izbore – na vrhuncu slave.
Hteo bih da obavestim g. Sarkozija o nekim događajima koji su se odigrali ovde, u Rusiji popularnog g. Putina, dok je francuski predsednik opravdavao svoje postupke pred štampom tog 8. januara. Tog istog dana je Panruski građanski kongres dobio pismo majke jedne petnaestogodišnje devojčice po imenu Nina. Njena porodica žici u Pskovu, na 50 km od granice Evropske unije, one koja obuhvata Estoniju. Ta majka je pisala kako bi rekla da su u oktobru 2007. rukovodioci u školi njene kćeri organizovali probe za mitinge podrške g. Putinu, koje su bile obavezne za sve učenike. Deca su morala da uzvikuju “Ne napuštaj nas!” ili “Putine, molim te, ostani!” Nina je odbila da učestvuje u tim probama, izjaviviši da je politika ne zanima. Školski rukovodioci su joj onda stavili do znanja da “u školi nema mesta za apolitične učenike“, a onda su je poslali kod školskog psihijatra.
U Vladimirgradu, jedna lokalna televizija je sudski progonjena, što bi je moglo koštati dozvole za rad. Jedini prekršaj te stanice je što je napravila igru reči o “Putinu” i što je nekoliko predsednikovih pristalica nazvala “vernim putinistima”. Na zahtev jednog poslanika Ujedinjene Rusije, okružni tužilac je pokrenuo postupak za “uvredu prestavnika vlasti“.
Istog tog 8. januara stigla nam je sledeća priča iz ekplozivne kavkaske oblasti – a ne radi se o Čečeniji, koja se u javnom mnjenju uopšte i u francuskom predsedniku posebno doživljava kao jedina problematična oblast. Tužilac glavnog grada Ingušetije podneo je krivičnu prijavu protiv grupe Glas Beslana, čije su članice majke dece ubijene u terorističkom napadu na školu u Beslanu (u susednoj Severnoj Osetiji), u septembru 2004.
Grupa je optužena za terorizam pošto je objavila sledeće saopštenje: “Nijedan jedini teroristički napad nikada nije bio predmet duboke istrage koja bi omogućila da se ispitaju sve pojedinosti. Desetine užasnih zločina počinjenih protiv mirnih građana naše zemlje ostaju nerešene i nekažnjene. Krivi smo što smo izabrali predsednika koji svoje probleme rešava tenkovima, bacačima plamena i gasovima… Ali, ne mogu nas optužiti za podršku koju svetska politička elita pruža čoveku koji štiti kriminalce.“
Ovo saopštenje je objavljeno pre dve godine, a grupu Glas Beslana raspustile su vlasti Severne Osetije. Ali, kancelarija tužioca – jedne sususedne oblasti – sada pokušava da je optuži za neoprostivi zločin govorenja istine. Zapazićemo da se sve to događa u Ingušetiji, u kojoj je izlaznost na izbore u decembru 2007. zvanično bila viša od 98 odsto. Međutim, u nezavisnoj istrazi sprovedenoj u ovoj oblasti sakupljeni su potpisi i informacije koje pokazuju da 54 odsto stanovnika izjavljuju kako nisu išli da glasaju. Da li je g. Sarkozi mislio da čestita g, Putinu na njegovom talentu opsenara?
Svi ovi događaji su se odigrali u samo jednom danu u Putinovoj Rusiji, a g, Sarkozi govori o popularnosti. Eto šta “pragmatičari” poput njega ohrabruju kada ne pružaju nikakav otpor diktatorima. Možda su g. Sarkoziju poznata imena Litvinjenka i Politkovske. Ove dve osobe nisu delile njegov optimizam u vezi sa učinkom g. Putina, ali više nisu u mogućnosti da iskažu svoje mišljenje. Voleo bih i da g. Sarkozi sazna za ime Jurija Ševroškina. Juri i njegov prijatelj, takođe aktivista koalicije Druga Rusija, delili su 22. novembra letke koji raskrinkavaju izbornu lakrdiju. Nešto kasnije, po rečima jednog svedoka, Jurija su bejzbol palicama divljački pretukla dvojica ljudi. Jedan sat pre napada telefonirao je našoj kancelariji i preplašeno rekao da ga prate agenti UBOP-a, specijalne policijske jedinice zadužene za političke protivnike. Juri je umro 10. decembra, sa 22 godine, nakon nekoliko nedelja u komi.
Nimalo ne iznenađuje što je u takvim uslovima g. Sarkoziju draže da privuče pažnju na svoj lični život nego da pokušava da opravda ono što se ne može opravdati. Ono čega se ja plašim jeste da je g. Sarkozi daleko od toga da se divi g. Putinu ili da ga se plaši, već da mu, u stvari, zavidi. Zavidi li g. Putinu na kontroli koju ima nad štampom, na represiji nad opozicijom ili na energetskom bogatstvu koja ga štiti od svake unutrašnje ili međunarodne kritike? Ako je tako, francuske demokrate bi morale još više da zaziru od njegovih postupaka nego ruske.
Garry Kasparov, “Sarkozy, jaloux de Poutine?”
Le Monde, 17.01.2008.
Prevela Olja Petronić
Peščanik.net, 16.01.2008.