Polazno načelo svih zainteresovanih u izgradnji budućnosti Kosova verovatno je vizija o mirnom i srećnom društvu koje će biti sposobno da se pridruži evropskoj zajednici uspešnih. Prepreke ostvarenju takve vizije vezane su za istorijsko nasleđe, za tekuću svakodnevicu, i za predrasude kojima i na kosovskoj i na srpskoj strani manipulišu političke i društvene elite. U Srbiji se održava uverenje da će se Kosovo zadržati u nekoj vrsti zajedničkog državnog okvira. Negovanjem kosovskog istorijskog i političkog mita, doduše sve manje ubedljivo, u srpskoj javnosti se sakriva činjenica da je Kosovo od 1999. nezavisno od Srbije i da će u drugoj polovini 2005, ili tokom naredne godine, Kosovo steći međunarodno priznatu nezavisnost. Srbija samu sebe još uvek prikazuje u svetlosti ključnog činioca koji će uticati na budući državni status Kosova (koji je u nadležnosti SAD, EU, Kontakt grupe i većinskog kosovskog društva). Zvanična Srbija nudi nešto “više od autonomije”, uključujući decentralizaciju na etničkoj osnovi, smatrajući da će time srpskoj manjini obezbediti opstanak, i očuvanje njenog kolektivnog identiteta. Utisak je da i na srpskoj i na albanskoj strani opstaje uverenje da spokojstvo i napredak zajednice zavise od čistote njenog etničkog sastava.
Na jedno od stanovišta kosovskog društva ukazuje i opsednutost kosovskih lidera državnim statusom. Ostvarenje suvereniteta nudi se u jednom svedenom kontekstu koji se opravdava vekovnim težnjama i minulom hronikom patnji i stradanja. Pri tom je sasvim izvesno da će nezavisnost Kosova ostati uslovljena i ograničena i načelima i prirodom evropskih integracionih procesa i međunarodnih odnosa, i stanjem u kosovskom društvu. Državni suverenitet podrazumeva odgovornost političkih lidera i društvenih zajednica, i otvaranje i saradnju etničkih i teritorijalnih kolektiva u čitavom regionu. Ljudska i građanska prava nisu samo prazna ljuštura. Ona štaviše nisu samo garant spokojstva svakog pojedinca, ona su i kulturni obrazac koji obuhvata njegovo pravo da se razlikuje i od svojih predaka i od svojih savremenika.
Smisao decentralizacije je približavanje institucija vlasti i javnih servisa građanima, i njihov neposredniji nadzor. Budućnost decentralizacije zasad je opterećen i zahtevima kompaktne srpske zajednice na severu Kosova da se ona izvede po etničkom načelu i time veže za sistem njene kolektivne bezbednosti. Srbi u enklavama, u centralnom Kosovu, ukazuju da su njihova bezbednost i opstanak vezani za elastičnije oblike lokalne samouprave, za neposredniju saradnju sa albanskim susedima i za obostranu trpeljivost i razumevanje. Na albanskoj strani je primetan i etnocentrizam tradicionalnih elita koje kao da načelnim prihvatanjem kriterijuma Evropske povelje o lokalnoj samoupravi nameravaju da očuvaju kontinuitet jedne istorije etničkih pritisaka koja dopire do nejasnih dubina albanskog društva, istorije koju srpska zajednica oseća kao svoju svakodnevicu. Načela decentralizacije vezana su, naposletku, i za strahovanje međunarodnih činilaca da bi etničko razdvajanje bio precendent koji bi pozivao na cepanje Makedonije i BIH.
Očekivanja srpske zajednice mogla bi se svesti na bezbednost i na očuvanje identiteta. Pitanje bezbednosti inače prožima budućnost čitavog regiona. U slučaju Kosova, to pitanje ukazuje na odgovornost albanskih političara i na kulturni profil albanskog kosovskog društva. Etničko načelo decentralizacije očuvalo bi ravnotežu netrpeljivosti i nepoverenja, i postalo predmet novih obračuna u budućnosti. Srpska zajednica je trenutno u prilici, za to postoje politički uslovi i ona na to ima i moralno pravo, da umesto srpskih škola i srpskih bolnica zahteva evropske standarde, stručnjake i programe. Ionako je čitav sistem u matičnoj Srbiji u materijalnom i ideološkom kolapsu. Srpska vlada Vojislava Koštunice, i njena izvršna tela koja se bave Kosovom, već je pokazala spremnost da srpskom manjinom u svakom smislu manipuliše, održavajući i nju i srpsko društvo u celini na marginama savremenih evropskih kretanja i vrednosti. Srpska manjina na Kosovu ima pravo da bude slobodna od populističke demagogije srpske vlade, od održanja državnopravnog i kulturnog provizorijuma koji vlada zastupa, i od kriminalnih bandi sa obe strane granice koje su deo mejnstrima i srpskog i albanskog establišmenta. U srpskom društvu se neguje i neka vrsta podaničke sklonosti represivnom aparatu koju pojedini resori u vladi neguju na premisama i obnovi starog, autoritarnog režima. EU bi u tom smislu trebalo da sprskoj vladi uputi jasnije poruke, a srpskoj manjini na Kosovu da obezbedi svaku vrstu podrške. Evropeizacija Kosova zasad je jedini institucionalni okvir koji će pomiriti etničke aspiracije i opštu potrebu da se Balkan trajno pacifikuje.
Suština budućeg preuređenja Kosova koje bi se i kao društvo i u međunarodnim odnosima kvalifikovalo u evropskom smislu, moralo bi da bude odustajanje od kulture aparthejda. Ukidanje etničke distance zahteva od albanske i srpske strane nove moralne i intelektualne snage i redefinisanje profila političkog liderstva. Decentralizacija Kosova mogla bi da dobije i jedan simbolički smisao. Ona bi bila jedna od tačaka okončanja jugoslovenskih sukoba koji su krajem osamdesetih pokrenuti upravo na Kosovu. Kosovska kriza tada je bila posledica siromaštva kosovskog društva kojim su se hranile njegove konzervativne snage, posledica nasilnog populističkog pokreta u Srbiji koji je poveo Slobodan Milošević udruživši postojeći politički i represivni aparat i tradicionalne elite, koje su do tada važile za disidentske, i posledica teškoća albanske zajednice da se dublje integriše u jugoslovensko društvo. Evropeizacija zapadnog Balkana bi u državnom, kulturnom i infrastrukturnom smislu ponovo objedinila nekadašnji jugoslovenski prostor. Evropeizacija će ponuditi, ili nametnuti, nove oblike postjugoslovenskih integracija. U takvom kontekstu nastavak etničke segregacije gubi bilo kakav smisao (ako ga je ikad imala).
Plan Vlade Srbije i težnje tradicionalnog albanskog društva ukazuju na inerciju kojom se nastoje uspostaviti nove tvrde granice unutar Kosova i između Kosova i kosovskih suseda. Većinsko rasposloženje na Kosovu i u Srbiji nije samo posledica tradicionalne konzervativne politike i materijalnog i kulturnog siromaštva, nego i ratnih trauma. Nijedno pravedno i dugotrajno rešenje kojim se napuštaju politika i kontekst ratnog sukoba ne sme za sobom ostaviti utiske o postojanju pobedničke i poražene strane. Kosovsko albansko društvo danas govori o pokušaju srpske vojske i policije da protera 800.000 Albanaca, i oni su tom prilikom zlostavljani i opljačkani, govori o hiljadama ubijenih i o stotinama uništenih kuća, govori o dva miliona načetih ili razorenih sudbina. Srpska zajednica na Kosovu je neka vrsta taoca zaraćenih strana, njen veliki deo je izbegao u Srbiju, i ona se u svemu oseća poraženom. Ustanovljena nezavisnost od Srbije i predstojeća međunarodno priznata nezavisnost Kosova biće, svakako, pobeda albanskog društva koje će srpska strana u celini smatrati istorijskom nacionalnom katastrofom. (Jedino će se u delu srpskog društva u Republici Srpskoj probuditi nadanja da će međunarodno priznata nezavisnost Kosova biti precendent otcepljenju od celine BIH, ali za takav događaj ne postoji raspoloženje u EU i SAD, i on bi se tumačio u svetlosti nastavka dezintegracija i legalizacije etničkog čišćenja, mada je to bila i priroda kosovskog sukoba.)
Ako će budući državni status i unutrašnje strukture i Kosova i BIH biti neka vrsta legitimizacije pobednika i poraženih, jedini ishod koji bi i srpskom kolektivu dopustio osećanje optimizma bilo bi ubrzanje i ostvarenje evropskog puta Srbije. Oslobođenja opterećenja nefunkcionalnim zajednicama i sa Kosovom i sa Crnom Gorom, i vladajućeg političkog populizma i konzervativizma, Srbija će biti u stanju da evropski put pređe brže od većine svojih suseda. Državnopravni provizorijum Srbiji ne dopušta da dovoljno podstiče proizvodnju, strana ulaganja i inovativni napredak, da obezbedi slobode i sigurnost poslovnoj i intelektualnoj inicijativi, i štiti sve oblike individualnih prava, političkih, ekonomskih i svojinskih. Konačno, EU biće udoban okvir ostvarenju svih balkanskih nacionalnih integracija, ukoliko takvi procesi u savremenoj Evropi imaju neku naročitu ulogu. Odgovorivši pre svega na najzahtevnije evropske standarde, i Srbija će moći da smatra da nije izgubila sve ratove koje je vodila u XX veku, i da je ispunila svoju staru istorijsku misiju.
Danas, 14.06.2005.
Peščanik.net, 13.06.2005.