Sad kad se nalazimo na manje od nedelju dana od dana odluke, dana koji smo tako strpljivo i staloženo čekali i konačno dočekali, moramo da odamo veliko priznanje studenskom pokretu koji nas je sve vreme vodio, i doveo na sam prag pobede.
Za manje od dve godine, praktično ni iz čega, oni su stvorili jednu moćnu političku organizaciju koja je sposobna da se više nego ravnopravno suprotstavi SNS mašineriji koja je, dok se nije namerila na prave junake, bila pravi strah i trepet za sve svoje protivnike i rušila sve pred sobom. Uradili su to bez para, bez prethodne organizacije, bez vođe, bez ikakvog iskustva u politici. Mladi i potpuno anonimni, ali zato odlučni i ujedinjeni.
Jedina prava reč za to je podvig. Do sada nezabeležen, bilo gde u svetu. Pri tom ostvaren savršeno demokratskim i nenasilnim metodama. Nemam nikakvu dilemu da će, posle pobede koju će ostvariti, taj njihov podvig biti proučavan širom sveta. Jer on sobom nosi i jednu univerzalnu poruku: nema tih para, moći i propagande koja može da pobedi onoga ko je rešen da uspe i ko ne štedi sebe. Prešli su peške i biciklima hiljade kilometara, fizički došli do svakog člana zajednice i ostvarili neposredan kontakt maltene sa svakim od njih ponaosob. Za to vam ne treba televizija, ali treba da vas ne mrzi. Samopouzdanje i vera sa kojim su uopšte ušli u taj gigantski poduhvat zbilja su zadivljujući. Posle ovoga što su oni uradili više niko i nikada neće moći da kaže da je nešto u politici nemoguće.
Ali ono što je najimpresivnije je neverovatna politička zrelost koju su pokazali. Ispravno su izabrali srednji put, put pobede, ne gutajući ni evropsku ni rusku udicu, izbegavajući sve podele koje su nam servirane kako bismo bili lakše opljačkani i večito držani u ropstvu. Svakom, ali baš svakom poštenom i radnom građaninu ove zemlje pružena je ruka i data nada. Sve razlike su ostavljene za dan posle, jer samo tako je bilo moguće stvoriti nadmoćnu većinu koja je potrebna za pobedu. Od početka su imali svest da je svako cepkanje i trgovanje isto što i poraz, isto što i potčinjavanje mafiji.
Građani su to prepoznali, i ogromnom energijom podržali studente. Oni su već godinama žudeli za političkom opcijom koja će ih ujediniti i dati im nadu da je pobeda moguća. Hiljade i hiljade ljudi se prijavilo za kontrolore, mobilne timove i kol centre, takvu mobilizaciju od dole Srbija još nije videla
Nema sumnje da čoveku koji u Škodi besciljno luta Srbijom, ni fizički nije dobro od ovoga što ga je snašlo, iz vedra neba i potpuno nezasluženo, kako on verovatno misli. I naravno to nikada nije moglo značiti da će se on predati bez borbe, jer je njegova nezajažljiva žudnja za vlašću možda jedino što se može meriti sa rešenošću studenata.
Međutim, municije je ponestalo, a i protivnik je praktično neuhvatljiv, sad ga vidiš, sad ga ne vidiš, a stalno je tu. Tako da se čovek iz Škode opredelio isključivo za defanzivu, grčevito pokušavajući da zadrži ono što misli da ima. On panično pokušava da spusti brojeve Studentske liste, što prateći u korak zborove po raskrsnicama, što rasturanjem ono malo medija koji su bili otvoreni za njegove protivnike. I pokušaj nagrizanja na ideološkoj osnovi, i to sa obe strane, kako leve tako i desne, izgleda prilično jadno i neuspešno. Na ovim izborima prosto nema mesta ni za koga ko zaista ne postoji na terenu, pa čak ni za neuništivi SPS.
Smatram da je građanska obaveza svakoga ko Srbiju smatra za svoju zemlju i želi joj dobro, da u nedelju 25. oktobra izađe na glasanje i zaokruži broj tri „Studentsku listu“, jedinu koja garantuje pobedu. Ovi izbori su pitanje mentalnog i fizičkog zdravlja svih nas, i nemamo pravo na grešku. To je jedini racionalan postupak, i jedini postupak koji gleda u budućnost.
Peščanik.net, 20.10.2026.