Današnje zemlje u razvoju nisu dostojne naslednice svojih antikolonijalističkih, antiimperijalističkih predaka. Države juga kontrolišu sve veći deo bogatstva, što je i pravedno, ali distribucija ovog bogatstva toliko je nejednaka da su razlike u prihodima još veće u Južnoj Africi i Kini nego u SAD. Novac se češće troši na kupovinu zapadnih hartija od vrednosti i luksuzne robe nego na poboljšanje uslova života i zdravlja indijskog, kineskog, arapskog ili afričkog naroda.
Ovo je povratak u doba pljačkaških barona. Krajem 19. veka, u Americi nastaju moćne, zloglasne i grabljive industrijske dinastije, uključujući i one Džona Rokefelera, Džej Pi Morgana i Kornelijusa Vanderbilta, koje postepeno preuzimaju od starih evropskih porodica naftne, transportne i bankarske poslove. Ovi transatlantski konkurenti u prvo vreme su bili posvađani na krv i nož, ali vremenom se udružuju, eksploatišući radnike širom sveta, omogućavajući ekstravagantno bogaćenje svojih deoničara i iscrpljujući prirodne resurse.
Vladari zalivskih država i kineski, indijski i ruski oligarsi sada sanjaju o tome da preuzmu poslove – i da se udruže – na isti način. Poput američkih tajkuna, i oni vole da drugima drže lekcije. Na pitanje šta misli o prebrzo napuštenom planu Francuske da nacionalizuje jednu od njegovih čeličana u Loreni, indijski milijarder Lakšmi Mital rekao je da bi to bio „veliki korak unazad“ i upozorio da bi „svaki investitor onda morao dobro da razmisli da li će investirati novac u Francuskoj“.[1] A ruski premijer ovako je prokomentarisao podizanje poreza u Francuskoj: „Svaki građanin Rusije, od onih sa niskim primanjima do najbogatijih, plaća porez od 13%… Kažu da oligarsi treba da plaćaju više. Ali mi ne želimo da kapital odlazi iz zemlje i da se preliva u sivi finansijski sistem“.[2] I Kina brani tržišne doktrine, a njen predsednik je javno izrazio olakšanje kad je desnica pobedila na junskim izborima u Grčkoj; šef najvećeg kineskog državnog investicionog fonda, sa vlasničkim udelom u GDF Suezu [francuska energetska kompanija], izuzetno je kritičan prema „prevaziđenim socijalnim zakonima“ u Evropi, koji „podstiču lenjost i učmalost umesto vrednog rada“.[3]
Britanski istoričar Peri Anderson podseća da su na Bečkom kongresu 1815, Francuska, Britanija, Rusija, Austrija i Pruska sklopile sporazum o sprečavanju rata i zatiranju revolucije. On zaključuje da svetski poredak sada kontroliše druga, neformalna pentarhija: SAD, EU, Rusija, Kina i Indija. Ova konzervativna Sveta alijansa konkurentskih i uortačenih sila sanja o stabilnosti, ali svet koji stvara garantuje da će biti još ekonomskih potresa, što će izazvati masovne pobune, šta god alijansa o tome mislila.
Le Monde diplomatique, 01.01.2013.
Sa francuskog prevela Barbara Wilson
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 11.01.2013.
- Intervju u Le Figaro, 13.12.2012. ↑
- Intervju sa Dmitrijem Medvedevim, Le Figaro, 26.11.2012. ↑
- Vidi Martine Bulard, “La Chine, la crise et les fraudeurs”, Planète Asie, 14.11.2011; blog.mondediplo.net. ↑