U svečanom činu nacionalnih izbora, kada se apstraktno načelo narodne suverenosti pretvara u konkretnu političku volju posredstvom institucija predstavničke demokratije, gotovo je nedostojno baviti se takvim prizemnim stvarima kao što su falsifikovanje biračkih spiskova, prijavljivanje birača na adrese trafo-stanica ili na fantomske nulte brojeve nepostojećih zgrada. Pa ipak, upravo je na tom nivou administrativne banalnosti i političke groteske u Srbiji degradiran jedan od temeljnih mehanizama demokratskog poretka. Izbori, koji bi trebalo da budu najneposredniji izraz narodne suverenosti, pretvoreni su u proces opterećen sistematskim sumnjama u falsifikovanje izborne volje građana, i to mnogo pre nego što je otvoreno ijedno biračko mesto.
Fantomski birači, manipulacije prebivalištem i organizovano dovođenje birača iz Republike Srpske, čija se politička i ekonomska zavisnost zloupotrebljava u interesu vlasti u Beogradu i Banjaluci, odavno su deo naše izborne stvarnosti. Podatak da je u proteklih nekoliko meseci izdato čak četvrt miliona novih ličnih karata, ukoliko se potvrdi i dovede u vezu sa promenama prebivališta, dodatno bi osnažio sumnje u razmere pripremanih manipulacija. U našoj pervertiranoj varijanti predstavničke demokratije sve se to već podrazumeva: izborne manipulacije prihvataju se kao unapred uračunato opterećenje sistema, gotovo kao sastavni deo izbornih pravila.
U takvim okolnostima, jedini segment izbornog procesa nad kojim je još moguće uspostaviti neposrednu i delotvornu kontrolu jeste samo glasanje i utvrđivanje izbornih rezultata na biračkim mestima. Na predstojećim izborima teret te kontrole u najvećoj meri pada na Studentsku listu, uz podršku predstavnika parlamentarnih stranaka koje su je podržale, ali same ne učestvuju na izborima. Bilo je razumno očekivati da će im se pridružiti dobro organizovane mreže kontrolora dve opozicione grupacije koje su odlučile da samostalno izađu na izbore. Međutim, prema zvaničnim informacijama koje ovih dana dolaze iz Republičke izborne komisije, ni Evropska Srbija, ni Novi DSS nisu delegirali svoje članove u prošireni sastav biračkih odbora na većini biračkih mesta, čak ni u tradicionalno opozicionim beogradskim gradskim opštinama Novi Beograd, Palilula, Voždovac itd. Time se iznova otvara pitanje njihove elementarne političke odgovornosti, ali i kredibiliteta izbornih lista koje pretenduju na poverenje građana, a nisu u stanju da obezbede ni punu kontrolu glasova koje od tih građana očekuju.
Pa ipak, raspoloženje politički aktivnog dela društva više je nego optimistično. Pod aktivnim delom biračkog tela podrazumevam informisane građane koji razumeju svoja prava, prepoznaju sopstvene interese i spremni su da se aktivno zauzimaju za njih. Studentski pokret uspeo je da među njima proizvede atmosferu kakva se u Srbiji nije osetila decenijama. Možda naivno, ili svakako naivno, svejedno, izbori se iščekuju kao dan kolektivnog oslobođenja, uprkos svim upozorenjima da bi se taj očekivani praznik slobode lako mogao pretvoriti u nešto sasvim drugo. S jedne strane, ta euforija stoji na očekivanju da će izborni proces zaista biti sproveden. S druge strane, priroda režima SNS–SPS, kao i ulozi koje njegovi čelnici unose u predstojeću izbornu utakmicu, nalažu da ozbiljno razmotrimo i mogućnost sabotaže izbornog procesa.
Ljudi sa fantomkama, koji su u našem javnom prostoru postali gotovo rutinski prizor, predstavljaju sasvim dovoljno raspoloživog materijala za izazivanje incidenata i razbijanje glasačkih kutija. O mogućnosti organizovanih incidenata na biračkim mestima već je javno spekulisao i Miroslav Aleksić. Veći broj takvih događaja mogao bi poslužiti kao povod za osporavanje regularnosti izbora, a njihova masovnija eskalacija čak i kao izgovor za uvođenje vanrednog stanja.
U tom svetlu treba posmatrati i nastojanja vlasti da preuzme ili ugasi preostale nezavisne medije. Nije reč samo o kontroli predizborne kampanje, nego i o zatvaranju kanala društvene komunikacije u trenutku kada glasanje bude završeno. Drugim rečima, o pripremama za dan posle. Bilo da se odluči za proglašenje sopstvene pobede, osporavanje izbornih rezultata ili neku vrstu vanrednog stanja, vlasti bi najviše odgovaralo da takav scenario bude praćen potpunim komunikacijskim mrakom. U krajnjoj liniji, to bi podrazumevalo i prekid pristupa internetu.
Takve situacije već smo videli tokom masovnih protesta u Belorusiji i Iranu. Tamošnje vlasti pribegavale su ograničavanju internet komunikacija kako bi otežale organizovanje protesta, razmenu informacija i dokumentovanje represije. Nije teško zamisliti koliko bi slična mera, makar i privremena, bila delotvorna u Srbiji, naročito u trenutku kada se politička komunikacija opozicionog dela društva gotovo u potpunosti oslanja na digitalne platforme. Postavlja se, dakle, pitanje da li je naše društvo spremno za taj dan posle ili ćemo na izbore nastaviti da idemo nošeni talasom optimizma koji je proizveo studentski pokret. Rekao bih da jedno ne isključuje drugo. Na izbore treba izaći sa samopouzdanjem i verom u mogućnost političke promene, ali istovremeno ozbiljno razmišljati o svim scenarijima koji bi mogli uslediti nakon zatvaranja biračkih mesta.
Za početak, ne bi bilo zgoreg da istaknutiji predstavnici studentskog pokreta u danima neposredno pre i posle izbora menjaju mesta na kojima borave i spavaju, baš kao što su to činili lideri DOS-a u vreme kada je prethodna inkarnacija ovog režima prvi put bila obarana. Takođe, trebalo bi razmišljati o alternativnim kanalima javnog informisanja. Ukoliko internet ostane dostupan, dragoceno bi bilo imati ekipu novinara koja bi, po uzoru na Zorana Kesića, preko nekog alternativnog internet portala izveštavala o događajima koje bi kontrolisani mediji pokušali da prikriju. Voleo bih da je nedavni odlazak grupe uglednih novinara sa N1 zapravo uvod u stvaranje jedne takve nezavisne redakcije.
A možda nas, ipak, očekuju sasvim normalni, gotovo dosadni mađarski izbori, na kojima će rezultati jednostavno pokazati da jedan režim koji je uzurpirao državne institucije i resurse više nema podršku potrebnu za opstanak na vlasti. Nažalost, mađarski scenario u Srbiji, izgleda, ne prolazi čak ni kao hipotetička mogućnost. Bivši predsednik Srbije nedavno je sasvim otvoreno objasnio šta smatra ključnom greškom svog prijatelja Viktora Orbana: ovaj se, po Vučićevom sudu, previše oslanjao na državne institucije i birokratski aparat.
Sam Vučić, kako kaže, tu Orbanovu grešku neće ponoviti. On se umesto institucija oslanja na „narod“. A pod tim narodom, sudeći po prizorima kojima smo poslednjih meseci svedočili, posebno mesto zauzimaju ljudi sa fantomkama, kriminalnim dosijeima i zavidnim iskustvom u vaninstitucionalnim metodama političkog delovanja. Suverenost više ne proističe iz građana već se premestila u ruke naoružanih ljudi iz Ćacilenda. Središte političke moći nalazi se unutar kaveza čije se rešetke premazuju tovatnom mašću, a ne u velelepnom zdanju Narodne skupštine preko puta.
Utoliko i javni nastupi bivšeg predsednika u poslednje vreme sve više podsećaju na dijaloge i replike iz nekog kriminalističkog filma. Jednom prilikom objašnjava kako je u stanju da razoruža desetoricu ljudi koji su u njega uperili pištolje. Drugom prilikom od njega saznajemo kako se predstavnici tog osobenog političko-kriminalnog miljea žale kako među protivnicima više nema nikoga koga bi vredelo pošteno prebiti. Kao da su politička konkurencija, fizički obračuni i demonstracija kriminalne nadmoći postali delovi istog, sasvim uobičajenog političkog vokabulara.
Za Ćacilend i autobuse ljudi sa fantomkama čak je i nekadašnja JSO bila nekakva institucija. Ma koliko i ma kako bila zloupotrebljavana, njeno ustrojstvo je ipak počivalo na nekakvim propisima, odlukama, ustrojstvu i subordinaciji. U tom smislu je bivši predsednik Vučić u pravu kada kritikuje Orbana, a verovatno svojevremeno i Miloševića. Oni su se (isuviše) oslanjali na institucije i imali su previše birokratskih i proceduralnih skrupula i zato su propali. On će raditi pametnije, bez institucija, bez medija, bez sudske vlasti, tj. protiv institucija, medija i sudske vlasti.
Već mi je dugo u glavi jedna filmska analogija koja se na žalost svakim danom sve jače poistovećuje sa našom svakodnevicom. U poljskom filmu Hejter, reditelja Jana Komase, glavni junak Tomaš Gjemza zahvaljujući izuzetnoj sposobnosti manipulisanja društvenim mrežama, ljudskim slabostima i političkim strastima, od društvenog marginalca postaje uticajan politički manipulator. On proizvodi konflikte, raspiruje mržnju i usmerava nasilje, da bi se na kraju pojavio kao heroj upravo one tragedije koju je sam pripremio.
Naš antiheroj, razume se, nije nikakav marginalac. Naprotiv, on već raspolaže svim polugama državne moći, najvećim delom medijskog prostora i razgranatom mrežom ljudi koji između institucija, politike i organizovanog nasilja ne vide naročitu razliku. Ali upravo ga to čini zgodnim za poređenje sa Komasinim junakom. Obojica politički sukob doživljavaju prvenstveno kao prostor za manipulaciju, proizvodnju straha i upravljanje ljudskim slabostima. U takvom svetu čak i katastrofa može biti ne samo korisna već i priželjkivana, pod uslovom da njen organizator uspe da se predstavi kao spasilac.
I zato je pitanje šta će se dogoditi dan posle, možda važnije od pitanja ko će osvojiti koliko glasova na sam dan izbora. Jer izborni rezultat i politički rasplet nisu nužno ista stvar. U zemlji u kojoj su granice između državnih institucija, stranačkog aparata i organizovanog nasilja toliko zamagljene, brojanje glasova može se pokazati kao lakši deo posla, ukoliko do tog brojanja uopšte dođe. Ostaje da vidimo hoće li Srbija dobiti svoje dosadne (mađarske) izbore ili će se rasplet odvijati prema scenariju u kojem se prepliću kriminalistički triler, politička drama i psihološki horor.
Peščanik.net, 19.10.2026.