Деманти 2

Fotografije čitalaca, Ribar Gyula

У „дубоком офсајду“

Од три нова текста (Водинелић, Лакићевић, Бељански јуниор), који су реакција на мој текст објављен љубазношћу Вашег сајта пре неколико дана, нити један не узима у обзир измене и допуне Закона о универзитету из децембра 1990. године. Сва три аутора се праве као да он не постоји и затрпавају га бујицом речи. Бељански јуниор ме напада на личној основи (забораваљајући да су ограничења слободе говора успостављене у заштиту части и угледа… двосмерна улица), г. Лакићевић се држи професорице, а уважена професорица члана 144. Закона о Универзитету из августа 1992. године. Но, не каже се узалуд да је „истина увек јача од речитости“ (Еразмо, Похвала лудости).

Да бих се држао онога што је овде суштина проблема (поступка израде доктората) и дошао до истине поставићу једно питање. Који закон се односи на рок за одбрану доктората г. Бељанског? Да ли је то члан 11. Закона о изменама и допунама Закона о Универзитету из децембра 1990. године (као што ја правилно тврдим) или члан 144. Закона о универзитету из августа 1992. године (како то погрешно тврди уважена професорица)?

Кренућемо од погрешне тврдње. На кога се, дакле, односи члан 144. Закона из 1992. године на коме уважена професорица толико истрајава? Наводим текст одредбе члана 144. Закона о универзитету из 1992. године. Она гласи (надам се да то нико неће спорити):

„Лице коме је одобрена израда магистарске тезе односно докторске дисератације по одредбама Закона о универзитету („Службени гласник СРС, бр. 5/90 и Службени гласник бр. 21/90“) може бранити магистарску тезу у року од три године од дана одобравања тезе, а докторску дисертацију у року од шест година од дана одобравања дисератације.“

Језичко тумачење је сасвим јасно па не треба никакво другачије (ОИЗ, члан 994. „Што свак једнако разумије томе тумача не треба“). Ова одредба се односи на оне којима је „одобрена израда магистарске тезе и докторске дисертације по одредбама Закона о Универзитету“ из 1990. године. Уваженим писцима са вашег сајта поново скрећем пажњу на чињеницу (изгледа да је нису превидели већ је намерно избегавају) да је г. Бељанском одобрена израда дисертације 1987. године по прописима који су тада важили у САП Војводини (Закон о васпитању и образовању, члан 88. и даље, Службени лист САП Војводине, бр. 15/83). Дакле, израда дисертације му није одобрена по одредбама Закона из 1990. године. Што, опет, значи да се на њега не односи ни одредба члана 144. Закона из 1992. године, јер као услов да би неко лице уживало привилегију рока од 6 година за одбрану, захтева одобрење израде по прописима из 1990. године. Постоји једна могућност да уважени писци са Вашег сајта буду у праву. Ако је г. Бељански, слично главним улогама филма Повратак у будућност, 1987. године извршио путовање кроз време, па му је израда дисератације одобрена по правилима која ће тек бити усвојена три године касније, 1990. године.

Наравно да тако нешто није било могуће. Филм Повратак у будућност је ипак научна фантастика. С друге стране, чињенице овог случаја то нису.

Дакле, на г. Бељанског се примењивала одредба члана 11. Закона о изменама и допунама Закона о Универзитету из децембра 1990. године која, како сам већ навео у прошлом тексту, гласи, али због злонамерних морам да је поновим:

„Докторанд коме је одобрен рад на дисератацији после 4. маја 1986. године, брани дисератацију по прописима који су важили до ступања на снагу овог закона, у року од пет година од дана одобрења дисертације.“

Г. Бељански испуњава ове услове.

Под 1): Израда дисертације одобрена је после 4. маја 1986. године (конкретно 10. јуна 1987. године).

Под 2): Израда дисертација одобрена је по прописима који су важили до ступања Закона на снагу (конкретно Закон о васпитању и образовању САП Војводине из 1983. године).

Под 3): Ова одредба даје рок од 5 година од дана одобравања израде (конкретно 10. јуна 1992. године) за одбрану тезе.

Под 4): Теза није одбрањена у одређеном року.

Под 5): Рок за одбрану је протекао 10. јуна 1992. године.

Под 6): Поступак је неуспешно окончан.

Ово су чињенице. Све остало је научна фантастика равна Повратку у будућност.

Узгред, као дете уживао сам у овом филму, јако ме је радовала могућност путовања кроз време. Разочарао сам се када су ми објаснили да је то немогуће. Верујем да то осећање деле и Ваши „frequent contributors“ које је, по свему судећи, неко послао у напад и рекао им да ће им додати лопту. А лопте нигде. И шта сад? Е сад се праве да не виде члан 11. или хоће да читају мој докторат или ме мрзе „онако како се мрзи само онај ко нам у лице каже наше мане“ (Цвајг, Јучерашњи свет).

Када Вас саиграчи пошаљу у напад, а немају лопту да вам додају, фудбалским речником, послали су Вас у офсајд положај. Играч у офсајд положају је изневерен и преварен. Трчао је у напад верујући да ће добити лопту. За ову ситуацију у игри је крив Ваш тим, а не противнички.

Све заинтересоване упућујем на сигнатуру под којом се води мој докторат у библиотеци ПФ у БГД: 165902D 769D. F. 107. Узгред, тамо се налази трајно, од излагања на увид јавности априла 2006. године заједно са извештајем о подобности за одбрану. То не може да се каже за један посебан докторат, једног посебног кандидата (што је разумљиво, ипак ја нисам борац за људска права па да мој докторат и извештај о подобности за одбрану не морају да стојe на увиду јавности најмање 30 дана) који се прави да мудро економише лоптом на средини терена, а у ствари је нема. Па су му сви нападачи у дубоком офсајду.

Пешчаник.нет, 23.11.2016.

Srodni linkovi:

Vesna Rakić-Vodinelić – Ofsajd ili ofsajd položaj?

Mijat Lakićević – Profesore, pali ste

Dejan Ilić – Rođeni s foteljom

Mijat Lakićević – Profesoru s ljubavlju

Vesna Rakić-Vodinelić – Kafka protiv Orvela (a može i obrnuto)

Vladimir Beljanski – Osveta politike

Branislav Ristivojević – Деманти

Sofija Mandić – Argument a contrario

Mijat Lakićević – Libero

Vesna Rakić-Vodinelić – Uvek je najbolje govoriti istinu, osim ako naravno niste dobar lažov