U Srbiji se 10. decembar – dan usvajanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima obeležava nizom prigodnih manifestacija, tribina, predavanja. Pojedini državni funkcioneri čak i prisustvuju nekom od događaja ili putem saopštenja za javnost naglase kako se ta ljudska prava u Srbiji poštuju, da mi baštinimo te vrednosti, da je dosta toga urađeno ali, istini za volju, dosta još treba da se uradi, itd.
Mediji iskoriste priliku da objasne građanstvu da je 10. decembra Generalna skupština Ujedinjenih nacija jednoglasno usvojila tu Deklaracija o ljudskim pravima i kao kuriozitet navedu da su suzdržane bile samo zemlje sovjetskog bloka, Saudijska Arabija i Južna Afrika, što mu nekako dođe i logično. Namerno ili slučajno se ne pomene da je eto i tadašnja Jugoslavija bila među tih par zemalja koje su 10. decembra 1948. godine bile suzdržane,1 čisto da se ne stvara pogrešna slika u narodu, jer je Srbija vazda, od bune protiv dahija preko I svetskog rata, borbe protiv fašizma pa nadalje, bila progresivna.
Ako bi neko danas pokušao da realno oceni stanje ljudskih prava u Srbiji, morao bi zaključiti da nismo previše odmakli od trenutka kada je pre 65 godina Jugoslavija odbila da podrži usvajanje Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.
Ruku na srce, određeni napredak u smislu: ratifikovanja međunarodnih konvencija koje garantuju ljudska prava, usklađivanja pojedinih zakonskih rešenja sa međunarodnim standardima, osnivanja određenih nezavisnih institucija (Zaštitnik građana, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, Poverenik za informacija od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti), koje nisu ovlašćene da odlučuju već samo preporučuju – postoji. Takođe, nezadovoljni građani se sada mogu obratiti Ustavnom sudu ili Evropskom sudu za ljudska prava, što često i čine. Međutim, budući da poštovanje ljudskih prava obično zakazuje u primeni zakona i propisa, ove pozitivne promene su, rekao bih, pre svega formalne prirode.
Pravo stanje ljudskih prava najviše je vidljivo u političkom diskursu, praksi državnih organa i stavu javnosti. Posmatranjem javnog prostora može se zaključiti da se ljudska prava posmatraju kao prilepak ostalih, prečih potreba. Osnovni rezon je: prvo telo pa zatim duh, tj. čoveka treba prvo nahraniti, pa mu onda obezbediti slobodu okupljanja ili pravo na privatnost. Prosečan građanin Srbije ljudska prava zapravo ne razume. Umesto da ih koristi za poboljšanje svog života, on ih posmatra sa nepoverenjem obilato se, možda i nesvesno, koristeći zabludama i pijačnim argumentima koji su mu u mozak utisnuti devedesetih godina (npr. argument da su ljudska prava strana izmišljotina, postavljanje pitanja: Ko to plaća i zašto? i A šta radi Amerika?, nazivanje osoba koje se bave ljudskim pravima domaćim izdajnicima, itd).
Državni zvaničnici retko pominju ljudska prava, a kada to čine najčešće ih stavljaju na poslednje mesto ili u kontekst položaja Srba na Kosovu. Takođe, političari se ove teme dotaknu kada govore o evropskim integracijama, ali i tada izgleda kao da te dve reči izgovaraju ili nevoljno ili kao mantru, tj. rutinski i bez razmišljanja, i to po pravilu posle reči: demokratija, vladavina prava, snažne institucije, tržišna privrede, borba protiv korupcije, Evropska unija, itd. Čist, nedvosmislen i principijelan jezik ljudskih prava u Srbiji se ne može čuti. Na primer, nisam mogao da primetim da su predstavnici države podržali pravo nekog da drugačije misli i govori “samo” zato što je to njegovo ljudsko pravo (primeri Sonje Biserko i Biljane Srbljanović).
Verovatnoća da se neko konkretno pitanje vezano za ljudska prava pozitivno reši zavisi od toga koliko je međunarodnoj zajednici, pre svega Evropskoj uniji, stalo da se ono reši, tj. koliko daleko će ići sa pritiscima i uslovljavanjima. Što je njihova odlučnost i zainteresovanost manja, to je manja verovatnoća da će neko konkretno pitanje biti rešeno. Imajući u vidu da je Evropska unija već neko vreme prvenstveno zainteresovana za normalizaciju odnosa Srbije i Kosova, ne treba da čudi skoro potpuno odsustvo suštinskih mera u cilju unapređenja ljudskih prava. Takva pitanja dolaze na red tek pre tačke pucanja, tj. kada okolnosti i razvoj događaja državu preduhitre i stave pred svršen čin.
Po ovom pitanju se sadašnja i prethodna vlada ne razlikuju. To se najbolje vidi kroz dva aktuelna primera. Parada ponosa se zakazuje svake godine godinu dana unapred, obavljaju se kojekakve konsultacije, zasedaju radne grupe, daju se izjave da svako, pa čak i oni, ima pravo da izrazi svoje mišljenje. Pojedini zvaničnici, ničim izazvani, čak velikodušno obećavaju da će se, ako treba, i pridružiti. Ipak, stvar se prelomi u 5 do 12 putem famozne bezbednosne procene stručnih organa i obećanjem da će se dogodine manifestacija neizostavno održati, jer će eto biti obavljene blagovremene pripreme. I onda svima nekako lakne.
U kontekstu prethodno pomenute razlike formalnih preduslova za uživanje ljudskih prava i njihovog praktičnog uživanja treba naglasiti da čak i odluka Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda prava na slobodu okupljanja ne znači da će se Parada ponosa sledeće godine održati. Tako, tehnički gledano, Ustavni sud može sledećih 100 godina svake godine da utvrđuje povredu prava na slobodu okupljanja. Ne treba naglašavati da to ljudima koji ne mogu da se okupe skoro ništa ne znači.
Drugi primer je od nedavno ponovo aktuelno pitanje smeštaja tražilaca azila. I ovde vidimo istu matricu: vlasti su svesne problema, ali niko ne reaguje dok ne padne sneg, a kada sneg padne već je kasno, jer se dogodi ono što se dogodilo.
Tužna je istina da vlast u Srbiji, sadašnja ili prethodne, ne vidi ljudska prava kao vrednost samu po sebi. Ne postoje pitanja koja su van domašaja dnevne politike i samim tim izuzeta iz cirkusa političkog prepucavanja. Opet ću se poslužiti jednim relativno skorašnjim primerom. U martu 2013. godine predsednik Demokratske stranke podržao je građane Mladenovca u njihovim naporima da ne dozvole izgradnju Centra za azil na teritoriji njihove opštine. Tom prilikom je, prema pisanju medija, izjavio da je u pitanju pokušaj kažnjavanja opštine Mladenovca zato što je DS tamo na vlasti. Ovaj nastup dobro odslikava trenutno stanje stvari. U cilju sticanja novih ili očuvanja starih glasova sve je dozvoljeno, od pretvaranja borbe protiv kriminala u estradu do korišćenja ljudskih prava kao monete na političkom tržištu. U pitanju je prosta kalkulacija. Ranjive grupe su nevažne zato što ili nisu građani tj. glasači, ili su toliko omraženi da bi njihova zaštita mogla oduzeti daleko veći broj glasova nego što bi ih pridobila.
Poslužiću se još jednim primerom. Već par godina jedan od osnovnih problema sa kojima se vlada susreće je pitanje tzv. “lažnih azilanata”, tj. činjenice da pojedini građani Srbije odlaze u zemlje zapadne Evrope i traže azil. U ovom slučaju vidimo čudnu interakciju između naše i vlasti evropskih država. One od Srbije zahtevaju da taj problem reši ili će preduzeti korake koji će dovesti do ponovnog uspostavljanja viznog režima. Sa druge strane, srpski zvaničnici se pravdaju da tzv. “lažni azilanti” nisu srpske nacionalnosti (videti izjavu ministra spoljnih poslova koji precizno navodi da je samo 0,5 lažnih azilanata srpske nacionalnosti, dostupnu ovde), i da nije fer da zbog toga Srbija ispašta. Ovde se verovatno misli da Republika Srbija kao država srpskog naroda i ostalih, snosi odgovornost samo za Srbe, dok se za onih 20% ostalih treba obratiti nekom drugom (na primer Svetskom udruženju Roma, Bosni i Hercegovini ili Mađarskoj).
U svakom slučaju, srpske vlasti ističu da je pojačana granična kontrola dala rezultate te da je više hiljada “lažnih azilanata” vraćeno sa granice. Šta to zapravo znači? Prema Uredbi o bližem uređivanju načina vršenja policijskih ovlašćenja policijskih službenika granične policije i dužnostima lica koje prolazi državnu granicu, policijski službenik može od građana tražiti povratnu kartu, pozivno pismo, putno osiguranje i dokaz o posedovanju dovoljno sredstava za izdržavanje u inostranstvu. Prvo, možemo pretpostaviti da se navedena kontrola vrši putem slučajnog uzorka, s obzirom da je nemoguće kontrolisati sve putnike. Imajući u vidu da je “kristalno jasno” da su “lažni azilanti” ne-srbi, pripadnici granične policije verovatno ulaze u autobuse, izdvajaju osobe sa tamnijom bojom kože, zahtevaju navedena dokumenta i vraćaju ih nazad. To što veliki broj Srba često nema putno osiguranje, povratnu kartu ili pozivno pismo neće nikada biti otkriveno.
Ovde je propis neutralan, ali njegova primena (to što se građani svetlije boje kože verovatno ne kontrolišu, dok se građani tamnije boje kože nesrazmerno često kontrolišu) dovodi do diskriminacije. Ovu pretpostavku je naravno teško proveriti. U svakom slučaju, s obzirom da ovo pitanje nije od važnosti Evropskoj uniji, već naprotiv, smanjenje broja tražilaca azila iz Srbije odgovara pojedinim članicama, izvesno je da niko nikada neće ni pokušati da utvrdi šta se zaista događa. Što je šteta, jer bi bilo baš fino da se neki od sledećih dana ljudskih prava obeleži predstavljanjem rezultata ovakvog istraživanja.
Peščanik.net, 11.12.2013.
IZBEGLICE, MIGRANTI________________
- Da budemo precizni, uzdržane su bile sledeće države: Sovjetski Savez, Belorusija, Ukrajina, Poljska, Čehoslovačka, Južna Afrika, Saudijska Arabija i Jugoslavija. Neka čitaoce ne zbunjuje činjenica da su poseban glas imale Ukrajina i Belorusija. To je bio ustupak Sovjetskom savezu u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija koji je praktično imao 3 glasa. Vidi ovde.