Fotografije čitateljki, Lazara Marinković

Fotografije čitateljki, Lazara Marinković

Поводом правне анализе Весне Ракић Водинелић поништавања доктората Слободана Бељанског, а у којој се и ја помињем, слободан сам да вам укажем на следеће и молим Вас да то објавите на исти начин на који сте објавили текст професорице Водинелић:

Анализа професорице Весне Ракић Водинелић садржи једну битну грешку. Уважена професорица по свему судећи не зна за Закон о изменама и допунама Закона о универзитету од 29. децембра 1990. године (Службени гласник РС 21/90). Самим тим не зна ни за његов члан 11. Према слову овог члана „докторанд коме је одобрен рад на дисертацији после 4. маја 1986. године, брани дисертацију по прописима који су важили до ступања на снагу овог закона, у року од пет година од дана одобрења дисертације“. Г. Бељанском је докторат одобрен 10. јуна 1987. године, што значи да му рок истиче 10. јуна 1992. године, а не 1993. године како уважена професорица погрешно тврди у њеном тексту. Штавише, дан пред истек рока, Слободан Бељански је упутио допис Факултету у којем изричито изјављује да „дефинитивно не жели да брани“ своју докторску дисертацију и тражи да му се примерци предате докторске дисертације врате. Правно посматрано, поступак је тиме неуспешно окончан. Никаквим тумачењем било чега не може се извести закључак да је одбрана одложена, нити да је после настављена. Г. Слободан Бељански је одустао од одбране и повукао дисертацију, а дан касније би му иначе право на одбрану престало по слову закона (вероватно је зато „демонстративно“ и повукао докторат). По ком то закону одбрана дисертације може да се одржи 14 година након одобрења теме?

Треба иначе обратити пажњу на то да се г. Слободану Бељанском благонаклоно изашло у сусрет уз кршење Закона, тако што је одбрана заказана 13. маја за 7. јуни, иако је законски рок за примедбе 30 дана од стављања дисертације на увид. Зашто се журило и кршио законски рок, ако је одбрана могла и касније да се одржи? Зашто је г. Бељански одустао од одбране када је стигао приговор на Факултет у којем се указује на ову незаконитост? Сва та брзина и каснији одустанак изазвани су чињеницом да 10. јуна 1992. године престаје право на одбрану. Све ово указује на закључак да је г. Бељански итекако био свестан последица пропуштања рока. Речју, знао је да му рок за одбрану истиче. А једном када право на одбрану престане, не може да дође до „реанимације“ тог права након 14 година!

Није потребно велико правничко знање да би се извео једноставан закључак, да је поступак одбране пријављене докторске дисертације г. Слободана Бељанског неуспешно завршен јуна 1992. године. Након тога г. Слободан Бељански никада није поново пријавио докторску дисертацију, а то не би ни могао из два разлога. Прво, не би могао исту тему и исту дисертацију поново да пријави, већ би могао евентуално да пријави нову тему, при чему би процедура морала по закону да почне од прве степенице, тј. да се након пријављивања теме образује комисија за оцену подобности кандидата и теме, да се одреди ментор, да заврши дисертацију и преда је, да комисија оцени да је дисертација подобна за јавну одбрану, па да се одржи одбрана. Све је то изостало 2001. године! Само је одређен датум одбране?! Но, марта 2001. године није ни постојала могућност да г. Слободан Бељански пријави било какву дисертацију, јер по тада важећем закону није испуњавао предуслов за пријављивање докторске дисертације да је магистар наука. Г. Бељански није магистар наука.

Тако изгледају чињенице, али изгледа да чињенице нису битне када је реч о неким људима. Запањујуће је да постоји спремност да се грубе и очигледне незаконитости заташкавају, пренебрегавају, чак и негирају, само зато што је г. Бељански познати „борац за људска права“ и све остало што се о њему наводи. Нико, па ни г. Бељански, не може да брани докторску дисертацију након протека законског рока од пет година. Нико, па ни познати борац за људска права, не може да докторира након што је повукао дисертацију. Нико, па ни г. Бељански, не може да брани повучену дисертацију 14 година након што је одобрена. Нико, па ни г. Бељански, не може да брани дисертацију коју никада није поново пријавио. Но, све то изгледа није његовим браниоцима важно. Да је овако незаконито неко други докторирао, ко није близак браниоцима, дигла би се нечувена галама. Овако се диже галама што се неко усудио да поништи грубо незаконит докторат?! Невероватно! Као да постоје две врсте људи, од којих једни могу да раде шта хоће, а закон ће се примењивати само према другима.

Јавност ће вероватно ускоро бити упозната и са садржином повучене, па после 14 година одбрањене докторске дисертације, обима 112 страна. Вероватно би г. Бељански на време докторирао да два члана прве Комисије (проф. др Загорка Јекић и проф. др Зоран Стојановић) нису имали озбиљне примедбе на квалитет рада. Текст тих примедби се сигурно и данас налази у архиви. Но, можда за г. Бељанског ни уобичајени стандарди о квалитету и обиму докторске дисертације нису примењиви, јер је борац за људска права? Он не мора ни да магистрира претходно, ни да напише дисертацију по прихваћеним стандардима, ни да пријави тему како се пријављује, а може да повуче дисертацију, па да је одбрани 14 година након првобитног пријављивања?! Све то помало кафкијански делује!

Проф. др Бранислав Ристивојевић
Шеф Катедре за кривично право
Правног факултета у Новом Саду

Peščanik.net, 17.11.2016.

Srodni linkovi:

Vesna Rakić-Vodinelić – Ofsajd ili ofsajd položaj?

Mijat Lakićević – Profesore, pali ste

Branislav Ristivojević – Деманти 2

Dejan Ilić – Rođeni s foteljom

Mijat Lakićević – Profesoru s ljubavlju

Vesna Rakić-Vodinelić – Kafka protiv Orvela (a može i obrnuto)

Vladimir Beljanski – Osveta politike

Sofija Mandić – Argument a contrario

Mijat Lakićević – Libero

Vesna Rakić-Vodinelić – Uvek je najbolje govoriti istinu, osim ako naravno niste dobar lažov

Vesna Rakić-Vodinelić – Postoji zakon, postoji ruka, postoji šaka (Leonard Koen)

DRUGA OBALA, knjiga Slobodana Beljanskog

SLOBODAN BELJANSKI NA PEŠČANIKU