Nečasni junak ove pripovesti je osioni ceremonijal majstor, Radovan Karadžić, zlokobni činovnik koji je prouzrokovao poniženje i smrt… a nije hteo sebi oduzeti život, kao što bi priličilo vitezu, kad mu je zapretila zaslužena osveta.
Horhe Luis Borhes, Sveopšta istorija beščašća
Voleo bih da verujem kako je upravo legitimizacija kletve u političkom životu bila slamka koja je slomila kičmu radikalskoj kamili. One babe (izraz nije prikladan, ali je bolje to nego da im pamtim imena), dakle one babe su proklinjale izdajnika Tadića u jedanaest generacija, između ostalog zato što je izručio Karadžića. Dakle: Zemlja ti kosti izmecala, ne rodila ti pšenica bjelica itd – u jedanaest generacija. Uvek me je zanimalo šta se dešava sa onim klincem u dvanaestoj generaciji. Da li on bezazleno zatrepće i kaže:
– Hvala bogu gotovo je. Nek se i ovaj davež završi.
Računao sam koliko bi Borisovoj porodici trebalo da stenje pod tom kletvom. Verujem da bi to trajalo 625 godina, što znači da bi ono dete zatreptalo oslobođeno kletve 2633. (Šta je pola Milenijuma među prijateljima.) Kletve i hladan tuš novog holandskog zatezanja potvrđuju da priča još nije završena, mentalno, po posledicama i kao simbol.
Kad su ga konačno uhapsili, ramena su mi se spustila i osetio sam olakšanje.
– A ja sam osetio radost – uzviknuo je moj prijatelj koji zivi u Amsterdamu.
– Raduj se! – zapevao je Jura Stublić u našem sećanju.
– Ja sam osetio olakšanje – ponovio sam.
– A ja baš radost – nadvikivao me on.
I tu sam ja shvatio da u pogledu reakcije na ovaj događaj nisam slobodan da biram osećanja. Radost – ili nista. Ova bezazlena svađa nije ništa u poređenju sa svađom ona dva Crnogorca, koja su počela oko toga da li je Radovan trebalo da bude uhapšen ili nije, pa je onaj koji je mislio da nije trebalo, ubio onog drugog u kafani u Podgorici. Još dva života su tako upropašćena povodom Karadžića, kao da ih nije dovoljno upropašćeno u toku prethodne decenije.
Posle njegovog hapšenja nisam mogao da odolim. Noge su me same odvele u Ludu Kuću. Za stolovima pred kafanom govorio se uglavnom ijekavski. Pored platana su goreli kandelabri. Svet je sedeo za kariranim stolnjacima i pio pivo nešto skuplje nego u samoposluzi. Popio sam koktu naše mladosti. Kafana je izgledala kao da ju je duh iz lampe maznuo sa nekog ćoška u provinciji i prebacio je na Novi Beograd. Ali od onog vremena i onog Radovana, koji je tu sedeo guslajući pod sopstvenom slikom, nije se ništa naročito osećalo u atmosferi. Nikakav pomamni orkestar nije dočaravao scenu iz Hičkokovog filma. Prosto kafana. Kafana na pločniku.
Kao i to letnje veče u Ludoj Kući, politički komentari su imali ukus antiklimaksa. Kao da su svi zaboravili doba eksproprijacije sećanja i deregulacije razuma: one pomame na televiziji, Teslin voz bez šina u kninskoj krajini, piramida banke i “meni se javlja”, popa koji udara olovkom po dečjoj lobanji, narodnog poslanika koji se “obaro” sa medvedom, Šešeljev revolver uperen u taksiste i novinare.
Prljavštinu. Prljavštinu.
I stalne vesti o zločinu.
U to vreme sam izbegavao da gledam televizor da se ne bih suočio sa svojom ogromnom bespomoćnošću. Makroi svoje duše i antropomorfna ništavila smenjivali su se na govornici.
– Zašto kod nas toliko mrze razum? – upitao sam prijatelja.
– Pa kad je dosadan – odbrusio mi je on.
Čitavu jednu deceniju svakonoćno su nas maltretirali dobar i loš policajac: smaranje i mrakobesje. Moć televizijske propagande u obrtanju umova je bila tolika da sam verovao da može da postigne sve. Da je Miloševićeva mašinerija počela da proizvodi gay – poruke (Na primer “Najčvršći je zagrljaj prijatelja” ili pak dvosmislena “Dobrodošao pobratime”), uprkos homofobiji stanovništvo Srbije bi se propederisalo za pet godina. (Da, kaže moja prijateljica – ali bi tajno ipak voleli žene.) Za kanibalizam bi trebalo deset. Tako sam
tad mislio. Sad mislim da propagandna poruka ipak mora da korespondira sa izvesnim postojećim fobijama.
Nikoga tada niste mogli upozoriti na posledice. U očima sagovornika smesta biste pročitali:
– Nek bude po našem pa neka nam bude loše.
– Dobro – pomislio bi nesrećni savetodavac – Biće po vašem i biće vam loše.
Niko ništa nije zeleo da razume. Ljudi su na vesti o zločinima sopstvene strane odgovarali samosažaljenjem. Hiljadu devetsto devedeset i druge godine, u dorćolskom tramvaju, prisluškivao sam kako Beograđanka razgovara sa rođakom iz Bosne. Drčno je upitala mladića:
– Ko ruši Sarajevo?
– Srbi – odgovorio je rođak.
– Zaista?
– Zaista. Srbi – ponovio je mladić.
Rođakino lice je palo i ona je rekla:
– Šta će jadni!
Pre svega za ovu kapitulaciju moralnog osećaja, voljno odustajanje od uma, sada se sudi Radovanu Karadžiću.
Lutke od krvi bez trunke ideje…
Sa nekim kandilajućim popovima Radovan se na televiziji često molio.
O Bože, Gospode Naš, pomozi nam da granatama iskidamo njihove vojnike u krvave trake, pomozi nam da pokrijemo njihova nasmejana polja bledim obličjima njihovih mrtvih rodoljuba; pomozi nam da grmljavinu naših topova zagušimo krikovima njihovih ranjenih, zgrčenih od bola, pomozi nam da uništimo njihove skromne domove vatrenim orkanom, pomozi nam da stisnemo srca njihovih bezazlenih udovica neizlečivom tugom, pomozi nam da ih sa decom ostavimo bez krova… otežaj njihove korake, navodni njihove puteve suzama, oboji sneg krvlju ranjenih im nogu! Trazimo to u duhu ljubavi od Njega koji je Izvor Ljubavi! (Mark Tven, Ratna Molitva)
Jer ko god pozove ljude u rat poziva ih u ovo.
Radovan je to uradio sa karakterističnom neozbiljnošću i ogromnom neodgovornošću. On se tanko osmehivao između velikog nosa i slabe brade. On je kontrolisao trgovinu naftom. On je davao koverte beogradskim političarima. Nije trebalo izdržati samo Radovana. Trebalo je izdržati i ONU kćerku “De bolan i mene malo pretresi” i onu ženu. Zbog ljudi kao što je Radovan razočarao sam se u istoriju. Shvatio sam da svako može postati istorijska ličnost. Ako je Tuđman, ona vrana koja je naučila da govori, postao istorijska ličnost. Onda svako može.
Kandidati za čestitke, mi vas volimo. Dirigenti naše sreće, mi vas volimo…
Karadžić je bio savršeno pribran u onim listerima. On nije bio glup, samo je bio potpuno neodgovoran i jedva da je postojao van uloge. Dok okolo ljudi plivaju u krvi, on je umirućima pričao nešto u paralelnom svetu. Radovan je sa topova nadgledao grad u kome mi je živeo otac. Kad god bih prošao pored onog “poklona grada Sarajeva” na dnu Skadarlije, srce bi me zabolelo. Pred očima su mi lebdele slike snajpera, dimova iznad krovova, parkova sa grobovima a bez drveća… Slike običnih porodica i onih nena, sa onim očima, i maramama, nečijih nena, proteranih negde. Rane devedesete su obeležili sabirni logori i najstrašnije vesti o masakrima od kojih se čovek zastidi što je živ. I on koji se slika. On u nekakvom listeru. On je kockar. On se kao nešto nadmudruje sa Ovenom. On voli bela vina. Njemu pevaju:
Radovane čovječe od gvožđa
Prvi vožde poslije Karađorđa
Odbrani nam slobodu i vjeru
Na studenom ženevskom jezeru
Opisivao sam ga kao doktora Kaligarija koji naređuje somnabulistima.
Jedini momenat kad sam osetio zericu ljudske simpatije prema tom čoveku bio je čas njegove impersonalizacije Dragana Davida Dabića. Ne samo zbog one samurajske frćoklice u kosi. Puna brada privela je kraju njegovu kobnu bezbradost. Dabić je prodavao zmijsko ulje, cedeći zmije kao peškir pred publikom iz Taličnog Toma. Prelazio je rukom nad lenjim spermatozoidima i oni bi živahno promrdali repićima.
Prodavao je na Adi magnete (nešto kao Solomonova slova protiv zauški), koje valjda treba zalepiti iza ušiju i pod mošnice.
Pajac! – pomislio sam sasvim jasno.
Zamišljao sam ga kako sa onim guruom Piroćancem, od kravljih klepetuša pravi “mašine” koje sluze za “nešto”. Dolazi kući, ruča sir od soje sa makrobiotičkim hlebom. Zatim huče u hemisjku olovku i počinje da piše pseudonaučni članak pod nazivom “Naprotiv”. Članak počinje rečima:
Ima onih koji još slepo odbijaju da poveruju u mogućnosti koje otvara alternativna medicina. Ali meni se javlja…
Zamišljam tog bivšeg psihijatra kako polako, da ne pomeri magnete, korača prema Ludoj Kući, gde će zaguslati pod svojom slikom. Zamišljam ga kako ulazi u stan svoje devojke u Zemunu. Na zavesi visi nežan detalj – ružičasti leptir za zavese. Dabić se vraća kući (u blizini Lude Kuće) i gluvo pevuši tužbalicu:
Svaka travka u povojuuuu, pa osjeća radost svoju, a od me-neee radost bježi, daleko, dale-koooo…
Onako rasejan i kratkovid pere zube kremom za šuljeve i odlazi na spavanje.
A onda je i toj ulozi došao kraj.
Konačno smo ugledali ono smrznuto upropašćeno lice u Hagu. Služba mu je dala dve životne uloge. Sad je bio prepušten sam sebi.
– To je onaj isti kukavelj i neznalica koga smo mi znali – prokomentarisao je Marko Vešović.
Sigurno su ga gledale i majke pobijenih u Srebrenici. Majke su mislile:
– On će tamo u Hagu sjediti u toplom. A gdje je onaj moj…
Zureći u preneraženog uhapšenog Radovana setio sam se reči Hane Arendt:
Uprkos svim naporima optužbe, svako može videti da ovaj čovek nije bio “monstrum”, ali je teško ne podozrevati da je bio klovn .
Postoje dva načina da razmišljamo o krivici. (Ta dva načina su se prečesto mešala u toku bosanskog rata.) Prvi, i jedini obavezujući način, je pravni. Drugi je impresionistički. U najužem smislu, Radovan je, naravno, kriv isključivo za stvari koje je lično uzrokovao. Kao simbol, on je krivlji.
Devedesetih godina, svaki moj prijatelj bio mi je zanimljiviji i od toga Radovana Karadžića . I od Slobodana Miloševića. I od Mire Marković. Ne samo da nisam bio njima impresioniran. Bilo mi je sramota što im znam imena. Na njih sam (oprostite na rasizmu) gledao kao na kategoriju pod-ljudi – Morlake H. Dž. Velsa – koji su izašli iz podzemlja da pojedu naše zivote, onako, banalni, tupi i maksimalno dosadni. (“Govor mržnje” je ovde na svom mestu ali taj impuls moramo suzbiti u ime privrženosti dobrim običajima javne komunikacije.) Ti tipovi su mi devedesetih pomogli da shvatim da “tamo gore” nema nikoga ko pažljivo donosi odluke, koji triput meri a jednom seče. Nikoga pametnijeg od vas, čitaoče. Suverenost političkog odlučivanja prepuštena je tako zauvek mislećim običnim ljudima, po principu:
Bolji i ljepši odoše boljima i ljepšijema a ja jedva vama dopadoh.
Umesto tih boljih i lepših, na televiziji je razvlačio usne Radovan . Svi su se kliberili. Šešelj bi u početku izgovorio: “Mi svpski četnici” pa bi počeo da pukće kroz nos. Bilo mu je smešno. Bio je to doba velikog kikota, velike nasmejanosti. Radilo se o onom odvratnom osmehu koji je Vladan Desnica opisao kao priraslicu na usni . Jeste li primetili da se đavo u imaginaciji crkvenih otaca stalno kezi? Zašto? Pa… da bi relativizovao granice, ha, ha. Zašto se ne bi moglo slagati? Haha, a ukrasti, a silovati, zapaliti ubiti? Keženje poziva da lucprdasto pređemo još ovaj prag, pa još ovaj, dok sama priča o pragovima i moralnim granicama ne postane davež jedva dostojan kikota.
– Kad napraviš rupu u poslednjem zakonu i đavo pođe na tebe, kojim ćeš se zakonom odbraniti? – jezgrovito je upitao Tomas Mor u filmu Čovek Za Sva Vremena.
Da li je ta rečenica pala na pamet bivšem Draganu Dabiću u Hagu?
A šta je sa onima za koje ovo upozorenje nema nikakvog smisla? Šta je sa onima koji ne prihvataju da je Karadžićevo hapšenje kraj jedne epohe? Šta je sa radikalima koji i dalje kunu svoj nezahvalni narod koji bi, gle zapanjujuće drskosti, hteo da zivi? Radikalska kletva je odavno stigla Srbiju koja već četvrt veka lebdi između zivota i smrti. Ti baštinici Morlaka bi da i dalje izlaze iz mraka i jedu naše zivote.
– To nisu demoni. To su banalni pajaci – sugeriše Hana Arendt.
Ne slažem se sasvim sa ovom čuvenom tezom.Upravo banalnost je ovde demonska.
Peščanik.net, 29.09.2008.
SARAJEVO