Etička pitanja o rodi koja stiže prerano i pravima njenog paketića
Jednog septembarskog popodneva, u 7. mesecu trudnoće, osetila sam neobičnu vrtoglavicu i čudan bol u glavi koji nije prolazio. Kada sam izmerila pritisak instiktivno sam shvatila da nešto nije u redu i da hitno moram lekaru. U bolnici se priča menjala svakih 12 sati, od bićete ovde pa ćete doći za par nedelja na porođaj, do pripremite je za operaciju sada odmah. I moj vapaj, nemojte molim vas izdržaću još malo, nije mi ništa, slab mi je želudac inače, i potom kroz suze, zovite drugog lekara, hoću drugo mišljenje…
Ali ništa nije pomoglo, u operacionoj sali anesteziolog me pita odakle sam. Iz Srbije. „A, Srbija, bio sam tamo 1999“. Pitam se hoće li me sada dokrajčiti kad nije tada. Povećava anesteziju jer me boli, ljubazan je i brižan. U post-op sobi molim muža da ide da vidi gde je beba i da bude sa njim, a ne sa mnom. Kasnije imam svoju sobu u koju mi neće doneti bebu. Sutradan tražim da me odvedu do sina. Guraju me u kolicima. On ima svoju malu sobu. Tu je sestra koja ga čuva. Stajem na noge pored inkubatora i vidim mašinu za disanje preko lica, milion dugih cevčica i iglica i jedno potpuno maleno telo negde ispod svega toga. U tom trenutku osećam užasnu mučninu i vrućinu, tražim da me vrate u sobu. Dolaze sestre koje će mi pomoći da uvežbam kako da krenem sa mlekom, dolazi socijalna radnica koja će pratiti moje psihičko zdravlje, oni me paze, a paze i njega, samo u svom tom paklu ja to ne vidim.
Trećeg dana u kom sam već u potpunom ludilu, medicinski brat u sinovljevoj sobi mi vraća svrhu života: „Danas ćeš držati sina 30 minuta“, kaže. Pažljivo, sa kompletnom invazivnom opremom za disanje ga stavlja na moje grudi. I tih 30 minuta me vraćaju iz pakla, a on me uverava da to puno pomažu mom sinu koga smiruje da čuje moje otkucaje srca na koje je navikao. U tom momentu postajem majka jer konačno mogu da učinim nešto za svoje dete. I sledećih par sati osećam sreću, uprkos svemu, jer držala sam svoju malecnu bebu.
I tako prođe 100 i nešto izuzetno teških dana. Ali minuti držanja polako prelaze u sate, mašine za disanje i cevčice i iglice nas napuštaju jedna po jedna. Uvek mi je bilo dozvoljeno da boravim kod sina u sobi i tu bih provodila skoro ceo dan, a neretko ostajala i do kasno u noć. Mužu je takođe bio dozvoljen ulazak, tako da smo pred kraj boravka u bolnici uveli smene kako bi jedno od nas uvek bilo uz sina. Nisam se viđala ni sa kim da se ne bih razbolela, vakcinisala sam se dodatno protiv gripa i velikog kašlja, ruke sam ribala do lakata pre svakog ulaska u odeljenje intenzivne nege. Kroz prozor njegove sobice gledala sam novogodišnji vatromet i poželela nam odlazak kući.
Ovo je bilo izuzetno stresno iskustvo i tek sada razumem koliku podršku sam dobila od zdravstvenog sistema zemlje u kojoj sam živela (Španija). Slične priče u Srbiji, pogotovo tokom korone, zvuče mnogo gore. Pre par meseci upoznala sam majku prevremeno rođene bebe, kojoj se sin rodio pre više od mesec dana, ali zbog korone nisu dozvoljene nikakve posete. Nije ga nikad držala u rukama, ne može da ga vidi, jako joj teško pada čekanje. Kasnije se ispostavlja da je ta lavica od žene čekala svoju bebu više od dva meseca. Niko od strane zdravstvenog sistema nije pratio da li je dobro psihički i kako to sve podnosi. Zdravstvene informacije o detetu je dobijala telefonom, a kompletnu sliku dobila je iz otpusne liste. To je, čini se, sudbina majki prevremeno rođene dece od početka korone (onih koje sam ja upoznala). Međutim, ubrzo potom sam naišla i na dve porodice čije bebe nisu preživele komplikacije preranog rođenja. Tada sam shvatila da te bebe njihove majke nikada nisu držale u rukama tokom tih par nedelja ili meseci života.
Jako me muči etika ovog pitanja. Da li prevremeno rođeno dete ima pravo da čuje otkucaje srca svoje majke, barem jednom tokom svog života? Da zaspi na majčinim grudima? Da, ako mora da ode, ode zagrljeno? Šta je sa pravima majke i oca, kako da vide svoje dete za života u tako izuzetno komplikovanim okolnostima? Nemam odgovor na ova pitanja, ali iskreno verujem da se o ovome mora više diskutovati. Postoji mnogo medicinskih razloga i situacija kada ne želite roditelje u blizini, jer lekari moraju nesmetano da obavljaju svoj posao. Ipak, kada se radi o nedeljama i mesecima na intenzivnoj nezi i potencijalno o samom kraju tog krhkog života, šta je etički ispravno? Šta je bezbedno? A šta je po zakonu? Čini se da je ovo mnogo jasnije u slučaju pedijatrijske nego neonatalne nege. Da li su ta pravila uvedena tokom korone da bi se prvenstveno zaštitile bebe u skladu sa osnovnim načelima ljudskih prava i da li se mogu imalo poboljšati? Postavljam pitanja jer odgovore ne znam, ali osećam veliku bol ove teme i smatram da je prevremeno rođenim bebama i njihovim roditeljima potrebno dati nekakav glas i tokom ove pandemije.
Postoji želja roditelja da se o ovome govori, kao što postoji i strah da se ne osete prozvanima lekari koji se bore za živote njihovih beba. Nemaju ni sve bolnice jednake uslove za bezbedne posete ili držanje dece u naručju. Čula sam veoma različita iskustva roditelja u sistemu neonatalne nege, od izuzetno pozitivnih do veoma teških. Deluje kao da je korona iskomplikovala jednu već haotičnu situaciju. Jedna majka mi je rekla da bi kupila i skafander i sedela u njemu samo da može do svoje bebe. Po meni, problem je u tome što nedostaje mentalni prostor u kome bi bez konflikta, i bez toga da se iko oseća krivim ili prozvanim, mogli razgovarati o tome kako stvoriti određene bezbedne prostore i uspostaviti pravila kako bi majke mogle da viđaju i drže svoje prevremeno rođene bebe tamo gde to trenutno nije moguće.
17. novembra, na Dan prevremeno rođene dece, ovim tekstom želim da javno apelujem za pomoć svim profesijama – lekarima, pravnicima, sociolozima, psiholozima, istraživačkim novinarima, filozofima, teolozima, majkama i očevima, radi pronalaženja najboljeg mogućeg rešenja za prevremeno rođene bebe i njihove majke koje bi želele da ih vide i drže u svojim rukama. Cilj ovog teksta nije da ikoga krivi već da, polazeći od premise da svi radimo najbolje što umemo, preispitamo može li se ova situacija poboljšati. Niko ne želi koronu niti bilo koju drugu zaraznu bolest u jedinicama neonatalne intenzivne nege. Ipak posete, a i držanje (tzv. kangaroo care) su i dalje mogući u mnogim zemljama ne tako daleke Evrope i demonstrirano doprinose poboljšanju zdravlja prevremeno rođenih beba. To me navodi na pomisao da su dalja humana poboljšanja možda moguća i u Srbiji (sa i bez korone) i da bi ih bilo poželjno inicirati širom zemlje.
Živele prevremeno rođene bebe i držale ih njihove majke u svojim rukama što pre i što više!
Peščanik.net, 17.11.2021.