Nad našom zemljom cijelom,
punom poleta,
rada,
stražari,
moćna i čvrsta,
Armija naša mlada.
Ona i tebe čuva, i mamu tvoju,
i tatu,
tvoju rijeku, i školu,
i tvoga malog batu.
Čuva igračke tvoje,
radosti djetinjstva ranog;
čuva i tvoga zeca,
u svesci nacrtanog.
Namera ovog teksta nije da se bavi razlozima za i protiv ulaska u NATO, već jednom vrstom retoričkog trika koji služi za izbegavanje svake razložne rasprave na ovu temu. Ovaj trik zovem Teofilovim gambitom, po Teofilu Pančiću koji ga je patentirao pred izbore 2012. Ukratko, trik se u svom originalnom obliku može sažeti na sledeći način:
1) Parlamentarna demokratija je najbolji sistem na svetu jer neguje politički pluralizam i jer u njoj možete glasati za koga god hoćete.
2) Ko god je protiv parlamentarne demokratije ili je za totalitarizam severnokorejskog tipa, ili je pak infantilna levičarska zamlata, tj. korisni idiot totalitarizma severnokorejskog tipa.
3) Sada kada smo utvrdili da je parlamentarna demokratija najbolji sistem na svetu, sledi da se mora glasati na parlamentarnim izborima. – Ali zar jedna od demokratskih sloboda nije i da se na izbore ne izađe, ili da se poništi listić onda kada niste zadovoljni ponudom? – Teoretski da, ali zapravo, svako ko poništi listić ne razume da neprijatelji demokratije nikada ne spavaju i da im svojim neglasanjem daje vetar u leđa, što ga čini – pogodili se – ili zastupnikom totalitarizma severnokorejskog tipa, ili infantilnom levičarska zamlatom, tj. korisnim idiotom.
4) Okej, dakle, glasati se mora. Ali bar možemo da glasamo za koga god poželimo, zar ne? – Teoretski opet da, ali savršeno je jasno da se glasanjem za najveću opozicionu stranku zapravo glasa protiv demokratije same, a da se glasanjem za bilo koju od malih stranaka, glasovi opet, indirektno, daju najvećoj opozicionoj stranci – dakle neprijateljima demokratije!
5) – Pa onda ostaje da se glasa samo za stranku na vlasti? – Tako je. U suprotnom si totalitarista severnokorejskog tipa, ili… ma znaš već. U svakom slučaju si neprijatelj slobode izbora i političkog pluralizma. Nećeš valjda da živiš u sistemu u kojem nemaš ni slobodu da glasaš kako hoćeš?
U prošlom Vremenu smo imali prilike da vidimo kako izgleda Teofilov gambit kada se primeni na članstvo u NATO-u. U ovoj varijanti, on glasi otprilike ovako:
1) Parlamentarna demokratija je najbolji od svih sistema, jer u njemu postoji sloboda izbora i politički pluralizam, pa se u njoj može biti i patriota i anarhista i komunista i slavenofil, i uopšte šta ti padne na pamet!
2) – Dakle, može se biti i protiv ulaska u NATO? – Može, ali svako ko je protiv NATO-a zapravo je za puzajuću putinizaciju, bilo svesno, bilo nesvesno. Dakle, ili je i sam neprijatelj demokratije, ili pak korisni idot neprijatelja demokratije.
3) – Znači, protivnik ulaska u NATO = protivnik demokratije? – Upravo! Demokratskijih zemalja od članica NATO nema u istraženom svemiru! (Zaboravimo sada na Orbana i Erdogana).
4) – Pa može li se onda u demokratiji biti protiv ulaska u NATO? – Može, pod uslovom da nemaš nikakvih izgleda na uspeh, npr.: „Neka Borka i Jove po hipsterskim tribinama i po fakultetskim aulama, ljupko je to, voleće ih zgodne studentkinje. Adolescencija je slatka, kod nekih traje doživotno, što ume da bude čak i simpatično, pod uslovom da se drže adolescentskih tema. A Srbiju, dakako, na Zapad. Politički, ekonomski, kulturno, vojno. Pa neka onda i patrioti i anarhisti i slavenofili i komunisti i kolumnisti i svi drugi pričaju šta hoće. Atlantski kišobran će ravnodušno štititi svako njihovo hobističko zamlaćivanje“.
Prva verzija Teofilovog gambita je svakako bila prozirna panglosovska retorika, ali se barem nominalno vrtela oko odbrane nekih nespornih vrednosti parlamentarne demokratije, poput slobodnih izbora. U drugoj varijanti, međutim, suštinu demokratije oličava jedan vojni savez, nejasnih ingerencija i mutne prošlosti. Ono što bi trebalo da bude suština demokratske politike – sučeljavanje različitih ideoloških svetonazora – u ovoj se viziji prebacuje u privatnu sferu, u sferu hobija, ili da upotrebimo onu otrcanu frazu – u četiri zida (ovaj put, fakultetske aule). Idejni pluralizam je zapravo stvar za adolescente, pravi muškarci znaju da se politika ne tiče ideja, već vojne moći i dominacije.
Odakle mi je ovo poznato, pomislio sam kada sam pročitao ove redove? Naravno, ova kritika političke naivnosti ili adolescencije (uz obaveznu napomenu da mladi idealisti dolaze iz buržoaskih domova!), odavno je opšte mesto konzervativne desnice, od Šmitovog „Političkog romantizma“, preko pamfleta Crnjanskog o „bogataškoj deci koja se igraju komunizma“, pa sve do Fukujamine denuncijacije 68-aša. Ali nije bilo u pitanju ništa od toga (mada Pančić uistinu, bez ikakvog ironijskog odmaka, ponavlja sintagme o „od mrskog kapitalizma neretko stipendiranim salonskim revolucionarima“); imao sam na umu nešto konkretnije, ne samo stav, već i izvestan ton. I onda sam se setio – radi se o čuvenom monologu pukovnika Džesapa, iz filma A Few Good Men:
“Sinko, mi živimo u svetu sa zidovima, I te zidove moraju čuvati ljudi sa puškama. Ko će to da radi? Ti? Ti, poručniče Vajnberg? Ja imam veću odgovornost nego što uopšte možete da zamislite. Vi plačete za Santjagom, proklinjete marince. Vi imate taj luksuz. Vi imate luksuz da ne znate ono što ja znam. Da je Santjagova smrt, mada tragična, verovatno spasila živote. I moja egzistencija, iako za vas groteskna i nepojmljiva, takođe spasava živote. Vi ne želite da čujete istinu jer duboko u sebi, na mestu o kojem ne govorite na žurkama, vi me zapravo želite na tom zidu, potreban sam vam na njemu. Mi koristimo reči poput časti, kodeksa, vernosti. Mi koristimo ove reči kao kičmu života provedenog u odbrani nečega. Vi ih koristite kao vic. Nemam ni vremena ni potrebe da objašnjavam svoje postupke čoveku koju ustaje i spava pod pokrivačem slobode koju mu ja obezbeđujem, a onda ispituje način na koji je obezbeđujem. Boje bi bilo da mi kažete hvala, i pođete svojim putem. U suprotnom, predlažem da uzmete pušku i zauzmete stražarsko mesto. U svakom slučaju, nije me ni najmanje briga na šta vi mislite da imate prava.“
Svako ko se seća ove scene, seća se verovatno i njenog konteksta – uvaženi i odlikovani pukovnik, na klupi za svedoke, javno i prkosno priznaje da je naredio „vaspitno prebijanje“ nemoćnog vojnika, koje je rezultiralo vojnikovom smrću. Daleko od toga da se stidi svoje naredbe – on se njome ponosi – on radi ono što je nužno da bi se životi i sloboda drugih sačuvali. Samim tim, niko ko uživa ovu zaštitu, nema prava da preispituje njegove metode. Naivci mogu verovati da imaju prava da traže svačiju odgovornost, ali on zna da je on izuzet od odgovornosti – da sloboda koju navodno brani, prestaje na kapijama kasarne. Tu vidimo i suštinsku laž Džesapovog argumenta – sloboda koju Džesap brani je ona koju u svakom trenutku ima prava da ograniči ili ukine. Ili, drugačije rečeno, sloboda se može tolerisati samo kao hobi, ali u trenutku kada se protumači kao sloboda da se postavi ono čuveno kantovsko pitanje ko čuva čuvare, ona će biti nemilosrdno ugušena, baš kao i vojnik Santjago.
U jednom starijem tekstu, Pančić, pišući nekrolog Momi Kaporu, beleži i sledeću, dirljivu ličnu crticu:
„Momčilo Momo Kapor bio je godište mog oca Sretena. Ima ona životna dob, otprilike tinejdžerska, kad ti tvoj otac ni u čemu nije dobar, i šta god da čini, čini pogrešno. Bilo mi je, u toj magarećoj dobi, neverovatno da su Kapor i moj otac vršnjaci: Momo u džinsu, u džezu, u vinu, u Njujorku, u urbanom light veltšmercu jedne nove i drugačije osećajnosti, a moj otac u oficirskoj uniformi, ili u bezličnom civilnom odelu, tako običan i svakodnevan. Rodili su se zajedno, a živeli odvojeno: njihovi svetovi kao da se nisu dodirivali. A kad bismo se nešto zakačili – uglavnom na bolnu temu šta će biti sa mnom – moj bi dobri i divni ćale ponekad nemoćno znao reći eh, taj tvoj Momo Kapor, kao da je odnekud baš u tom svom ispisniku-dekadentu video koren moje neizbežne propasti i zastranjenja. Proći će od tada možda i tuce godina, doći će Mračna Vremena, i ja ću se zateći usred jedne od onih besmislenih sinovsko-očevskih “političkih” prepirki, pa ću jednom reći ocu eh, taj tvoj Momo Kapor. Jer, Momo je u međuvremenu nekako promenio stranu, i više nije bio moj, naprotiv, vratio se svetu očeva, a i to samo u tranziciji ka mitologizovanom svetu dedova, pradedova… I tako do Postanja.“
Eto odakle dolazi i ovaj džesapovski glas u Pančićevom tekstu – iz sveta očeva. Nije čudo da se iz te perspektive, perspektive bezbednosnog paternalizma, svako dovođenje u pitanje očinskog autoriteta, te nužnosti koje nalažu tzv. bezbednosni interesi, doživljava ili kao izdaja, ili kao adolescentsko zamlaćivanje.
Lako bi bilo odbaciti ovaj izbor kao lažan, ali to bi značilo prihvatiti igru na terenu pukovnika Džesapa: adolescentski ideali nemaju šta da traže u politici, i jedini koji politikom imaju prava da se njom bave jesu oni koji su ovo uvideli i prihvatili svet onakvim kakav on nužno jeste. Ali nema nikakvog razloga da na to pristanemo. Ako adolescencija podrazumeva preispitivanje autoriteta, naročito onih koji sebe smatraju neupitnim, onda je ona neizbežan deo svake demokratije vredne tog imena. Prava kantovska nezrelost se krije negde drugde – u uverenju da postoji instanca koja je garant demokratije i da je naš zadatak kao građana da se poslušno i bespogovorno šćućurimo ispod njenog kišobrana.
Peščanik.net, 06.06.2015.