Regionalni izbori obično nisu naročito zanimljivi politički događaji – teško da zavređuju pomena, naročito u evropskom kontekstu. Ali iznenađujući uspeh ekstremno-desničarskog kandidata na nedavno održanim regionalnim izborima u Slovačkoj predstavlja još jedan pokazatelj da se pukotine u evropskim društvima šire. Politički mejnstrim bi mogao da okrivi slabu izlaznost, glupe birače ili ekonomsku krizu, ali ne može da izbegne svoju odgovornost.
Pre dve nedelje, Marijan Kotleba, vođa ekstremističke organizacije Slovenska pospolitost (Slovačko zajedništvo) izglasan je za jednog od dva vodeća kandidata za predsednika regionalne vlade u centralnoj Slovačkoj. U drugom će, nadajmo se, izgubiti od kandidata Smer-SD (i poslanika u Evropskom parlamentu) Vladimira Manke, ali ovo bi ipak trebalo da izazove zabrinutost.
Naravno, Slovačka je imala iskustva sa nacionalističkom politikom 1990-ih i početkom 2000-ih. Slovačka narodna partija (SNS) bila je članica nekoliko vladajućih koalicija – poslednju je formirao navodno socijaldemokratski Smer-SD za vladu u periodu 2006-2010. SNS je bio na liniji tipično tradicionalističkog, vrlo konzervativnog nacionalizma – šovinističkog, ksenofobičnog i vrlo često otvoreno rasističkog (poput čuvenog bilborda za izbore 2010. sa slikom Roma i sloganom: „Da ne hranimo one koji neće da rade“). Ali, u svetu gde vodeća zvezda francuskih socijalista ubira političke poene trenirajući strogoću na 15-godišnjoj devojčici, njihovi stavovi bi mogli da zvuče savršeno normalno.
Ovoga puta u pitanju je nešto drugo. Za nekoliko godina, Marijan Kotleba je iz političke anonimnosti dospeo do pozicije jednog od dva vodeća kandidata za predsednika regionalne samouprave. Nije vodio profesionalnu izbornu kampanju, nema medije i PR savetnike, nema sponzore koji plaćaju bilborde, novinske oglase, istraživanja javnog mnjenja, i boga-pitaj-šta-još što je potrebno da se danas dobiju izbori. Preko marševa u romskim selima, držanja govora mržnje, veličanja slovačkog fašističkog režima iz Drugog svetskog rata i nekoordinisane ali intenzivne kampanje mržnje na društvenim medijima i sajtovima, on uspešno jaše na talasu sve veće netrpeljivosti i rastućeg narodnog gneva.
Međutim, nije Marian Kotleba dovukao netoleranciju i rasizam u javni diskurs. Većina vodećih političara, levih i desnih, poigravali su se sa anti-romskim raspoloženjem, predrasudama i mitovima. Niko iz prethodne administracije nije uradio ništa povodom sve veće socijalne isključenosti Roma i otrovne kombinacije siromaštva i duboko ugrađenog rasizma. Neuspesi mlakih (ili prosto promašenih) „strategija integracije“ pripisani su, naravno, „neprilagodljivim Ciganima“. Društvo traumatizovano rastućom nejednakošću i socio-ekonomskim pritiscima, i primorano na sve slabije i uže definisanu solidarnost, sada je spremno da potamani žrtvene jarce.
Rastuća frustracija i bes jednim delom se mogu objasniti prirodom same politike – ona uglavnom izaziva cinizam i frustriranost. Samoupravni regioni u Slovačkoj su političke konstrukcije bez ikakvih istorijskih korena i sa malo zajedničkog identiteta. Za političke stranke postali su korisni kao stepenik između lokalne i nacionalne politike, za jačanje neofeudalnih hijerarhija vlasti i preusmeravanje društvenog novca saveznicima i sponzorima. Birači koji jedva da znaju ovlašćenja predsednika regionalne vlade i regionalnih poslanika retko se trude da glasaju – izlaznost od oko 20 odsto može se uporediti samo sa onom na izborima za Evropski parlament. Tako je stvorena idealna odskočna daska za politiku kakvu ovde nismo imali od 1930-ih. Juče je bio opskurni „vođa“ grupe huligana i ekstremista koji paradiraju u crnim uniformama sa nacističkim tetovažama. Danas se takmiči sa vodećim političarima za glavnu funkciju u regionalnoj politici. A sutra? Možda će teške čizme marširati na nacionalni parlament.
Kako bi reagovao politički mejnstrim? Sakrio bi se iza naivne nade da će se „kriza okončati i situacija će se rešiti“? Ili bi pokušao da nadigra ekstremiste pomoću blaže varijante rasizma?
Umesto moralisanja o biračima ili taktičkih igara, politički establišment treba da shvati da neočekivani uspeh ekstremista nije kupljen skupim i dovitljivim kampanjama, od kojih uvek mogu da se naprave skuplje i dovitljivije. To je rezultat rastočenog društva, gde su ljudi prestali da veruju u unutrašnje jedinstvo; traumatizovanog društva, sve zatvorenijeg u sopstvene strahove; i ciničnog društva koje vidi politiku kao bezdušnu borbu za ličnu korist.
Posle Drugog svetskog rata, (zapadno)evropska društva potpisala su prećutni društveni ugovor koji je štitio relativnu političku stabilnost i socijalni mir. Predstavnička demokratija i socijalni model bili su njegovi ključni delovi. Imamo mnogo razloga da verujemo da su oni teško održivi na nacionalnom nivou. Ali umesto da ih ponovo grade na nadnacionalnom nivou, evropske integracije u svom današnjem obliku doprinose njihovoj razgradnji.
Radovan Geist, Michal Havran, Social Europe Journal, 20.11.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 23.11.2013.