Dva dana nakon prvobitnog šoka koji je među akterima srbijanske političke scene usledio po odlasku nemačke kancelarke iz Beograda, usledila je prava lavina poruka režimskih glasnogovornika koje karakterišu pokušaji relativizacije više nego jasnih poruka koje je Merkelova javno saopštila, ali i najavom povlačenja zvaničnog Beograda u mračnu mrzovolju i po svoj prilici neku vrstu predizborne samoizolacije.
Dok je šokirani predsednik danima tragao za sopstvenim viđenjem najnovijeg poražavajućeg razvoja događaja, mnogobrojni, njemu odani ministri, ambasadori, političari susednih država, kvazianalitičari i bivši ambasadori, jurišom su, preko stranica srpske štampe, pohitali u frontalni napad na značenje i značaj poruka koje je Merkelova saopštila, tražeći prostora za njihovo slobodno interpretiranje. Prva je u tom ešalonu nastupila Tadićeva miljenica Sonja Liht izjavom da je “uprkos tvrdom stavu Angele Merkel kandidatura Srbije do kraja godine zagarantovana”.
Gostujući na DS-B92, Lihtova je poruke nemačke kancelarke nazvala “spiskom želja”, od kojih se nekima može izaći u susret, a o nekima se mora ozbiljno razgovarati. Na istoj talasnoj dužini našao se i Ivo Visković, Tadićev ambasador u Berlinu, čovek koji je na to mesto došao tako što je svoj profesionalni kredibilitet žrtvovao na oltaru Jeremićeve “pobede” u UN. Visković smatra da Nemačka od “Srbije očekuje nešto što nije politički realno – da se odrekne Srba na severu i da kaže prištinskim vlastima da dođu sa svojim institucijama, a to je crvena linija ispod koje nijedan političar ne može da ide”.
Dok je srspki ambasador u Berlinu davao intervju u Beogradu, njegov šef Vuk Jeremić se obreo u Banjaluci gde je u tandemu sa Miloradom Dodikom poručio da neće pristati na dvostruke aršine koje međunarodna zajednica primenjuje prema Srbiji. Nad “svetskom nepravdom” učinjenoj Srbiji lamentirao je i Božidar Đelić, čovek koji je od pomahnitalog Jeremića preuzeo poslove evropskih integracija, rekavši da “zahtev za ukidanjem institucija nije u skladu sa evropskim demokratskim principima”. Nešto kočoperniji bio je državni sekretar u Minstarstvu za Kosovo Oliver Ivanović koji je poručio da stav Nemačke jeste za respekt, ali da “mi pre svega imamo srpski ustav, srpske nacionalne i državne interese i oni su za nas ideje vodilje”.
Opreznije stavove izneo je jedino bivši ambasador u Parizu Predrag Simić koji je za uslove koje je u Beogradu izrekla Merkelova, a koji se tiču ukidanja paralelnih institucija i proširenja delovanja Euleksa na celu teritoriju Kosova, rekao da nisu novi, ali da “iznenađuju jer su stigli brže nego što je bilo očekivano”.
Posle nekoliko dana ćutanja napokon se oglasio i sam Boris Tadić, podsmeha vrednom izjavom da Srbija ima “prirodno pravo da postane članica EU”. I dok su se oni pismeniji građani s pravom pitali o filozofskim izvorima predsednikove ideje o postojanju prirodnog prava za članstvo neke države u jednoj međunarodnoj organizaciji, Tadić je od svojih sunarodnika ponovo zatražio podršku za “politiku koja teži EU, ali i podrazumeva čuvanje dostojanstva Srbije i njenih građana, našeg identiteta i postojanja na Kosovu i Metohiji” kojom će, kako je naglasio, pobediti “novi talas defetizma i nesportskog duha”. Ne negirajući značaj stavova zvaničnog Berlina, Tadić je njihovu ozbiljnost ublažio porukom da je sa Angelom Merkel dogovorio nastavak “dijaloga o spornim pitanjima”.
Uprkos interpretacijama zvaničnog i poluzvaničnog Beograda jasno je da je Angela Merkel samo javno potvrdila ono što je već bilo jasno u trentuku kada je Goran Hadžić bio u avionu za Hag – da je kosovsko pitanje stavljeno na vrh liste prioriteta koji Srbiju očekuju do kandidature za članstvo u EU. Naknadna nagađanja o mogućnosti pregovora oko nivoa saradnje koju Srbija treba da uspostavi sa Kosovom plod su lepih ali nerealnih želja Beograda, koje je možda bilo moguće uvrstiti u dnevni red pre skoro dve godine, ali nikako nakon što je kosovski uslov ojačan javnim iznošenjem od strane Merkelove i kredibilitetom zvanične nemačke politike. Jedina nejasnoća u pogledu iznetih stavova ostala je po pitanju mogućnosti da Srbija uz neke manje ustupke dobije formalnu kandidaturu bez datuma pregovora do kraja godine, što bi srbijanskom režimu predstavljalo kakvu takvu slamku spasa pred predstojeće izbore, ali takva kandidatura za Srbiju suštinski ne bi predstavljala korak napred na putu ka EU.
Kada je u proleće 2008. godine podršku srpskih glasača pridobio njihovim svesnim obmanjivanjem o mogućnosti realizacije političke formule “I Kosovo i Evropa”, Tadić je jasno kalkulisao procenom da bi do narednih izbora mogao da dobije status kandidata i datum pregovora tako što će u odgovarajućem trenutku u Hag isporučiti Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Istovremeno, rešavanje kosovskog pitanja trebalo je odlagati u nedogled, po mogućnosti do ulaska Srbije u EU kada bi ucenjivački potencijal Beograda u odnosu na Prištinu značajno porastao. Iluziju da Srbija u EU može da uveze zamrznuti konflikt pojačavalo je nekritičko povlačenje analogije sa slučajem Kipra, uprkos opredeljujućoj činjenici da su nezavisnost Kosova priznale 22 ključne članice EU, a nezavisnost severnog dela Kipra nijedna!
Pored pogrešnih osnovnih postavki, značajan činilac strategije Beograda postalo je, za evropsku perspektivu Srbije, potpuno irelevantno odsustvo konsenzusa unutar EU po pitanju Kosova. To što zahtev za priznanjem nezavisnosti Kosova nije mogao da se pojavi kao formalni uslov same Unije nijednog trenutka nije značilo da je tako nešto nemoguće prilikom opredeljivanja svake od 22 članice koje tu nezavisnost priznaju.
Kada je pokušaj neekvivalentne političke trgovine haškim beguncima definitivno propao, postalo je jasno da ni od politike “i Kosovo i Evropa” neće mnogo toga ostati. Sada je Nemačka na dnevni red stavila političku formulu “Kosovo pre Evrope” u kojoj će Srbija morati da uradi sve izuzev da formalno prizna nezavisnost svoje nekadašnje južne pokrajine. Situacija se, nakon poslednjih incidenata na severu Kosova, uprkos površnim uveravanjima beogradskih i nekih evropskih kvazianalitičara, dodatno pogoršala na štetu Srbije čak toliko da bi se slobodno moglo reći da incidenti nisu bili uzrok već posledica strateške nemoći Srbije koja postoji još od 1999. godine i kapitulacije Miloševićevog režima pod bombama NATO saveza.
Ironija sudbine je htela da formalni, u suštini beznačajan ustupak Beogradu u pogledu priznavanja kosovske nezavisnosti, postane jedini rezultat politike koja je praznu formu pretpostavila životnoj suštini i koja je životu u laži podredila stvarne nacionalne interese i evropsku perspektivu Srbije. Ne treba, međutim, imati iluzije u to da će ključne članice EU insistirati na poštovanju teritorijalnog integriteta Kosova i da Srbiji u pogledu zahteva za punom normalizacijom (sa izuzetkom formalnog priznanja i razmene diplomatskih misija) neće biti činjeni nikakvi ustupci.
Ono što bi građane Srbije i evropske partnere najviše trebalo da zabrine jeste očigledno odsustvo odlučnog vođstva i ideja unutar Tadićevog režima i to u trenucima kada se njegova politika, jasnije nego ikada, oblikuje između čekića EU i nakovnja domaće javnosti koja se godinama hranila samoobmanjivanjem i uzgajanjem lažnih predstava o sopstvenoj neupitnoj ispravnosti i urođenoj pravednosti. Vreme je dalo za pravo onima koji su tvrdili da Tadić nema ni hrabrosti niti intelektualne i moralne snage za otklon od jeftine demagogije i kalkulantske politike kojom je svojim sunarodnicima uzalud protraćio četiri dragocene godine života. Umesto što od svojih političkih poverilaca traži podršku za još jedan mandat politici koja je unapred osuđena na propast i odsustvo rezultata, Tadić bi u interesu srpskog društva trebalo da odstupi pošto je suviše vremena proveo na Andrićevom vencu za ono malo dobrih stvari koje je učinio, ako je takvih uopšte i bilo. Njegova ostavka kao predvodnika koji simbolizuje politiku koja je doživela potpuni debakl, postala je najviši nacionalni interes i uslov dalje evropske perspektive Srbije.
E-novine, 26.08.2011.
Peščanik.net, 28.08.2011.