Loša vest. Loša, da lošija ne može biti. Samo nam je još to trebalo. Italijanska kompanija Danieli, treća po veličini među svetskim dobavljačima opreme za čeličane i metalsku industriju koja se bavi planiranjem, gradnjom i ugradnjom mašina i postrojenja po sistemu ”ključ u ruke”, sa 9.392 radnika širom sveta i prihodom od oko tri milijarde evra i profitom (pre oporezivanja i kamata) od oko 300 miliona evra – odustala je od Srbije.
Kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da je grupa Danieli kupila Železaru Sisak za 30,4 miliona evra od američke kompanije CMC (Commercial Metals Company). Finansijski savetnik CMC-a za navedenu transakciju bio je Deutsche Bank Securities.
Američki CMC je 2007. godine kupio sisačku Željezaru, a krajem prošle godine objavio je da je odlučio da iz nje izađe. ”Prodajom svih izdatih deonica CMC Sisak završava se važan korak našeg strateškog plana o repozicioniranju poslovanja radi poboljšanja finansijskih pokazatelja i povećanja vrednosti za deoničare”, izjavio je Džoe Alvarado, predsednik i glavni izvršni direktor CMC-a.
Paralela se sama od sebe nameće. Jedna druga američka kompanija, US Steel odlučila je prošle godine da izađe iz Čeličane u Smederevu, odnosno iz biznisa sa čelikom u Srbiji i pošto se nije našao međunarodni zainteresovani kupac, Železaru u Smederevu kupila je Vlada Srbije za jedan dolar plus oko 120 miliona dolara gubitka.
Ne bi to samo bila tako loša vest za Srbiju što je Hrvatska uspela da reši problem ”svoje” Železare, a Srbija sebi natovarila ”bedu na vrat” sa čeličanom u Smederevu. Loša, da lošija ne može biti je vest što je kupac sisačke Železare italijanska kompanija Danieli pre dva i po meseca pompezno najavljivala da će graditi čeličanu za specijalne čelike u – Šapcu, da će za tu namenu potrošiti pola milijarde evra i zaposliti 1.000 radnika. Memorandum o nameri Danielija potpisan je u Predsedništvu Srbije u sred predsedničke kampanje, kad je predsednički kandidat Boris Tadić izjavio ”da bi dolazak Danielija bio značajan i zbog novih radnih mesta ali i najsavremenije tehnologije koju bi ta kompanija donela u Srbiju i da ova investicija nema nikakve veze sa železarom u Smederevu, jer će u čeličani u Šapcu biti proizvodnja potpuno druge vrste čeličnih proizvoda koji su namenjeni izvozu ali i domaćim kompanijama, pre svega fabrici Fijat automobili Srbija”. Tadić je 29. marta poručio ”da će sve institucije u Srbiji, od republičkog nivoa do lokala, nastaviti da rade na privlačenju stranih investicija, a poslovodstvu Danielija je zahvalio na tome što su za nova ulaganja izabrali baš Srbiju”.
Sad se sve to izjalovilo.
Bivši predsednik Srbije i lider Demokratske stranke Boris Tadić izjavio je 6. juna da je italijanska kompanija Danieli odložila svoje investiranje u Srbiji. Navodno, takvu odluku Danieli je doneo posle objavljivanja rezultata predsedničkih izbora, tvrdi Tadić.
Čini se da takvom tvrdnjom Tadić želi da sugeriše kako je Danieli odustao zato što su građani Srbije izabrali Tomislava Nikolića za predsednika Srbije, pa je ta italijanska kompanija procenila da je to za nju negativan signal i rizičan posao i onda je odlučila da ipak kupi Železaru u Sisku za 30 miliona dolara.
Ali, odmah zatim Tadić se ”ispravio” pojašnjavajući da ”svaka kompanija vodi računa o svojim interesima i svi potencijalni investitori gledaju kakav će biti rezultat formiranja vlade u Srbiji”.
E, to je već ”drugi par rukavica”. Dakle, nije u pitanju da Danieliju smeta novi predsednik Srbije nego italijanska kompanija nije sigurna kuda će krenuti nova Vlada Srbije. Što bi Tadić rekao ”svi potencijalni investitori gledaju kakav će biti rezultat formiranja vlade u Srbiji i da li će vlada ići u jednom ili drugom pravcu”.
To priznaje i ”tehnički” ministar ekonomije Nebojša Ćirić objašnjavajući da su sada Ministarstvo i Vlada Srbije u stalnom kontaktu sa predstavnicima grupe Danieli i da ”pažljivo analiziraju političke prilike u Srbiji”.
Iako Ćirić veruje da će Danieli ipak ”kad-tad” investirati u Srbiju, ovo je već ozbiljan problem. I mnogo, mnogo loša vest.
Koliko je veliki problem, najbolje svedoči već spomenuti ministar Ćirić koji je, prilikom potpisivanja Memoranduma, nabrojao sve divne stvari koje će se dogoditi u Srbiji dolaskom Danielija – proizvodiće se godišnje najmanje 750.000 tona posebnih vrsta čelika, a izvoz će biti na nivou od oko milijardu evra. ”Danas je dobar dan za ekonomiju Srbije i njene građane jer je jedan veliki investitor odlučio da mu Srbija bude proizvodna baza za dalje poslovne operacije”, objasnio je Ćirić, napominjući da Memorandum pokazuje da je Srbija ”u konkurenciji sa drugim zemljama regiona ponovo uspela da ubedi investitore da je najbolje mesto za njihova ulaganja”.
Dva i po meseca kasnije pokazalo se da nije baš sve tako kako su Ćirić i Tadić ubeđivali javnost i da Srbija nije najbolje mesto za strane investitore. Jedan od takvih investitora, italijanska kompanija Danieli nije sigurna kojim će putem (kursom) krenuti buduća Vlada Srbije, ko god je bude formirao (Boris Tadić ili Jorgovanka Tabaković). Da li se Danieli uplašio izjava nezaobilaznog koalicionog partnera u budućoj Vladi – Ivice Dačića i njegove Socijalističke partije Srbije? Izjava o tome kako je njemu (Dačiću) ”pun kufer” štednje i neoliberalizma, kako će Vlada u kojoj on bude trošiti ”kapom i šakom” da bi ”podstakla rast”, da će hapsiti strane investitore koji ne poštuju radnička prava i da ne želi da vidi MMF u Srbiji. Vlasnik i menadžeri Danielija nagledali su se tog (”dačićevskog”) populizma u Italiji iz koje sada žele da pobegnu na neko mirnije mesto. Na primer u Hrvatsku čija je Vlada spremna da štedi kako bi popravila privredni ambijent i podigla konkurentnost svoje privrede.
Čini se da se Danieli odrekao Srbije ne (ili ne samo) zbog izbora Tomislava Nikolića za predsednika Srbije, nego (pre svega) zbog demagogije i prejakih populističkih izjava političara (Ivice Dačića), koji će sigurno biti partner svake Vlade u Srbiji, i neizvesnosti s kojom će se Srbija i njena Vlada suočiti ako Dačićeve najave budu ostvarene.
Da se zna, to je cena Dačićevog populizma pre nego što je Vlada i formirana – pola milijarde evra izgubljene investicije, izgubljenih 1.000 radnih mesta i milijarda evra izgubljenog izvoza.
Loše, da lošije ne može biti po Srbiju i njene građane.
Peščanik.net, 06.06.2012.