Bilo je to davno – Bože, skoro pre pola veka – bili smo studenti. A ono o čemu je reč još je starije – negde na prelazu između XII u XIII vek. Na Sorboni, u Parizu, danima su profesori vodili seminare na temu koliko anđela može da stane na vrh igle. Ili može li se isključivo spekulacijom dokazati da ovan ima džigericu. Citati, tekstovi na latinskom i disput.

Bili smo mladi, hteli smo da svojom mudrošću zbunimo profesora: kako su ti ljudi, koji su čitali sv. Tomu i Aristotela, mogli biti tako naivni – mogli su na uglu, u mesari, da vide ovnovsku džigericu. Dobili smo dva odgovora. Prvi je – znali su oni to, ali je cilj bio da se to dokaže spekulativno, gimnastikom uma, a ne empirijski. Studente su učili mišljenju i njegovim mogućnostima. Drugi odgovor je bio još precizniji – na vrhu igle, na nekom jezičku vage, ne sede samo anđeli već i đavoli. I zaista je tako. Od tog odnosa na vrhu igle – na jezičku vage – sve zavisi. Uistinu se ni profesori ni studenti nisu bavili uzaludnim poslom.

Setili smo se ovoga povodom najnovijeg Tadićevog sholastičko-političkog trika.

Formiraće B. Tadić vladu sa SPS-om, koji je jezičak na vagi na kojoj se njiše Srbija posle izbora. Tadić se dosetio političke dogme o nacionalnom pomirenju. Vlada se s nekim praviti mora. Iz EU kažu – morate imati vladu, jer s kim da potpišemo ono što je za Srbiju najbitnije. Ovi oko Koštunice i Šešelja neće sa Evropom ni po koju cenu. I tako je I. Dačić – to je Miloševićeva partija – postao jezičak na vagi. Ali još se ne zna ko sedi na vršku tog jezička, da li plemenite nebeske inteligencije, odnosno anđeli, ili zli dusi, odnosno đavoli iz Miloševićevih eskadrona smrti.

Tu zapinje Tadićeva politička sholastika. Ako u SPS-u ima anđela, neka se oglase, neka podvuku crtu i neka se operu. Nije isključeno da u SPS-u i njih ima, ali opet smo pred onim prostim pitanjem: ubica i žrtva se ne mire lako, ipak su Miloševićeve ubice ubile Đinđića. A ne obrnuto.

Lepa je ona biblijska vizija pomirenja, koja nudi sliku lava i košute kako spavaju zajedno. U istoriji i životu, pa i u Srbiji, nije tako. Činodejstvovao je Amfilohije nad odrom Z. Đinđića, a vladika Filaret je duhovne napore činio pod lipom u Požarevcu. Dogma o nacionalnom pomirenju, ako neko hoće da je prihvati, mora počivati na maksimi: pomirenje je moguće na istini i u istini. Ostalo je varljiva igra, prazna sholastika i politička mitologija.

Pred vagom sudbine, dok njen jezičak podrhtava, stoje svi. I socijalisti i Tadić. Neće moći bez onog kopernikanskog obrta. Ali niti je I. Dačić N. S. Hruščov, niti je neki Amfilohije veliki papa Jovan XXIII, koji je sazvao Drugi vatikanski koncil. Za razliku od ovih reformatora, koji su obeležili promene u društvu i u Crkvi, koji su rušili staro i gradili novo, balkanski lideri su sitne šićardžije. Oni na tasove vage domeću svoje tegove i trguju. Dan i noć.

Neće I. Dačić razbiti ikonu Miloševićevu, niti po drugi put sahraniti Vožda. N. S. Hruščov je razbio ikonu Staljinovu i bukvalno ga iz groba u mauzoleju iskopao i odneo telo nekuda. Još nije poznato gde telo Staljinovo stvarno počiva. Nije ni mnogi vladika u SPC na visini pape Jovana XXIII, koji je do temelja srušio srednjovekovnu crkvu. I gradio novu.

No, valjalo bi se osvrnuti u gnevu i suočiti se s realnošću.

Ako vlada Srbije bude formirana sa Dačićem, i ako ta vlada ratifikuje sporazum sa EU, prvak SPS-a će ipak mesta duši uhvatiti. A to bi za Srbiju bio veliki korak. Za SPS bi to takođe bio veliki korak, ali u ovom momentu niko nije siguran da je SPS sposoban za to. I ako preosvećeni Filaret nekim čudom ipak prestane da celiva grob Miloševićev – kao što mu je za života javno ljubio ruku u Hagu – i on će biti bliže obećanom nam carstvu nebeskom.

Za sada je sve moguće ili je malo šta nemoguće. Ako iz ove sulude igre ispadne V. Koštunica, sigurno je da ga neće žaliti ni svi u DSS-u, a Srbija najmanje. Jer V. Koštunica ne samo da treba da ode, već nije trebalo ni da dolazi. Ali tu smo gde smo.

A anđeli i đavoli nisu prazni simboli, ni metafora. Neko će i od crkvenih velmoža jednoga dana morati da se pokloni senima nevino ubijenih u Srebrenici. Tu je tajna pomirenja, jer Isus stoji i opominje – Poznajte istinu i ona će vas osloboditi.

Dok Srbija stoji na vagi, još je jedna napomena nužna: istina žrtve i dželata nema isti predznak. Tadićeva izjava da DS i SPS dele neki zajednički bol jednostavno je besmislica, jer žrtva ostavlja bol kod sledbenika, a ubice zaslužuju samo osudu. Tu tačku razgraničenja Tadić je prevideo u svojim političko-sholastičkim vežbama. Dobrim rezultatima tu se ne možemo nadati.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 14.06.2008.

Srodni linkovi:

Dokumenti – Deklaracija o pomirenju DS i SPS

Ivan Milenković – Dve fotografije (o političkom pomirenju)

Ivan Torov – Ko ne razume Končarevo…

Miloš Vasić – Pomirenje i još ponešto

RADIO emisija – Bolometar

Ivan B. Janković – Matematika manjine (jedno kanadsko iskustvo)

Ivan Torov – Pomirenje ili još jedna obmana

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)