Po svemu sudeći, vlast u Srbiji promeniće se mirno. Bez revolucije, dakle. Osim što se revolucija zapravo dogodila, u vidu novog modela demokratizacije i nove srpske desnice, najznačajnijeg ideološkog proizvoda studentskog pokreta. Nazovimo je, dok neko ne smisli nešto bolje ili dok nas vreme ne demantuje, pristojnom desnicom.
Od pada komunizma naovamo, demokratska tranzicija zemalja Istočnog bloka imala se odigrati, i uglavnom se odigrala, po jednom jedinom modelu: kroz proces priključivanja Evropskoj uniji. To je bila demokratizacija odozgo nadole, kroz spoljnopolitičku orijentaciju zemlje, stroga, unapred zacrtana pravila i prateće mehanizme nagrade i kazne. Građanima, da ne kažem narodu, dodeljena je uloga učenika demokratije, pre nego njenih autonomnih učesnika, što je samo po sebi paradoks. No, kako ni liberalima generalno, pa ni našima, nije mrska ona makijavelistička da cilj opravdava sredstvo, prihvatilo se da, ako put do demokratije i nije bio nešto naročito demokratski, destinacija je obećavala. Štaviše, ova računica zdušno je prihvaćena jer je značila imati na svojoj strani moćnog saveznika u borbi protiv domaćih političkih protivnika, uglavnom okorelih, vulgarnih nacionalista, s kojima se demokratija odozdo ionako nije mogla graditi.
Na prostoru bivše Jugoslavije, međutim, u tom famoznom tranzicionom periodu, problem nije bio samo kako uspostaviti demokratiju već i kako izbeći novi rat. Tu je u pomoć priskočila teorija demokratskog mira, koja u političkim naukama uživa gotovo aksiomatski status. Demokratije, kaže taj aksiom, ne ratuju međusobno. Formula je, dakle, bila jasna: preko Evropske unije do demokratije, preko demokratije do mira.
Iz ovih aksioma za Srbiju se izvelo još par, da ostanemo pri matematičkoj terminologiji, posebnih teorema uspešne demokratizacije. Prvo, u Evropsku uniju se (više ili još uvek) ne može ući s nerešenim granicama, te je evropska budućnost Srbije postala zavisna i od priznanja Kosova ili nekog drugog aranžmana u kome se ta nezavisnost ne bi dovodila u pitanje. Drugo, dokaz da se ljudska prava zaista shvataju ozbiljno, a time i demokratija, podrazumevao je priznanje sopstvenih ratnih zločina, kažnjavanje njihovih počinilaca i priznavanje žrtava, posebno žrtava genocida u Srebrenici.
U kontekstu ove političke matematike, u Srbiji se istinskim demokratom mogao smatrati jedino liberal, pozicioniran malo levo ili desno od centra, ali nikako ubeđeni nacionalista kome su nepriznavanje Kosova te poricanje i relativizacija ratnih zločina bili polazna tačka političkog delovanja.
Vučić je, naravno, oličenje ovog drugog. Nacionalista i autokrata. Međutim, on je istovremeno i prvi koji je doveo u pitanje aksiom da bez demokratije nema mira. Četrnaest godina njegove vladavine bile su godine čestih regionalnih tenzija, ali, istini za volju, i godine bez rata. Evropski lideri nisu se previše bunili. Uvidevši da u takozvanoj stabilokratiji mogu sa autokratom sasvim pristojno trgovati, investirati, pregovarati i fotografisati se, dopustili su Vučiću da bez ijedne ozbiljne sankcije napreduje u svom autoritarnom pohodu. Međutim, što je Evropskoj uniji bilo manje stalo do demokratije u Srbiji, to je Srbiji bilo manje stalo do Evropske unije.
U takvim okolnostima, promena je mogla doći samo iznutra i, usudiću se da kažem, samo od studenata. Opozicione stranke, zanemarene od Evropske unije i razorene Vučićevom propagandom, sa svojim pretežno centrističkim, neoliberalnim programima koji ni u samoj Evropi više ne nude viziju budućnosti, teško da su mogle pokrenuti mase potrebne za rušenje režima. Na marginalizovane, zastrašene i kooptirane sindikate niko više ne polaže nade, pa je univerzitet tako postao jedino preostalo mesto na kome se ljudi i dalje okupljaju u velikim grupama i raspolažu vremenom za političko organizovanje.
Generacija Z tako nije nikakvo istorijsko čudo, kako je mnogi ovih dana vole predstavljati. U pitanju je samo generacija koja se zatekla na jednom od poslednjih mesta na kojima neoliberalni kapitalizam još nije uspeo da razbije kolektiv. A ostaje joj da odgovori na dva pitanja. Jedno lakše, šta će ih pokrenuti na akciju (kod nas je to bio pad nadstrešnice), i drugo, znatno teže, kako nezadovoljstvo pretvoriti u političku promenu (kod nas to su bile blokade, plenumi, i formiranje studentske liste).
Pobuna je krenula sa levog, liberalnog i progresivnog Fakulteta dramskih umetnosti, u formi blokade i plenuma, ali su je ubrzo, vođeni istim, snažnim osećanjem nepravde, prihvatili i fakulteti sa značajnim udelom desno orijentisanih studenata. I to je bio jedan revolucionarni trenutak. Po prvi put, značajan deo srpske desnice, tradicionalno neprijateljski nastrojene prema demokratiji, prihvatio je upravo njen najradikalniji oblik, direktnu demokratiju, ponosnu tekovinu leve avangarde. Pred Srbijom se tako otvorio jedan novi, donedavno nezamisliv model demokratizacije, onaj koji ide odozdo nagore i ne podrazumeva nužno ni aksiom evrointegracija ni iz njega izvedene teoreme, priznanje Kosova i suočavanje s prošlošću.
Ako su liberalno orijentisani studenti i gajili kakve nade da bi Evropska unija mogla postati faktor u njihovoj borbi, te su nade uglavnom iščezle nakon što su, posle štafetnog maratona do Brisela i biciklističke ture do Strazbura, dočekani prilično mlako, i na niskom političkom nivou. Ostalo im je tako da uzvrate uslugu svojim desno orijentisanim kolegama i prihvate da se borba za demokratiju može, i mora, voditi izvan ranije zacrtanog spoljnopolitičkog okvira.
Valja pritom imati na umu i nezgodnu okolnost da je Evropska unija, dok je srpskim studentima uskraćivala podršku, nastavila da podržava Izrael u razaranju Gaze i masovnom ubijanju Palestinaca. S kojim su, dakle, kredibilnim argumentom proevropski studenti mogli izaći pred svoje desno orijentisane kolege? Zasigurno ne da je put do demokratije i ljudskih prava moguć samo preko Brisela.
Tako su, suprotno svim posthladnoratovskim pravilima i praksi, uključujući i našu post-petooktobarsku, studenti odlučili da grade demokratiju bez uputstva za upotrebu. Pali su u tom pohodu ne samo Vučić i opozicija, već i ideja izgradnje civilnog društva po matrici EU projekti-nevladine organizacije. Stari model suočavanja s prošlošću zamenjen je stvarnim i simboličkim zajedništvom s novopazarskim studentima. A priznanje Kosova i sankcije Rusiji izgubili su na značaju i urgentnosti jer ni za jedno ni za drugo više nije postojala očigledna nagrada u vidu članstva u Evropskoj uniji, dok se razaranjem studentskog jedinstva mogla platiti visoka cena.
Pretpostavimo na trenutak da će se ovakav politički pravac održati duže, makar samo i u onom oročenom periodu dok vlada Studentske liste bude radila na rasvetljavanju koruptivnih i kriminalnih radnji Vučićevog režima i lustraciji njegovih članova. Kakve će efekte to imati na ideološku matricu srpske politike, a time i na budućnost revolucije?
Bez shvatanja procesa pristupanja EU kao osnovnog mehanizma demokratizacije, bez suočavanja sa ratnom prošlošću, bez sankcija Rusiji, potencijalnog priznanja Kosova, i NGO modela civilnog sektora, šta je to što će izdvojiti liberale u Srbiji? Možda su ove teme zaista samo privremeno stavljene po strani i doći će na red tek kada se jednom zauvek raščisti sa Vučićem, nakon čega će biti moguće vratiti se na stari put. Nevolja je, međutim, u tome što taj stari put zarasta u korov. Isti takvi liberali u Evropi su na udaru, centar više ne drži, krajnja desnica će po svemu sudeći zavladati nekim od najvećih evropskih država, a levica svoje mesto pod nebom traži kroz učeničke i studentske proteste. I šta onda?
Deluje da levica, godinama malobrojna, sada ima nešto veće šanse, posebno kada razočarani liberali počnu u njoj tražiti doslednijeg zaštitnika ljudskih prava. Troškovi života, strana eksploatacija domaćih resursa, problemi životne sredine, radnička i socijalna prava, AI revolucija pod diktatom američkih milijardera, sve su to teme na kojima nova srpska levica može graditi svoj identitet i političku poziciju. Međutim, moglo bi se dogoditi da je na nekim od ovih polja pretekne nova desnica. Pod patrijarhalnim motom očuvanja dedovine, mogla bi preuzeti teme zaštite životne sredine, a prestane li koristiti nacionalizam za skretanje pažnje radničke klase, čak i radnička i socijalna prava.
Ovo su, naravno, sve nagađanja, ali su i ona zgodna da se uvidi da studentski pokret nije kreirao neke nove liberale i neku novu levicu. Ali jeste desnicu, i to je njegov najznačajniji ideološki proizvod. Ja sam je nazvala pristojnom desnicom, mada to može biti preuranjeno ili, u gorem slučaju, naivno.
Ono što je, međutim, jasno jeste da se ova nova desnica razlikuje (ili barem pokušava napraviti razliku) od vulgarnog šešeljizma i njegovog derivata, vučićizma. Iako ne priznaje Kosovo, niti je voljna masovni zločin u Srebrenici nazvati genocidom, za sada, ne pokazuje krvoločnost koju su inspirisali snovi o velikoj Srbiji. Isto tako, za razliku od šešeljizma i vučićizma, ozbiljnija je u svojoj religioznosti, tradicionalizmu i konzervativnosti. Po tome se razlikuje i od Miloševićevog nacionalizma, iako sa njim deli izraženiju osetljivost za socijalna pitanja.
Dalje, nova srpska desnica nema ni Draškovićeve monarhističke porive, mada su joj nacionalna istorija i pravoslavna tradicija značajan vrednosni orijentir. A što se tiče salonskog nacionalizma Koštunice, sa njim se pristojni nacionalizam slaže po pitanju zaštite ustavnosti i zakonitosti, premda je Koštuničin nacionalizam, za razliku od ovog pristojnog, uvek bio više državničkog nego društvenog tipa.
Da je neki vid nacionalizma i naglašenog patriotizma postao, ako ne najdominantnija, onda zasigurno najvidljivija struja unutar studentskog pokreta i Studentske liste, govore simboli koji su obeležili poslednje dane predizborne kampanje, kao i ljudi koji su se u tom periodu i neposredno nakon izborne pobede istakli. Kolo, zastava, narodna muzika, veliki drveni krst, slika Isusa, zastave Kosova s natpisom „Nema predaje“, šajkače, podignuta tri prsta, često skupljena i u položaj za krštenje, simboli su koji su dospeli u prvi plan studentske borbe.
Liberali i ono malo levice mogu ih tumačiti kao strateško nadmudrivanje Vučića, konačno preotimanje simbola srpske državnosti i folklora koje je, kao i samu Srbiju, uzurpirao i uporno tvrdio da pripadaju samo njemu. I to je možda tačno, ali desnica se sa ovim simbolima ipak autentičnije identifikuje, a njihovim korišćenjem može izbiti u prvi plan u i dalje prilično konzervativnoj Srbiji. Ne čudi, stoga, što su kao najprepoznatljivija imena, čiji govori i pesme privlače posebnu pažnju, isplivali baš Radomir Saičić, Nemanja Karović i Aleksandar Čupić, sve muškarci i, pretpostavljam, domaćini. Dejan Šoškić se, s druge strane, ceni, ali bi se za njega teško moglo reći da pleni.
Možda je Srbija zaista prvi put dobila snažnu desnicu koja će svoj nacionalizam i patriotizam staviti u funkciju borbe protiv laži i krađe, a ne kao paravan za laž i krađu. Možda prvi put imamo i snažnu desnicu kojoj je demokratija draga sada kada je doživljava kao svoju, a ne kao nešto što se razvija po tuđim pravilima. Možda se u ovoj novoj pristojnoj desnici javi i iskra tolerancije pa sa svojim dojučerašnjim saborcima zaigraju kolo na paradi ponosa. Možda im duboka religioznost probudi savest pa se poklone srebreničkim žrtvama. Možda uvide da se Kosovo može vratiti samo još jednim sličnim zločinom pa od takve ideje na vreme odustanu. Možda shvate da Rusija nije samo duhovni prostor, kao uostalom ni Srbija, već i država u kojoj vlada jedan mnogo moćniji i suroviji Vučić. A možda i ja sanjam puste snove pa sam se zaletela sa onim „pristojna desnica“. Bilo kako bilo, od toga kakva će biti ova nova desnica, zavisi i to kako će nama biti.
Autorka je nezavisna istraživačica iz Berlina
Peščanik.net, 06.11.2026.