Podigla se velika oluja oko smenjivanja glavnog urednika dnevnog lista Mađar So, što je nanelo ozbiljnu štetu i ukupnoj mađarskoj manjinskoj zajednici. A pošto je stvar odjeknula i u Evropi, izgubili smo na kredibilitetu, što će nam u buduće bez sumnje otežati pozicije. Mladi intelektualci, a među njima je bilo i umetnika s međunarodnom reputacijom, javno su protestovali, ali za to nije bilo mesta u medijima koje kontroliše ili podržava Nacionalni savet Mađara.
Munjevita akcija je delovala snagom iznenađenja. Setimo se samo kako je taj savet, tada pod vođstvom Lasla Jože, reagovao na prebijanja Mađara po Vojvodini. Da je tada ovako brzo delovao, ovdašnja mađarska zajednica ne bi morala da istrpi tolike traume, čije tragove decenijama neće biti moguće izbrisati. Sam način smenjivanja izazvao je zgražavanje i onih koji su inače egzekuciju smatrali opravdanom. Mene je slučaj jezivo podsećao na grubo i nemilosrdno izbacivanje Janoša Siverija iz Uj Simposiona. Analogija je nesumnjiva, a evidentno je i to da je ovom odlukom Nacionalni savet Mađara rehabilitovao nekadašnje partijske egzekutore. Sve to zahteva kompleksnu analizu, i verujem da će te analize uskoro biti i urađene.
Mene ipak najviše zabrinjava, zbog čega je do svega toga uopšte i došlo? Kakva se premišljanja kriju u pozadini? Ako podrobnije osmotrimo trenutno stanje mađarske manjinske zajednice, dobićemo odgovore i na ta pitanja. Za izbor Nacionalnog saveta Mađara, od 240 hiljada mađarskih birača glasalo je samo njih 70 hljada. Prema procenama demografa, rezultati predstojećeg popisa stanovništva pokazaće radikalan pad broja Mađara u Vojvodini. Školski sistem je u propadanju. Deo inteligencije se iselio, drugi deo još formalno živi ovde, ali duhovno je jedva prisutan. Oni koji su se iselili, ne vraćaju se u domovinu, uprkos tome što lideri hvale uspehe svoje politike. Da je njihova politika uspešna, mnogi bi se vratili, jer – prema vlastitom priznanju – muči ih nostalgija za zavičajem.
Značajan deo ekspertske inteligencije deluje u drugim strankama. Za sve to neko mora da položi račune. To je svima jasno, a izostanak polaganja računa je uzrok sve dublje krize u trenutno vladajućoj političkoj eliti. Da se podsetimo: u javnom životu vojvođanske mađarske zajednice, evo već petnaest godina, dominira ista politička elita, praktično pod uslovima jednopartijskog sistema, što znači da nije bilo etapnih polaganja računa. Tih petnaest godina znače četiri mandata, što je posve morbidan slučaj u istoriji demokratije, s obzirom na to da demokratija govori o međusobnom smenjivanju vladajućih garnitura. Prema mišljenju politikologa koji se bave analizama srednje-istočno-evropskih tranzicionih procesa, stabilizacija demokratskih sistema vrednosi ima šanse tek nakon što su se na vlasti izmenile dve-tri političke garniture. Izmenljivost političkih garnitura je kod nas nepoznat fenomen, jer je već petnaest godina na vlasti jedna te ista ekipa. Predstojeći popis stanovništva i naredni parlamentarni izbori generišu strahove vladajuće političke elite, stoga ona, u nameri da predupredi velika razočarenja, posredstvom medija će nastojati da stvori novu sliku stvarnosti, odnosno, da uspostavi privid da je sve u najboljem redu.
Ako novine pišu samo pohvalno o manjinskim političarima, o stranci na vlasti, o konferencijama za štampu, o svečanim govorima, o izjavama – biće sve u redu. Međutim, nije reč o tome. Nema te štampe koja će svojim optimisitčkim člancima da stvori novu stvarnost. Ergo – političari moraju da budu više nacionalni, od toga će i mediji biti nacionalniji. Mađarski građani s pravom glasa ne obaveštavaju se iz novina u kakvoj se situaciji nalaze, oni to vrlo dobro znaju iz iskustava vlastitog svakodnevnog života. I šta su ti građani videli, i šta trenutno vide? Videli su da se mađarski političari nisu iskazali u vreme kad su mađarski građani prebijani, da nisu stvorili odgovarajuće uslove, da se nisu borili žestoko (kao što su se sad borili za smenu glavnog urednika) za srazmernu zastupljenost Mađara u zapošljavanju. Nisu uspešni čak ni u vojvođanskoj vladi, u kojoj sede u nekoliko fotelja.
Biti nacionalan, ne znači ponavljanje ispraznih fraza. Nego, šta? Pre svega borbu za stvarnu autonomiju, a ne ono što se nedavno desilo: doneta je istorijska odluka, saopštili su na legendarnoj konferenciji za štampu, pa su posle ipak priznali da dotična odluka baš i nije istorijska. Biti nacionalan znači da lideri obezbede srazmernu zastupljenost mađarskih građana u pravosuđu, u policiji, u javnim preduzećima, u državnim ustanovama. Da su se lideri izborili za stvarnu autonomiju, i ako bi se u tom slučaju našao neki glavni urednik koji bi se tome suprotstavio, garantujem da bi ga vojvođanski Mađari u horu izvrgli ruglu, ne bi ga trebalo ni smenjivati, sam bi se, posramljen, povukao. Da je reč o stvarnoj autonomiji, onda ne bi na izbore izašlo svega 70 hiljada, već barem dve trećine vojvođanskih Mađara s pravom glasa. Da su se lideri pobrinuli za srazmerno zapošljavanje ovdašnjih Mađara, bilo bi i više učenika u razredima s mađarskim nastavnim jezikom.
Osim toga, u ovom smenjivanju sadržano je još nekoliko važnih poruka koje su takođe odaslate u službi očuvanja vlasti. Odlukom o smenjivanju glavnog urednika Mađar Soa, donetom na inicijativu Lasla Jože, predsednika nekadašnjeg zlosrećnog, jednopartijskog Mađarskog nacionalnog saveta, poručeno je „malim” vojvođanskim mađarskim strankama da se i ne nadaju – ako u štampi neće biti pluralizma, neće ga biti ni u politici. Bez pluralizma u javnom životu te male partije biće osuđene na zaborav. Na to je usmeren, i uz glasove poslanika Saveza vojvođanskih Mađara, nedavno doneti zakon o obaveznom polaganju depozita u novcu za učešće na izborima. Ove „male” stranke, koje za vreme Miloševića ili nisu ni postojale, ili koje nisu stupale u „tehničku koaliciju” sa socijalistima kao SVM (zato su i ostale male stranke), vrlo su siromašne. Video sam njihove, na bandere prikucane, ručno umnožavane izborne plakate – takvih nema ni u Belorusiji.
„Pobediti” takve protivnike, nije baš najslavnije. Ali, gornja tvrdnja važi i u obrnutom smeru: ako nema stvarnog pluralizma u politici, ne može da ga bude ni u štampi. Istina, proteklih nekoliko godina bilo je i nekih povoljnih poruka. Najpre uspostavljanje Mađarske koalicije, zatim savetovanje u Senti. Koalicija se raspala, sveži senćanski lahori su obamrli, tvrda linija je prevladala. Oni intelektualci koji su baš pod uticajem senćanskih obećanja prihvatili određene javne funkcije, danas otvoreno govore da su razočarani. Jedini dnevni list vojvođanskih Mađara je u znaku senćanskih obećanja učinio nekoliko skromnih koraka prema pluralizmu, na njegovim stranicama su se pojavili komentari pisani na različite načine, u različitom tonu i unutar različitih sistema vrednosti, ali im je svima zajedničko bilo da su s iskrenom zabrinutošću ukazivali na probleme, nevolje vojvođanskih Mađara. Osetilo se i to da su i one manjinske stranke koje nisu na vlasti, dobile nešto veći prostor. Njihova kritička funkcija, doduše, nije došla do izražaja, ali su s vremena na vreme davali glasa o sebi. U odnosu na prethodne godine, i to je bio dobar rezultat. Ni sam ne mogu da se složim sa svim komentarima, ali sam vrlo zadovoljan što su objavljeni.
U takvim prilikama se uvek setim sve do danas važeće Volterove rečenice: „Ne slažem se ni sa jednom reči koju si izgovorio, ali ću do poslednjeg daha braniti tvoje pravo da ih slobodno izgovoriš.” Evropska demokratska kultura se temelji na ovom volterovskom aksiomu, i mi još od vremena Košuta i Petefija znamo da baš to uvećava ponajviše slavu naše nacije. I stvari su i počele u tom smislu da sazrevaju, ali su samo počele. Bilo je to promišljeno i oprezno otvaranje. Redakcija je brižljivo vodila računa o tome da uz opširne protokolarne vesti priloži i fotografije, a neki manjinski lideri zaslužili su toliko fotografija, da bi im na tome mogao i pokojni Josip Broz Tito da pozavidi. Možda će Mađar So da se oporavi od ovog udarca, možda će ovim na neko vreme zastrašiti mladu novinarsku generaciju, ali mladi se ne mogu definitivno ućutkati. Partijski ljudi su već otpuštali glavne urednike, ali nikad im nije polazilo za rukom da smene stvarnost. Nisu u stanju da imenuju, da postave novu stvarnost. Ni nova osoba na funkciji glavnog urednika neće moći da izmisli novu stvarnost. Novine će preživeti, ali je pitanje da li će politička elita uspeti da se iskobelja iz krize. Unutar nje su neophodna veća pročišćenja nego u novinama.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 30.06.2011.
Peščanik.net, 01.07.2011.
Srodni link: Mađar So – „Ni Dunav neće oprati Nacionalni savet Mađara“