Gotovo protestantska, „malograđanska vizija“, navodno izmišljena u Vojvodini po ugledu na druge evropske nacije, večito je kod nas osuđivana i omalovažavana iz sredina koje su za ideju nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja vekovima krvarile po šumama i gorama naše zemlje ponosne. Naučeni da uz ladan burek i vruće pivo preziremo malograđanštinu, nastavili smo da preziremo i Vojvodinu. Možda će se ovakvo shvatanje u Srbiji promeniti po sledećoj logici zaključivanja: Vojvodina je bila opasno provincijalna i malograđanska, sve dok nismo belodano videli da je i malograđanština mnogo bolja od varvarstva.
Bilo bi zanimljivo kada bi ta, mnogo puta opisana vojvođanska licidarska sladunjavost „privatnog građanskog života“, u kome se za lepu ženu lako menja vera, to jest crkva, fascinirala i one koji još ne mogu da shvate da ni orgazam sa svojom nacijom nije besplatan, ma kakve radosti pružao. To mnogo košta, a moraš sâm platiti. U stvari, i oni nacionalno preporođeni, ali osiromašeni ljudi Srbije, gotovo intuitivno počinju da osećaju da se mirna i bogata Evropa mora trenirati u Vojvodini, to jest u Vojvodini staroj, kakva nikad nije postojala, ali bi bilo lepo da je postojala. Da bismo mogli mirno živeti sa drugima i drugačijima. (iz eseja Vojvodina stara)
PREUZMITE KNJIGU: Dimitrije Boarov, Debele knjige i debele mačke