Radio emisija 05.02.2010, govore: ekonomista Vladimir Gligorov, sociološkinja Vesna Pešić, novinar Teofil Pančić, osnivači DS-a Desimir Tošić i Slobodan Inić, advokat Srđa Popović, pisac Végel László i psiholog Žarko Korać.
Svetlana Lukić: Stranka Borisa Tadića je proslavila 20-ti rođendan, vlasnik vladajuće stranke Srbije je rekao kako njegovu partiju ne čine samo njeni članovi nego i oni koji je podržavaju, pa i oni koji je kritikuju. Što će reći – svi smo mi pomalo tadićevci, pa sam i ja, tako da se osećam pozvanom da kažem svojima šta mislim. Da počnemo od priredbe koju je Tadić priredio, malo toga se videlo, u kadru su dominirali socijalisti, svi osim opravdano odsutnih Miloševića i Dačića, koje je zamenjivala Maja Gojković; bili su tu ambasadori, pevači, glumci, sportisti i premijer u bekstvu, Mirko Cvetković – u stvari, sastav na proslavi 20-ogodišnjice stožerne stranke zemlje koja se davi u problemima je skoro u glavu bio isti kao onaj na premijeri Kose. Bilo je dovoljno da novokomponovani proevropski džet set pređe reku i postane lider demokratizacije i modernizacije zemlje.
Dragoljub Mićunović je najpre pozvao demokrate da aplauzom pozdrave prisutnu Demokratiju, a onda je Tadić dobio reč… Objavio je mir svima, a rat kriminalu, po 16 put je odlučnim glasom rekao kako će da počisti Srbiju od kriminala; mogao bi da unese malo novine i da kaže to, na primer, kao Putin, koji je upotrebio metaforu ruskih kriminalaca – baciće ih u vece šolju i pustiti za njima vodu – ili je to beše rekao za Čečene…
U svakom slučaju, Tadić je kotrljao one glupe rečenice kojima se valjda zabavlja dok grgolji perući zube: demokratija će pobediti, Jelena Janković će pobediti Kuznjecovu i time pokazati da je DS državotvorna stranka koja definiše magistralne puteve, naročito koridor 10. Možda taj čovek i njegovi samuraji i samurajke nisu toliko ograničenih sposobnosti, ali mi onda nije jasno zašto bi ikome bilo u interesu da se prikazuje glupljim nego što jeste; zašto svaki put kada ih slušamo moramo da sprovedemo operaciju samodegradacije da bi izdržali do kraja njihovih rečenica.
Sve što je dobro u demokratiji se u Srbiji pretvorilo u najboljem slučaju u svoj bedni odraz, a u najčešćem slučaju u karikaturu; doprinos slavljeničke DS tome je ogroman – oni su doprineli tome da se demokratija shvata kao sloboda da radiš šta hoćeš – ako možeš. Verovatno je Tadić u pravu kada kaže da će njegova stranka pobediti i na sledećim izborima, da su oni neka vrsta glasnika budućnosti. U tome ima nečeg olakšavajućeg i jako, jako depresivnog. Ta stranka, a sa njom i ova zemlja, ličiće na plankton, na ono mikropskopsko skoro Ništa – nije ni životinja, nije ni biljka, ne može samo da se kreće, vetar i talasi ga guraju čas prema obali čas prema pučini, ukratko – plankton nema svoju volju, nego se kreće u smeru najmanjeg otpora.
Prošle su godine velikih događaja, tragedija u našem slučaju, i sada, kako kaže jedan moj prijatelj, dolaze godine davljenja u plićaku… Možda, možda je to moj lični problem, koji je onda nepristojno da delim sa vama, što je meni ta plitka voda u stvari površina jezera u čijim dubinama je neugašeni vulkan.
Naizgled nema ničeg novog, samo je izgleda najbliži saradnik ministra policije povezan sa najgorim kriminalcima, samo predsednik u šetnji Kineskim zidom ugovara neke poslove – pre neki dan smo sa Kinezima potpisali predugovor za posao vredan 1,2 milijarde, za obnovu površinskog kopa nekog rudnika. Kinezi neće postavljati uslove kao ovi iz evropske banke koji nas kinje zbog Roma. Kinezi su tolerantniji – svake godine im pogine po 3000 rudara i ništa, posao ide dalje… Prelazni trgovinski sporazum je stupio na snagu, ali ništa ne vredi, nemamo ništa kvalitetno za prodaju; vlada je već prekršila sporazum sa MMF-om i za plate zaposlenih u administraciji izdvojila 120 miliona evra više nego što je dogovoreno; od 133 zemlje mi smo na 130. mestu po efikasnosti antimonopolske komisije…
Još u helenističko doba ljudi su se pozdravljali rečenicom -šta je novo – u njoj je sadržana strast za novinom, inovacijom; neki filozofi tvrde da društvo u kojem čovek ne može da započne dan sa – šta je novo – više nije zapadno.
Jedan prijatelj Vesne Rakić-Vodinelić na to pitanje je odgovorio – hvala bogu, ništa…
Da se vratimo Demokratskoj stranci, podsetiću vas na nekoliko detalja s početka postojanja ove stranke, dakle, u jesen ’89. godine u stanu Vojislava Koštunice dogodio se sastanak budućih osnivača. U decembru te iste godine Zoran Đinđić, Dragoljub Mićunović, Vladimir Gligorov, Milovan Danojlić, Vojislav Koštunica, Radoslav Stojanović, Gojko Đogo, Borisav Pekić, Kosta Čavoški, Marko Janković, Miodrag Perišić, Slobodan Inić i Dušan Vukajlović potpisali su pismo o namerama u Udruženju književnika u Beogradu, a 3. februara 1990. godine održana je osnivačka skupština Demokratske stranke kada je za predsednika izabran Dragoljub Mićunović, a za predsednika Izvršnog odbora Zoran Đinđić.
Na osnivačkoj skupštini u Domu omladine Dragoljub Mićunović održao je govor pod nazivom „Za demokratiju, protiv vladavine jednog čoveka”. Vladimir Gligorov, jedan od osnivača Demokratske stranke, nije pozvan na ovaj jubilej, nije pozvan ni za 20-ogodišnjicu, ni za 15-ogodišnjicu, ni za 10-ogodišnjicu, a veoma brzo posle osnivanja DS-a, Gligorov je napustio ovu stranku.
Na početku emisije slušate Vladimira Gligorova.
Vladimir Gligorov: Ako govorimo o ugrađenoj grešci u Demokratsku stranku, ona je pre svega bila u tome što se veoma brzo pokazalo da DS ustvari namerava da predstavlja demokratsko lice nacionalizma u Srbiji. To je bio osnovni problem, koji je ugrozio drugi zadatak, a to je da se DS pojavi kao demokratska alternativa kada Miloševićev projekat propadne. Hiperinflacija, propast politike u Bosni i Hercegovini, pre toga propast politike prema Hrvatskoj nisu bili dovoljni da bi ta stranka stvarno predstavljala alternativu, jer nije bila percipirana kao stranka otpora, već kao stranka korekcije.
DS je bila sposobna da dođe na vlast tek kada su drugi spolja obavili glavni posao, dakle, praktično izvukli tepih ispod nogu Slobodana Miloševića ratom na Kosovu i isterivanjem srpske vojske i vlasti sa Kosova. Onda je bilo jasno da je kraj i ostalo je pitanje kako će se završnica odigrati, i zato je, ne toliko zaslugom dugoročnog rada DS-a, nego prostom činjenicom da je to bila jedina alternativa sa kojom se moglo računati unutra i spolja, ona praktično preuzela odgovornost.
U tom smislu je po logici stvari ostvaren i drugi cilj – da postoji neka alternativa koja je ipak demokratska u onom trenutku kada se režim Slobodana Miloševića sruši. To je, međutim, problem koji se javlja i kasnije – problem nedovoljnog distanciranja od politike Slobodana Miloševića i nepripremljenosti stranke da bude radikalna alternativa tome. To se vidi i po položaju samoga Đinđića u stranci posle 2000. godine, po relativno malom učešću stranke u vladanju, tako da se posle ubistva Đinđića, u suštini dogodila rekonstrukcija Demokratske stranke. Sada se ponovo, i to na isti način kao i ranije, nastavlja evolutivni put DS-a koji je više usmeravan realnošću nego ideologijom, sposobnošću i voljom stranke da krene u pravcu u kojem je trebalo da krene još ’89 ili ’90. godine. To je pravac evropske perspektive Srbije i uključivanje Srbije u ono što se danas zove Evropska unija. DS je strukturno bila postavljena da obavi određene zadatke uglavnom više logikom stvari nego samom voljom lidera ili same stranke. Recimo, danas od glavnih aktera, recimo predsednika Tadića i predsednika Političkog saveta Mićunovića, ne možete da čujete koja je tačno bila njihova pozicija u 20 godina postojanja DS-a. Istorija te stranke počinje polako da liči na kratki kurs KPSS-a – ne čujete da je Mićunović napustio stranku, nije do kraja izvesno gde se tačno i na kom krilu u tim raznim unutrašnjim odnosima u stranci nalazio Tadić i kako se opredeljivao kod ključnih pitanja. Glorifikacija Đinđića je potpuno nekritična, jer je u devedesetim godinama, dakle u vreme kada je stranka trebalo da se pojavi kao stranka potpunog otklona od Miloševića, koja bi bila percipirana i u Jugoslaviji i svuda kao radikalna alternativa Miloševiću, ona to nije bila. Đinđić je, kad je počela ta cela gužva u Bosni, rekao – ako već moram da budem na nečijoj strani, ja ću da navijam za naše. To je problem sa kojim se stranka od samog početka suočavala.
Desimir Tošić me je jednom zamolio da napišem prikaz njegove knjige o istoriji Demokratske stranke. Ta istorija se isključivo odnosi na ovu prvu Demokratsku stranku, na DS iz prve Jugoslavije. Ta stranka je bila okrenuta saradnji sa drugim etničkim zajednicama ili njihovim političkim predstavnicima koji su bili u opoziciji režimu Karađorđevića u čitavom periodu prve Jugoslavije i na neki način predstavljala pravu opoziciju prema autokratskom nacionalističkom režimu, sa idejom da je to jedini način da se zajednica južnih Slovena nekako sačuva. Takva jedna distanca prema Slobodanu Miloševiću i onome što je on radio u Demokratskoj stranci nije postojala. Ključna epizoda bila je ona sa deklaracijom o Kosovu. Tu deklaraciju su pisali Zoran Đinđić i verovatno Kosta Čavoški, gde je trebalo da se kaže koji je naš stav prema Kosovu. Postojala je jedna formulacija kako je potrebno uspostaviti kontakte i razgovarati sa demokratskim snagama koje su se tada oformljivale na Kosovu. To je praktično značilo sa Rugovom, što je izazvalo otpor i revolt na svim nivoima, i na samoj Skupštini, posle na Glavnom odboru i tako redom, i stranka je od toga odustala. Od tada pa do danas postoji nespremnost DS-a da razgovara i uspostavi partijske, a sada kad je na vlasti i druge odnose sa predstavnicima kosovskih Albanaca, kako god da ih tretira u smislu jednostranog priznanja Kosova. Postoji nespremnost da se uopšte uspostavi kontakt, razgovor, razmena mišljenja, sem eventualno, kada to organizuju Amerika, EU ili UN. To je ta konstrukciona greška.
Kad je DS stvarana javila su se ogromna očekivanja u demokratskim krugovima u Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, Bosni i Makedoniji. Međutim, DS nije pokazala nikakav interes za njih, naprotiv, nije čak uspostavila ni kontakt sa demokratskim predstavnicima drugih republika, jer se smatralo da su secesionisti. Od samoga početka postoji stav kako se govori i ponaša prema drugim republikama i njihovim predstavnicima. Ako to uporedite sa prvom Demokratskom strankom, to je kao nebo i zemlja, pogotovo ako uzmete u obzir ono vreme kada je posle Prvog svetskog rata, mogao da se očekuje i drugačiji stav, neka nadmenost ili arogancija. Kad pogledate kakav je bio stav prve Demokratske stranke, a kakav je odnos današnje, vidite ogromnu razliku. Mislim da je to razlog zbog čega je moja generacija doživela ogroman poraz krajem ’80-ih i početkom ’90-ih godina. Sve što se danas slavi u DS-u je potpuno nadrealno, jer je ustvari reč o jednoj generaciji i jednoj stranci koja nije izvršila najvažniji zadatak, a to je da učini sve što je moguće da se ako ne očuva ova zemlja, onda da se očuva mir, da se uspostave i održavaju kontakti, da se zajednički pruži otpor siledžijama koje su tada dolazile na vlast.
Umesto toga, vidite prvo 10 godina kakve-takve kohabitacije sa Slobodanom Miloševićem, a onda 10 godina unutrašnjeg premišljanja o tome šta bi trebalo, a šta ne bi trebalo. To je 20 izgubljenih godina zbog nesposobnosti moje generacije da učini što se moglo učiniti ili da bar ozbiljno pokuša da učini nešto kada se pružila prilika da se da demokratski odgovor na ono što se događalo.
Stalno se kaže – jeste, Srebrenica, ali bilo bi dobro kad bi se i naše žrtve priznavale. Pa onda imate to insistiranje da je Srbija bila bombardovana, što je naravno tačno, ali pre toga je nekoliko godina bombardovano Sarajevo, pa su mnogo, mnogo više bombardovani i drugi od strane srpskih snaga jedne, druge ili treće vrste. Ljudi žele da činjenicom da su bili žrtve nasilja izbrišu svu odgovornost za nasilje koje je vršeno u njihovo ime. Dok vlast ne radi ništa protiv toga ili radi polako, kalkulantski i oportunistički, polako se prilagođavajući toku stvari koji sam po sebi gura Srbiju tamo gde su joj, na kraju krajeva, najvažniji interesi. Zemlja je u veoma rđavom stanju kako god da pogledate, i institucionalno i politički i ekonomski. Ukoliko DS ne krene odlučno na ovaj put evropskih integracija moraće da se ispostavi ceh za ovih 10 godina kada nije učinjeno bog zna šta. Naprotiv, dosta toga negativnog je nagomilano i sa stanovišta standarda i sa stanovišta perspektiva i političkih odnosa i generalne stabilnosti zemlje. Prema tome, ta činjenica će gurati u ovom pravcu i to mi se čini kao prelomno. Pored toga, Srbija nije u poziciji da preuzima odgovornost ni za Republiku Srpsku, ni za Kosovo, uopšte za takve megalomanske ambicije koje su bile u osnovi pokreta koji je izneo Miloševića na vlast. Srbija ne može da preuzme te odgovornosti, ipak morate da razumete da je svet na veoma drastičan način rekao šta misli i o bosanskoj politici i o kosovskoj politici Srbije. U tim realnostima se mora kretati srpska politika, ali vlast ne čini dovoljno, odnosno sama DS ne čini dovoljno da to objasni i da stavi pred narod te alternative. Mislim da su izgledi da se stvar prelomi na neku drugu stranu relativno mali. Ono što se, međutim, može dogoditi je da Srbija izgubi još jednu deceniju na tom putu.
Svetlana Lukić: Sada ćete čuti snimak Slobodana Inića i Desimira Tošića, našeg dragog sagovornika koji nam nedostaje, s njim smo govorili praktično od momenta kada se vratio iz imigracije u Jugoslaviju. Njih dvojica bili su jedni od osnivača DS-a.
Desimir Tošić: Ja se uvek hvalim tim mojim člankom koji sam objavio decembra ’90-ih godina, kada je Naša reč prestala da izlazi. Taj moj poslednji uvodnik je imao naslov Treba nam mnogo vremena. Na jednom glavnom odboru Demokratskog centra, moj lični i politički prijatelj, profesor Mićunović, rekao je – Desimir preteruje sa pesimizmom. Ja se naljutim i skočim – ja sam bio optimista od 27. marta 1941, ali od toga 27. marta 1941. do danas nisam video napredak u ovom narodu. Zašto da ne budem pesimista. Već 60 i nekoliko godina ovaj narod ne ide napred. Najteže je kada vidite da svi vaši napori i napori ljudi koji su se slagali sa vama nisu dali nikakav rezultat. Užasno je to kad pogledate, nemate ustanove, imate možda dva lista, Ekonomist i Danas koji diskutuju, a pazite, to je vrlo važno za drugu Srbiju. Mi stalno moramo da raspravljamo, kao preko Peščanika i u Danasu. Mi ne možemo da diskutujemo sa prvom Srbijom, tu nema šta da se diskutuje, pošto su oni svi isti, znate, međutim, u ovoj drugoj Srbiji mi moramo da čačkamo dalje, da stalno ispitujemo, da tražimo nova rešenja.
Slobodan Inić: Ja sam verovao da mogu doživeti, na primer, da će Komunistička partija prestati da bude hegemona politička stranka, i to sam doživio. Doživio sam da se stvori višestranački sistem. I treća stvar, doživio sam da ja budem čak učesnik stvaranja višestranačkog sistema, i moji su politički ideali, kako bih ja rekao, ostvareni. Verovao sam da možemo da od Srbije napravimo jednu evropsku zemlju, međutim, shvatio sam da to nije moguće. Odnosno da Srbija neće to, ona hoće neku trijumf državu. Srbi ne vole demokratiju zato što je to za njih dosadna stvar. Pošto Srbi hoće to ja sam video da to ne može i da zbog toga ne da nećemo ostvariti nikakve trijumfe nego ćemo propasti. Jedino što sam mogao jeste da se sklonim i ja sam se sklonio.
Ja sam mnogo verovao u Zorana Đinđića. Bio je mlađi od nas, u struci je dosta ostvario i ja sam zaista imao mnogo simpatija za njega i ja sam kroz njega video tu šansu zato što je zaista dobro gledao, da opstane Jugoslavija, da nađemo sporazum sa drugim narodima, da ne pravimo neke gluposti u smislu nekih ratova. Tako da mislim da je Đinđić bio na dobrom putu, ali šta je bio problem, Đinđić u stvari nije imao snage za sve to, on je izdao to odmah samom činjenicom da su prihvatili Tomislava za predsedničkog kandidata i onda posle celi taj put kojim je on išao podržavajući tu Veliku Srbiju. To je stranka koja je izgradila 12 nacionalnih programa. Svaki od tih 12 nacionalnih programa video je granice Srbije dalje od postojećih, tako da Đinđić jeste moje veliko razočarenje i meni je žao što je on politički tako izgubljen. Prvo, on je jedan vrstan politički intelektualac, da su njegove političke ideje vezane za njegovu filozofiju. Znate, ne možete od Vuka Draškovića očekivati nekakvu filozofiju, ali nažalost, nije to prvi slučaj gde se ljudi slupaju. Nekad mi se čini da verovatno sve zavisi od naše solidnosti, nije dovoljno samo da imate glavu, nego koliko ste možda solidni uopšte.
Što se tiče same Demokratske stranke, ona sa onim sastavom, nas 13 osnivača, ja mislim da sa tim ljudima, sa tim sastavom nije moglo ništa da se napravi. Uostalom, iz te stranke izašle su koliko ja znam tri stranke. I drugo što nije bilo podsticajno, ljudi koji su ušli u stranku. Mene su zvali telefonom neki ljudi – Slobo, sokole, mislim, sa nekakvim stihovima junačkih narodnih pesama. Mislim, to je trebalo da bude nekakvo članstvo. Onda sam video da je ušlo dosta antikomunistički raspoloženog sveta, ja sam isto antikomunista, kad je reč o sistemu ekonomsko-političkom, ali ne antikomunista u smislu srpskog nacionalizma. Sad, na primer, mi ćemo da skinemo ne znam, Antu Markovića i sve to kao Srbi u stvari. A, to ne, to ne, ili mi ćemo biti za antikomunizam da vratimo Karađorđeviće i da ratujemo protiv drugih naroda, a ne, ne, ali antikomunizam u ovom američkom, evropskom smislu, da. Mi moramo da napravimo sistem kao na zapadu politički i ekonomski, i to mora da bude. Ovo drugo nije važno, kad napravite takav sistem, to nije važno. Naš problem jeste kako uvesti kapitalizam. Onoliko koliko bude zemlja bogata, toliko će biti njene granice.
Svetlana Lukić: Sada ćete čuti šta su od 2005. do 2009. godine u Peščaniku o DS-u i njenoj politici govorili Vesna Pešić, Laslo Vegel, Žarko Korać i Srđa Popović.
Vesna Pešić: Greše Čeda Jovanović i ovo društvo – DS nikada nije bila Građanski savez i Đinđić nije bio Građanski savez. Tu se pravi zabuna, jer oni koji se sećaju formiranja Demokratske stranke i formiranja Građanskog saveza, znaju da te dve linije nikada nisu bile paralelne. Zoran Đinđić je došao iz Nemačke da pravi veliku stranku i, ako se sećate, DS je uvek lavirala, i u vreme Mićunovića, ona je uvek bila nekakva sredina, nikada nije zauzimala čistu, principijelnu poziciju.
DS se formirala uz Zorana Gavrilovića, znamo ko su bili osnivači i znamo da je ona posle bila osnivač mnogih drugih stranaka. Prvi je izašao Kosta Čavoški sa Nikolom Miloševićem, a vi znate šta oni pričaju. DS je uvek držala tu neprincipijelnu poziciju, oni su uvek bili umereniji od nas i uspeli su da okupe taj obrazovani, fini, građanski svet u Srbiji. A mi smo bili ekstremnije krilo DS. Rešili smo da nećemo da pravimo veliku stranku, nismo to ni mogli, i odlučili smo da se uvek držimo principa i da ćemo uvek reći šta je istina, a šta je laž. DS nas je zbog toga poštovala, a GSS je bila kao mašina za pranje veša. Oni malo šuruju, pa kod Karadžića, pa granice, pa priče, a mi smo bili ti čisti. I kad god je trebalo da se pravi koalicija, mi smo bili dobrodošli, da oni pred svetom pokažu da su pristojna stranka.
Ako treba da postoji neka veza između promena koje su se dogodile 5. oktobra, između te revolucije, tih šetača, te pobede građana i današnjeg vremena – ta veza je bila Demokratska stranka, a ona je raskinula tu vezu sa nama.
Végel László: DS se uvek cepala ka desnici, mada je i sama stalno išla udesno, ali neki su tamo hteli da idu još brže. I sad, kada je DS pod Tadićem zauzela neki desni centar, prvi put se u njemu pojavila jedna liberalna frakcija što je veliki greh u ovom društvu u kome ne možete imati drugi put, tu smo svi još komunisti.
Pre svega u DS-u, traje proces stavljanja Đinđića u svečani muzej. To je ta istorija kao muzej, o čemu priča Niče, mada mislim da je realno govoriti o više Đinđića, zbog njegovih faza i slojevitosti. Čudan fenomen, teško je o njemu realno govoriti, jer on simbolizuje i nadu i neuspeh i jednu tragediju, ljudsku pre svega, i jako je teško o njemu govoriti. Jer, šta je Đinđić? On je u sebi sintetizovao više puteva, a na kraju ga svi svojataju. Svako ima pravo na to, i Jovanović i Tadić, jer svako ima svog Đinđića.
Žarko Korać: Kao što je Tadić svojom politikom kohabitacije rehabilitovao Koštunicu za ono što je radio tri godine i za ono što je uradio Zoranu Đinđiću i za to što je zaustavio reforme u Srbiji, evo, on to sada radi sa Dačićem. Tako da ispada da je jedna od glavnih funkcija Demokratske stranke da rehabilituje stranke koje to ni ne traže, u stilu – mir, mir, niko nije kriv. Onda, naravno, ne čudi ni izjava da je smrt Miloševića tuga pregolema za socijaliste, kao što je to za demokrate smrt Đinđića.
Paradoksalno, na kraju će Zoran Đinđić biti veći problem za demokrate nego za ove koji su ga ubili, jer ovi ga bar istinski mrze i o njemu misle najgore, a ovi će se na kraju pomiriti sa svim i svačim. I srpska politika postaje jedna velika splačina, u kojoj je sve moguće.
Znači, Koštunica je izbrisao sve razlike sa radikalnom strankom, a Boris Tadić nam sad saopštava da socijalistička partija i nije neki veliki problem, da je to izvanredna partija.
I ova poruka koja se danas šalje sa ovim aboliranjem radikala i socijalista, jer jedni aboliraju socijaliste, drugi radikale, čini da se iskreno pitam – da li je 5. oktobar bio potreban, možda je sve to bilo džabe. Možda smo, da se Milošević mirno povukao na vreme, mogli lepo da napravimo vladu nacionalnog spasa. Konačno, tako su i donosili ustav, dogovarali su se oko svega i svačega. Izgleda da je u Srbiji ponovo na delu sveopšta sabornost i sveopšte slaganje, svi se sa svima slažu, ali pod jednim uslovom, da me to dovede na vlast.
Vesna Pešić: Zašto moramo da se ljubimo u usta ako pravimo koaliciju, zašto moramo toliko da se volimo, zašto se čak nisu poljubili tri nego četiri puta? Čemu ta tolika nepotrebna emocija, zašto je neophodno čak i nacionalno pomirenje? Napravili smo koaliciju, to sad tandrče, i u redu. Međutim, deklaracija, kad je pročitate, zaista ima pretenziju da ukine pojam prošlosti. Ona u potpunosti neutralizuje devedesete godine, ona nam čak kaže da ne možemo ni da okrivljujemo ni da obeskrivljujemo, ni da prizivamo, ni da se prisećamo. Znači, ona nam zabranjuje posedovanje nekakve prošlosti, pa čak kaže i da treba da se relativizuju konfrontacije.
Srđa Popović: Pitanje koje mi je Vesna Pešić postavila: „A šta Tadić u stvari hoće?“ je jedan nezasluženi kompliment koji mi dajemo Tadiću, kao da on zna šta hoće, kao da on stvarno ima neku strategiju i zna šta hoće, sem da se zadrži na vlasti. Ja to stvarno vidim u toj funkciji i mislim da, kao što je nekada demonizovan Milošević, sad se i tom Tadiću pripisuju neke tajne strategije i duboke zamisli koje ja garantujem da on nema. Gledajući ga, mislim da on ako ima neki cilj, to je da se kruniše, inače druge ciljeve on nema, pa šta bude trebalo u tom smislu, on će to i uraditi.
Žarko Korać: Ovo je Srbija Borisa Tadića. Ne mislim da on sam to radi, ali on je delegiran da ovako nešto uradi, dobio je podršku. Da sve pomiri, da su svi u pravu, i četnici i partizani, i Momo Kapor i Mirko Kovač. Znači, on je predsednik iznad svega, on sebe svesno stavlja u jednu poziciju iz koje hoće da pokaže da smo u stvari svi mi, na kraju krajeva, ljudi i Srbi. U Srbiji nema alternative, sve se čini da se izbriše razlika između dobra i zla. Pogledajte našu javnu scenu, nikome nije problem što o gasu svakoga dana suvereno priča Bajatović, čovek koji nikakve veze sa gasom nema. To je uvredljivo za inteligenciju prosečnog čoveka. O MUP-u priča Dačić. Znači, ljudi koji su do juče uništavali Srbiju, oni su dobili mesto u medijima. Nijedan novinar se ne usuđuje da ustane da ih nešto pita. Znači sve je isto, svi smo jednaki i onda neka se ne žale građani što loše spavaju, što su neraspoloženi, što su bez optimizma, što su uplašeni – i treba da budu uplašeni, jer, kao u Domanovićevom Vođi, opet su izabrali ljude koji ih nigde ne vode.
Srđa Popović: Čini mi se da tonemo, i o tome smo već pričali, o tom stanju anomije kada svet ne može da razume šta se događa, ništa se u stvari i ne događa, sve liči na truljenje.
Ako bih tražio izvor te anomije, to je Demokratska stranka. Zašto su oni tako veliki problem? Zato što je od početka u njih polagana najveća nada, trebalo je da budu ta građanska demokratska prozapadna, modernizatorska stranka, i ona je privukla ljude koji su u to verovali. Ali kad sam se vratio malo unazad shvatio sam da je u njih vrlo rano ugrađen jedan destruktivan gen koji je izvor svih njihovih problema, a odatle i naših. I morao sam da se vratim čak u 1968. Mi uopšte jako kratke periode vremena analiziramo, a ti procesi su ipak dugotrajni. Iz te ’68. godine nastala je ona nejaka i nikakva opozicija koju su zvali disidentima, koja nije nestala sa scene do 2000. godine. I odatle su regrutovana, u stvari, vođstva svih političkih stranaka kad je uveden višepartijski sistem, a struktura te opozicije koja je rođena ’68. godine je bila vrlo eklektična, vrlo difuzna i vrlo nejasna. Imali ste s jedne strane marksiste koji su bili najvidljiviji, levicu, i imali ste nacionaliste, antikomuniste, i imali ste vrlo slabu građansko-liberalnu struju. Zanimljivo je, recimo da je tokom svih narednih 30 godina ta najslabija struja u stvari bila politički najoperativnija i da je ona vodila sve akcije, ovi drugi su se samo pridruživali. Onaj takozvani peticijski pokret nastao je u tom građansko-liberalnom delu, a ovi drugi su praktično to samo potpisivali i pridruživali se. Kada je kolabirao komunizam kao ideologija i kao politika na globalnom nivou, desilo se nešto što je bilo naravno i za očekivanje: nacionalisti, antikomunisti su proglasili svoju pobedu i oni su bili u stanju da formiraju najjače opozicione stranke. Da vas podsetim samo, recimo Vuk Drašković, Šešelj, onaj Jović, ko se sve nije pojavio u tom trenutku. Ovi marksisti su doživeli, naravno, poraz i opredelili su se uglavnom za socijaliste u strahu od onog što je Milošević s pravom nazvao snagama haosa i bezumlja. Vuk i Šešelj su bili snage haosa i bezumlja koje su uplašile ljude, i mislim da su oni velikim delom doprineli pobedi socijalista na tim prvim izborima. Ova građansko-liberalna varijanta je ono iz čega je nastala Demokratska stranka, ona je kada je nastajala bila percipirana kao ta modernizatorska stranka, kao prodemokratska, prozapadna, kao stranka koja je privlačila najobrazovanije ljude, taj gradski element.
I ja se sećam, izvinjavam se što sada prelazim u ispovedni deo, kad mi je Kosta Čavoški u doba formiranja Demokratske stranke doneo njihov program, bilo je neko normalno očekivanje da ja uđem u tu Demokratsku stranku. Ja nisam želeo da se bavim politikom, ali moje simpatije su bile na toj strani, a kad sam pogledao taj program video sam da se on sastoji iz dva potpuno protivrečna dela. Jedan je taj u kome se zagovaraju, uslovno rečeno, najšire definisane demokratske vrednosti, slobode, prava građana, tržišna ekonomija, i onog drugog dela koji je bio najcrnji nacionalizam. Ono prvo potpisao bih žmurećki i odmah, a ono drugo ni u snu. I kada tako gledam unazad, vidim da su oni već tada bili jako impresionirani uspehom desnih stranaka i uspehom Miloševićeve deklarativno leve partije ali u stvari desne politike, i da su shvatili da će ostati vrlo izolovani i vrlo usamljeni ako i oni ne daju svoj obol tom nacionalizmu. I tada su ugradili taj razvojni gen u sebe koji je delovao stalno, i on je bio i razlog za sukob između Mićunovića i Đinđića i Đinđića i Koštunice, Nikole Miloševića, Čavoškog. On je drmao tu stranku stalno, on je bio i razlog sukoba između Tadića i Čede Jovanovića. Stranka je stalno razdirana tom već onda ugrađenom protivrečnošću u samo svoje biće, i posledica toga je sada i taj Tadićev slogan koji sam pominjao, i Kosovo i Evropa, to odgovara tim protivrečnim zahtevima koje su oni na početku sebi postavili. To objašnjava i tu priču o nacionalnom pomirenju, jer oni sad žele da pomire dva nepomirljiva dela tog svog programa, i da to pomire sada na personalnom nivou, na nivou vlasti, na nivou države.
Taj gen koji su oni sebi ugradili je kob ovoga društva, jer se on oslanja i na jedno raspoloženje u građanstvu, u biračkom telu koje je umorno od trzavica, od sukoba, od onoga što javnost zove svađa – nemojte više da se svađate, dogovorite se šta hoćete. I koje još uvek pozitivno reaguje na tu pomiriteljsku natpolitičku, ja bih rekao, mesijansku ulogu u koju sebe stavlja Boris Tadić, jer ona predstavlja kao neki oblog za te izmučene birače, a ne može da dovede ni do čega, ona parališe samu sebe jer je zakočena tim dvema interferirajućim silama koje u njoj vladaju. To je jedno ništa, i ono troši strašne količine jedne inače male reformatorske energije u ovom društvu, ono u stvari sugeriše da nama nema leka i da je najbolje da ništa i ne radimo, najbolje da sedimo ovako i čekamo da nas neko drugi spasava. Ono što je govorio Milošević na Gazimestanu, to je i dalje ideologija većine partija u Srbiji i te njihove opšte koalicije. Jedino što je on tada obećavao ljudima sukobe, a to mogu biti i vojni sukobi, sad se samo vojni sukobi više ne pominju, nego Jeremić neprestano ponavlja – samo političkim, diplomatskim i pravnim sredstvima. Ali ciljevi su ostali isti. Sad kad sam dolazio kod vas video sam jednu parolu na zidu, „ne damo Republiku Srpsku“. Pa, je l’ je imamo da je ne damo? Pa, je l’ to nije gotovo? Mi ovde ugošćavamo vladu u egzilu SAO Krajine, ciljevi su ostali isti. I nama se govori, možda u ovom trenutku mi nismo u stanju, ali jednog dana ćemo biti u stanju da sve te ciljeve ostvarimo. Dakle, promenilo se jedino to što smo se mi kao država odrekli upotrebe sile, ali odrekli smo se upotrebe sile zato što smo uništili svoje potencijale, što više nismo u stanju da primenjujemo silu. Tako da one promene koje je ta nacionalistička ideologija doživela od Gazimestana do danas su samo promene koje su nastale usled poraza te politike, ali ciljevi i raspoloženje za ostvarenje tih ciljeva su do dan-danas ostali isti. Ta zabit istorijska u kojoj mi živimo je u stvari politička zabit, to se ipak tiče vrednosti, tu je izgrađen jedan sistem vrednosti u tom grču, i u toj borbi sa celim svetom koja se odvijala tokom ’90-ih, u jedan ježevski stav koji ne dozvoljava nikakvim univerzalnim ljudskim vrednostima da se probiju do ovoga društva. I mi smo se i navikli na tu izolaciju, ja mislim da mi tu izolaciju više praktično i ne primećujemo.
Žarko Korać: Tadićeva ideja je ustvari Putinova Rusija, da on bude Putin, a kad se pravi ona lista za jedinstvenu Rusiju, ili kako se već zove, onda Putin prstom pokaže koja stranka može na tu listu. To je i Tadić uradio na ovim izborima. Ni o čemu se ne vodi stvarna polemika, već imate marketing gde Tadić uvek tačno kaže ono što su pre toga mediji trasirali.
Očekujem da će naša himna da bude ono „plovim čamcem sam po Tisi“. Sve je lepo, sećam se kad je izašla jedna knjiga o secesiji, naslov je bio Ulepšani svet. To je naslov političkog razdoblja Borisa Tadića, koji je iz nekog razloga ljudima odgovorio – ja sam već jednom citirao šta je rekao Lav Tolstoj, mislim baš u vašoj emisiji – od sadašnjosti je lepša prošlost, a najlepše je što nikad nije ni bilo. E, izgleda da se u ovom trenutku građanima Srbije posle svih ratova, ubistva premijera, svega što se dešava, sad najviše sviđa da imaju predsednika koji nema ništa drugo da kaže nego da napravi lakirovku. Ima tu još malo nešto da dotera, onda malo zategne, onda ispeglamo pantalone da rub bude bolji, ali je u stvari sve savršeno, sve ide kako treba. I ja mislim da je Srbija trenutno zemlja laži, to naravno jesu korisne laži, ali su i opasne. Tadić je Srbiji doneo paralizu zbog svoje nesposobnosti i lenjosti, i on je u stvari prvi put negde napravio Srbiju po svom liku. Srbija lepo izgleda, ali u njoj nema nikakvog pravog sadržaja.
Végel László: Znate, iz braka šivaće mašine i kompjutera neće se roditi traktor. Izbori kao čarobni štapić – ja na primer isto spadam među one koji ne veruju u nove izbore, jer će se ponoviti ista ili slična situacija, a možda i gora. Zašto? Zato što naše političke elite nisu shvatile da žive u novo vreme i nijedna partija u suštini nije znala da definiše nove ciljeve ovom društvu. I Evropa i Kosovo, to je sad već sve više vidi se da je apstrakcija i da je to tapkanje na mestu. Nije problem da i jedno i drugo, ajde da kažemo da svaka država bi tako definisala, nego je problem da nije rečeno kako to da bude i jedno i drugo, kojim sredstvima, po kojoj ceni. To se mora reći, jer građani sada ne veruju nikome. Za vreme Miloševića jedan deo društva dogmatski je verovao u postojeći sistem, a drugi je imao utopiju. Sada su obe strane razočarane u institucije ovog društva. Građani ne veruju u parlament, ne veruju u vladu, ne veruju nikome. To je rezultat toga da se naša politička elita nije adaptirala vremenu u kome živimo, ona živi negde između Miloševića i Đinđića.
- Jim Tomlinson & Stacey Kent – Jardin D’Hiver
Svetlana Lukić: U dosadašnjem delu emisije slušali ste šta se govorilo o Demokratskoj stranci negde između 2000. i 2009. godine, a sada nešto skroz friško, Vesna Pešić. Imali smo sreću da ni ona nije pozvana na proslavu 20-togodišnjice Demokratske stranke, tako da smo za to vreme mogli da napravimo ovaj razgovor.
Vesna Pešić: Ceco, kad se najavite da ćete da dođete, ja prvo zaista nemam tri čiste da vam kažem da ne dođete, nego napregnem sve svoje moždane ćelije, pa sve ono što sam usput saznala čitajući novine i slušajući druge ljude pokušavam da sagledam i vidim da li tu može da se da nekakva dijagnoza. Mislim da je došlo do izvesnog prodora nečeg racionalnog u ovu sferu koju mi zovemo ideološkom sferom, neki put je zovemo i metafizikom, srpskim nacionalnim pitanjem i ostalim velikim pitanjima koja smo godinama i decenijama pokušavali da dešifrujemo, u kojima smo praktično bili zarobljeni i kojima smo bili opsednuti. Mislim da niko nije dao veći doprinos raščlanjavanju tih pitanja i glavnih pravaca – kud će Srbija, da li se otkačila od teritorijalnih pretenzija i megalomanija – od Peščanika. Godinama smo sve dublje i dublje prodirali u ta pitanja i mislim da su neki ljudi koje redovno slušam na Peščaniku zaista dali veliki doprinos tom glavnom ideološkom, vrhovnom zapletu koji se ovde dešavao još od kraja ’80-ih godina pa sve do današnjih dana. Htela bih da pokažem da to prodiranje racionalnog i propadanje te sfere čini da ona postaje dosadna, zato što mi smo ustvari tu politiku bistrili. Demokratska stranka, koja sada slavi 20 godina, je na tom ideološkom planu odnela pobedu i doprinela da to više nije najinteresantnija tema. Ima još tih smešnih, dinosaurus-izjava, kao kada Vuk Jeremić koji je opet bio u Africi, ovog puta u Etiopiji, odande poručio da će Srbija kad uđe u Evropsku uniju biti most Evrope i Afričke unije. Ali to doživljavamo kao nekakav vic, više se niko mnogo ni ne nervira. Ili kad ode u Bijelo Polje na neku svetosavsku priredbu, pa se obraća tim starim terminima sa braćo i sestre. To sad izgleda kao nekakav folklor, kao da je bilo pre hiljadu godina, to još uvek istrajava u nekakvom diskursu, ali se nekako saželo na nekakvoj margini odakle s vremena na vreme stižu neki urlici, kao kad Koštunica pusti glas i arlaukne, ali mi se čini da sve to gubi na značaju. Mi smo očekivali da ćemo do kraja raščivijati Miloševićevu politiku, razumeti i odbaciti srpsko nacionalno pitanje itd, ali mi se čini da će ta pitanja delom otići u istorijsku nauku i da hronologije svih mogućih krivica nećemo raspetljati do kraja. Sad mi čak smeta kad neko krene – a šta je bilo pre toga, a ko je prvi počeo – ja kažem, čekaj, stani, pa to više nema nikakvog smisla, neka to radi neko drugi, zato što se sad nešto drugo dešava, a to se vidi i po tome da su se nevladine organizacije koje su dale najveći doprinos baš tim ključnim pitanjima nekako povukle, zamrle. Mislim da je taj ideološki sloj u kome smo vodili najveće borbe i gde su bile najveće podele počeo da tlapi i da se gubi, da gubi na značaju i da počinjemo da gubimo interesovanje.
Pronašla sam dva razloga za to. Jedan je što nismo pridali dovoljno značaja nekakvim zbivanjima na političkoj sceni, koja možda jesu bili neka vrsta zemljotresa, verovatno zbog nekog našeg ideološkog slepila. Nekada se politika zasnivala na onom što bi Karl Šmit rekao – na pojmu neprijatelja. Zaista, politika bez neprijatelja jeste dosadna, ali ako smo svi u mejnstrimu i samo neki urlaju sa margina onda moramo da vidimo šta se to dogodilo. Na tom planu je izgleda ostvaren nekakav konsenzus i neprijatelj je nestao. Kako se to dogodilo? Mislim da to ima veze sa rukovođenjem Demokratskom strankom, koja je u kampanji 2008. godine rekla – nećemo više da idemo nazad u devedesete. Onda su te zastavice neprijatelja počele da padaju jedna za drugom. Prvo je pala Socijalistička partija Srbije. Jeste da su u tome učestvovali razni ambasadori, pa čak i tajkuni koji su nagovarali i prelamali Dačića, ali su ga bogami dobro prelomili. I sada, evo ga, šeta se čovek po Kapitol Hilu, pregovara sa Amerikancima, donosi nam dobre vesti, šta mi tu sad možemo? Šta, da se bunim zbog toga? Pa, neću da se bunim, neka priča to. Znači, prvo je pao Dačić i taj ostatak Miloševićeve politike, oni su se prelomili i rešili da i oni hoće u Evropsku uniju i počeli su da menjaju svoj nekadašnji diskurs. Kad smo pre svega toga u skupštini razgovarali o Kosovu nije bilo borbenijeg od Dačića koji je čak i rekao – što ste nas srušili sa vlasti kad ponavljate sve isto o Kosovu što smo mi uvek govorili, ne znam što vam više smeta Milošević i ono što smo mi radili ’90-ih godina. I stvarno je bio u pravu. Znači, ta zastavica je pala. Drugi veliki ešalon koji je pao i na koji, čini mi se, nismo obratili dovoljno pažnje je propast Srpske radikalne stranke koji je ukinuo tog neprijatelja. U ovaj jači deo SRS-a kojim sada rukovodi Toma Nikolić, unet je taj racionalni ton jer su oni stigli do svog kraja. Oni su doživeli poraz, nisu više individualno najveća grupacija, na čemu su stalno gajili nadu da će moći da naprave vladu. Mogli su, da Dačić nije pridobijen, da sa Koštunicom naprave tu vladu. Međutim, kad se njima još jedanput izmakla ta vlada, a to su ljudi koji su proveli ceo život u politici, oni su videli, pa čekaj, pa, zar možemo mi više da pričamo o tom srpskom nacionalnom pitanju, o toj Virovitici, o svemu tome što priča Šešelj. Tada su došli do zaključka da je priča glupa i izlapela, da je to gubitnička priča i da tako ne mogu dalje. Kad su došli do tog ćorsokaka, da mogu samo da lupaju glavom u zid, rekli su – nećemo. To se u sociologiji zove nenameravana posledica. Oni nisu pripremali taj puč, nisu se oni spremali sa nekim službama bezbednosti, što je tražio Vučić sad da mu izdaju potvrdu da ne radi za MI6 što mu kaže Nataša Jovanović. Znači, oni su se preokrenuli, moramo da registrujemo tu činjenicu da je Vučić, koliko god da on nama bio lično nesimpatičan, sigurna kuća za Ratka Mladića i sve je to radio, sve to znamo, ali neće više da priča o tome. On je izjavio da ga je sramota zbog Srebrenice i da ga je sramota zbog tog zločina što pripada srpskom narodu. Moramo da proglasimo da je taj neprijatelj nestao i naravno, da se tu sad nalazi i Demokratska stranka, a i mi svi ostali, pred nekim novinama koje sad treba da odgonetamo dalje. Da verovatno sad ulazimo u neki novi politički prostor, a da u novom političkom prostoru ćemo manje ili više da se slažemo, znači, neko manje ili više nešto da vrisne ponekad. Ustvari, ostalo je da se donese ta rezolucija, ako DS izgura tu rezoluciju o Srebrenici i da pokaže tu neku dominaciju i da to što smo joj odali priznanje da je pobedila i da smo mi sa njom zajedno, kao, kako da kažem, radikalno njihovo krilo, da se ona i nama priklonila. Ona je pobedila tako što je mnoge stvari koje smo mi pričali prihvatila. Ona ima da uradi ustvari dve stvari, znači, ona mora da izgura tu rezoluciju koju je započela, jer ako to ne uradi to će da ostane kao neki stvarno nepotrebni poraz. Druga stvar jeste predaja Mladića i Gorana Hadžića, jer su nas odložili do juna i odložiće nas do decembra, ako to ne uradimo. Ja sam čak mislila da je možda Tadiću palo na pamet da rezoluciju o Srebrenici donese sad kako bi počeo da pravi tu atmosferu, jer se ta atmosfera nije dovoljno napravila, da oni to rade jer imaju nameru da uhapse Ratka Mladića. Znači, to su dva zadatka koja su, meni se čini, kristalno jasna i koja moraju da budu obavljena. Tu naravno stoji i to Kosovo. Primećujem da se i tu sada ulazi u nekakav racionalniji prostor, i to je počelo da se rastače, i da se traži nekakvo konkretno rešenje, a ne večita bitka koja treba da traje za vjeki vjekova. Mislim da je to otprilike to što je ostalo da se uradi i da je time Demokratska stranka završila i proslavila tih svojih 20 godina, a ovi drugi su se priklonili istim pričama koje priča i Demokratska stranka i zato mislim da sada ulazimo u jedan novi prostor.
Ide nam dobro, dobili smo viznu liberalizaciju, evo kandidatura, imamo ovaj trgovinski sporazum. U redu, nižemo nekakve uspehe, ali šta će da bude s našim životom? Mislim da pitanje života i prebacivanje politike na jedan novi teren je između ostalog posledica recesije. Znači, istovremeno se izbušila ova priča o ideologiji, a recesija te nosi kao nekakav tornado. Robert Merton je nazvao jedan kontra tim visokim teoretičarima, kao teorije srednjega obima. Mi sada ulazimo u ta srednja pitanja, jer vrhunska gube na značaju, tu je uglavnom odneta nekakva pobeda, biće tu još priče, ali to više nije toliko zanimljivo. To srednje polje bih nazvala sferom upravljanja ili menadžmentom. Kad se ta ideologija rasklonila, kao da smo skinuli pomrčinu s očiju. Ti sad vidiš jedno malo društvo, to je nešto zapušteno, ne zna se ni ko pije, ni ko plaća, ne postoje nikakva pravila, ne postoji nivo sposobnosti upravljanja bilo čime. Pukne Gazela, a taj Zoran Drobnjak iz Puteva Srbija kaže – pa, od upotrebe. Pa, naravno da je od upotrebe, kao kad iznosiš cipele, pa iznosio si brate, eto, to ti je. Sada kad više nema te filozofije na kojima su lomila koplja tzv. prve i druge Srbije, odjedanput vidimo da je to sve mnogo strašnije, pogotovo što je recesija došla u momentu kad je ovde sve potrošeno. Taj nedostatak sredstava je razgolitio i tu upravljačku sferu, pa ti vidiš da oni daju te glupe odgovore – istrošilo se. Pa, naravno da se istrošilo, šta si ti radio, za šta si ti zadužen, kad ćeš da popraviš, kad ćeš da zakrpiš cipele? Dejan Ilić me je inspirisao u prošlom Peščaniku, kada je lepo postavio tu dilemu – da li da postavim ta sitna, životna pitanja koja mene žuljaju, jer hoću da proizvodim knjige, to je moj zanat, ja to umem da radim, ili ona krupna pitanja. Pa se klati između sitnih i krupnih, kad počne sitna, kažu – nemoj sitna, bolje idi na krupna, kad krupna, pa, šta ću s tim krupnim pitanjima kad me žuljaju ova sitna. Mi se sad klatimo između tih sitnih i krupnih pitanja, ali ja mislim da ta srednja pitanja koja spadaju u upravljanje i organizaciju sada navaljuju, a onda će doći i ta neka najsitnija. Nestaće Vukadinović i Antonić, oni, a i mi, odlazimo u drugi plan.
Sada ulazimo u fazu u kojoj treba da vidimo kako se uopšte upravlja resursima, jer ne možemo više da podnesemo ta javna preduzeća koja su stalno na nekom minusu i rasturaju sve što stignu. Takve stvari sada teško podnosimo, pa jednostavno kažemo – ej, saberi se, kakve, bre, partije da postavljaju direktore. To se lepo vidi kad gledate televizijske emisije, pa kad se pojave ovi iz stručnjaci iz vlade povodom štrajkova i neuspelih privatizacija, što je u poslednje vreme bila glavna tema. Kad im postaviš pitanje, prvo, oni su svi zabrinuti, ali kad pitate na primer Aleksandra Vlahovića, koji je bio odgovoran za privatizaciju, on kaže – izvinite, ali ja za to ne mogu da odgovaram. Onda državni sekretar iz Ministarstva za ekonomiju, Nebojša Ćirić govori iz svog reona, zatim se pojavi neko treći ko govori iz svog reona, i svi su nekako u pravu. Svi ozbiljno i tačno govore, ali kažu, znaš šta, ja ne znam šta ste radili, da li je inspekcija izlazila ili nije izlazila, ja pojma o tome nemam, nemojte o tome mene da pitate. Shvatam da njih 40-oro treba da pozovemo da bih ja stigla do nekakvog odgovora, jer svako stane u jednom momentu i kaže – izvinite, nemojte to mene da pitate. U kafanama u socijalističkom društvu bila je stroga podela kelnera po reonima. Prolazi kelner i uopšte te ne primećuje, a kad ga na kraju dozoveš i kažeš – pa, dobro, zašto vi ne služite, ja mašem tu rukama, zviždim, dajem znake da dođete, on kaže – pa, niste u mom reonu. Mi smo to vrlo često poredili sa tom lažnom podelom rada. Moderno društvo je i nastalo tako što se sve više išlo ka nekakvoj specijalizaciji. Što se više ide ka specijalizaciji i stvarnoj podeli rada to je potrebnija neka koordinacija, neki kontrolni mehanizmi, a ne da onaj sedi i kaže – nisi u mom reonu. Mislim da bi se svako preduzeće raspalo ako nema tih viših koordinaciono-kontrolnih mehanizama. Počeli su da se uvode ti kontrolni mehanizmi koje ranije nismo poznavali, recimo, kontrolni mehanizam koji je izuzetno važan za sprečavanje korupcije i uopšte da sistem upravljanja bude normalan, a to je sukob interesa. Prvi zakon o tome bio je namerno traljav, kada si mogao samo tajno da opomeneš funkcionera, koji kaže – baš me briga, a ti nemaš nikakvu sankciju. To je bilo jedno operetsko društvo, onda su doneli zakon o državnoj reviziji i finansiranju stranaka, pa zakon o političkim strankama. Doneli su sve te zakone sa rupama, a onda i ono što su doneli nisu primenjivali. Tu se očekuje ta glavna modernizacija. Drugim rečima, ako se ne uspostave standardi upravljanja, da se vlasništvo razdvoji od upravljanja što je davno, već krajem 19. veka, razdvojeno u kapitalističkom društvu. Pa, nisu vlasnici i akcionari – upravljači – to treba da budu visoko školovani ljudi. Ako ti nemaš takve ljude, nego upravljaju neke gazde, partijske ličnosti, onda ništa. Tu je Demokratska stranka kiksnula. Ona nas je uveravala da ima sposoban kadar za sve ovo o čemu nas dve pričamo, pa gde je taj kadar? Očigledno da tog kadra nema i da je ona udarila temelj gazdama na jednoj strani, a na drugoj strani partijskim drugovima, a državu smo rasturili na te reone i niko ništa ne zna. Šta radi ta vlada? Oni čak nemaju ono što je bio Zoran Đinđić, a to je predsednik vlade. To šta radi Škundrić u energetici, a šta Dačić u policiji, predsednik vlade mora u glavi da drži, a ne da svako izađe za sebe i kaže – ja radim ovde, a šta radi ova Malovićka pojma nemam. Pa, tome služi predsednik vlade. Neka Tadić postavi novog predsednika vlade, ima prava da ga predloži, da izglasamo novog premijera koji će to stvarno da bude. Mislim da imamo tešku krizu upravljanja na svim nivoima, a ova recesija je to ogolela, zato što svako bacanje bilo kog resursa je odjednom počelo da nas boli, kao po telu nas boli zato što vidimo da sutradan nećemo imati, a vidimo i to da su neki ljudi zapali u to pa kažu – e, ljudi, ne možemo da plaćamo komunalije, nemamo šta da jedemo. Onda neke gazde, vidim u Navipu, zabranjuju da se donosi hrana i voda u preduzeća. Ja ne da se smejem, nego bih plakala. Kriza upravljanja i to što je DS obećavala da ima te kadrove, je njihov najveći kiks. Kako se dobijaju lokacijske dozvole, kako ide onaj zakon o prostornom planiranju i izgradnji? Tu će se sada prelamati ta koplja, a oni pokušavaju da sakriju te delove jer to razgolićuje vlast i pokazuje da nema minimum efikasnosti, kreativnosti i znanja da upravlja. Dovoljno je da se neko doseti i da kaže – kako je Srbija radila u 19. veku, kad je bila seljačka zemlja? Tada ste najbolju politehničku školu imali u Francuskoj – teraj odmah 15 komada odavde za Francusku da uče. U Francuskoj ne može neko da dođe i da upravlja, a da nije završio politehničku školu. A onda teraj onoga u Nemačku, onoga u London, onoga u Ameriku i da ljude obučimo da počnu da bivaju zaista stručni, da počnu da rade poslove koje više ne mogu da rade niti gazde, niti partijski drugari.
Danas je i Dragoljub Mićunović u povodu njihove proslave, rekao da DS nije uspela u tom uvođenju vladavine prava. Ono što mene brine i gde vidim da će da ih razjeda crv propasti je u tome što su napravili jednu kardinalnu, ogromnu reformu sudstva, pritom su to uradili više nego nogom. Ako nam pravosuđe ne radi, ako su tu zatvorili oči, pa čekaj, stani malo, ako misliš da uvedeš neku vladavinu prava, ako misliš da kreneš dalje u modernizaciju, pa ne možeš toliko da se praviš blesav oko reforme sudstva. Evropa nema samo jednakost nekih ljudi kao apstraktnih građana, nego valjda ima i nekakva socijalna. Uplašila sam se kad sam u današnjim novinama pročitala da je održana rasprava o tzv. blanko ostavkama. U vašoj emisiji i u Republici, gde je Aleksandar Molnar, kao naš vrsni sociolog, govorio je o onom članu 102. Ustava gde je poslanik slobodan da stavi svoj mandat na raspolaganje svojoj stranci, što se u praksi definisalo kao potpisivanje blanko ostavki. Ja sam ministru Milanu Markoviću zamerila to što je na lokalnom nivou kad su odbornici u pitanju primenio član 102. Ustava. I sad, šta se tu dogodilo? Nosilac liste je sklapao ugovor sa odbornikom u sudu i sudovi su počeli to da overavaju, kao neke predbračne ugovore. Ja moram da kažem i da se zapanjim, da Tomislav Nikolić zastupa tezu da se ukinu blanko ostavke, a iz DS-a dolazi onaj Ratko Ratković, predsednik Odbora za zakonodavstvo, koji brani blanko ostavke. U pismu koje sam nedavno dobila, jedna gospođa traži pomoć zato što su blanko ostavke počele da se prostiru i po drugim sistemima. Njen sin radi u televiziji Košava i Predrag Ranković Peconi traži od zaposlenih kao uslov da uopšte ostanu u radnom odnosu da svi potpišu blanko ostavke, da on ne bi imao problema kada otpušta radnike. Ja sam bila potpuno šokirana, pa da li su oni svesni da se blanko ostavke sada šire od skupštine do ovih gazdinskih preduzeća. Ako DS pokaže da nema dovoljno snage da se transformiše, da zaustavi gazde i svoje partijske drugove, mislim da će ona početi polako da gubi, da truli. DS se tu nije isprsila i ja joj za 20-togodišnjicu poručujem da stavi prst na čelo i da pod hitno ukine blanko ostavke. Tako vam kažem, recesija je doprinela da se mi ogolimo kao jedno društvo koje je počelo da razmišlja o nekakvoj modernizaciji, otklonilo možda neke te oblake, odlučili smo se da idemo ka EU, ali taj centralni deo modernizacije društva i države i njenog funkcionisanja takoreći još nismo ni dodirnuli.
Svetlana Lukić: Od kad smo dobili novog patrijarha počela je serija izvinjavanja. Evo, i crnogorski predsednik Filip Vujanović je rekao da izjava srpskog patrijarha Irineja da su Crnogorci i Srbi jedan narod predstavlja negaciju crnogorskog naroda. Kao što znate, digla se prilično velika prašina, patrijarh Irinej je svojom izjavom čak uspeo da ujedini dve nepomirljive islamske zajednice time što je uvredio muslimane, a onda im se izvinjavao. O tome je tekst u najnovijem broju Vremena objavio naš današnji sagovornik Teofil Pančić. Dakle, krenućemo od ove teme, pa onda dalje.
Teofil Pančić: U toj našoj multikonfesionalnoj balkanskoj papazjaniji, često su i uvrede neautentične, a o tome koliko su izvinjenja neautentična, to tek da i ne govorimo. Često je to, zapravo, neka vrsta palanačkog egzibicionizma iza kojeg ne stoji ništa ozbiljno. Tako sam gledao i ovu izjavu, neka vrsta teze mog teksta je da je Irinej, zapravo, rekao nešto što je sadržinski tačno. Problem sa njegovom izjavom je u tome što je on nju ograničio na muslimane, jer to što je pripisao muslimanima, isto se tako odnosi i na velikodostojnike i Srpske Pravoslavne Crkve i Rimokatoličke Crkve na ovim prostorima, Hrvatske, Bosne, gde god hoćeš. To je, dakle, da tamo gde su u manjini, tamo su med i mleko, šampioni tolerancije i svega ostalog, ali tamo gde su u većini, a kada kažem većina, ne mislim samo na brojčanu većinu nego i na ono što je mnogo važnije od nje – dakle, tamo gde su reprezentanti društvene moći, gde imaju direktan ili indirektan politički uticaj, gde su neka vrsta ideološkog hegemona, e tamo se ponašaju kao jedna vrsta, Boga mi, ako nije prejaka reč, tirana. Dakle, kao oni čija tolerancija nestaje. Problem sa Irinejevom izjavom je u tome što on to vidi samo kod drugih. A onda su svi skočili na tu izjavu i svi su kao, joj, joj, pa nemojte, pa to je uvreda muslimana, sve to svodimo na neku vrstu površne političke korektnosti. Seti se onog slučaja Dragulja Medine. Bilo je ljudi koji su i tada bili, po mom mišljenju, preterano oprezni da osude ponašanje velikodostojnika Islamske verske zajednice, a pokazalo se da oni mogu da postavljaju zahteve koji su zapravo direktno represivni. I protiv toga se mora reagovati. Potpuno je svejedno da li to rade pravoslavci, katolici ili muslimani. Ono što je Irinej prepoznao kod muslimana zaista postoji, ali postoji isto tako kod pravoslavaca i katolika, kada kažem muslimana, pravoslavaca, katolika, razume se da mislim na velikodostojnike tih verskih organizacija na takozvanom zapadnom Balkanu. Poznajem tu vrstu argumentacije, mnogo puta sam je slušao, ali ne pristajem na nju. Prvo, ne pristajem na argumentaciju da postoji verski karakterski rat. To ne postoji. To nisu bili nikakvi verski ratovi. To nije bio rat na temu, hajde da sada kažem onako, kao rečnikom nekog deteta, da li je u pravu Isus ili je u pravu Alah? Veroispovest se tu slučajno preklapa ili ne preklapa sa nekim etnosom i zapravo je bila samo jedan folklor koji nema nikakve veze sa suštinom tih ratova. Pokazalo se da postoji neka vrsta, ja je zovem sindikalne solidarnosti između velikodostojnika tih crkava, seti se kada je bila priča o zakonu o diskriminaciji, seti se pre toga, kada je bila priča o uvođenju veronauke. Onda su ovi šampioni političke korektnosti skočili i pričali šta je problem sa veronaukom. Ako se veronauka uvede u javne škole, problem bi bila segregacija između dece različitih veroispovesti. Pokazalo se da to uopšte nije problem. I odmah su prvaci manjinskih vrsta zajednica, ovih tradicionalnih rekli, ne, ne, ne, nama je to super, mi smo isto za veronauku. Nije to problem. Problem u različitim svetonazorima između sekularnog i verskog karaktera države, pa tako i državnih škola. To je bio pravi problem. Umesto toga, mi smo govorili o većinama i manjinama. Sada se ponavlja ista stvar. Mislim da to nema nikakve veze i da ne treba prihvatiti tu vrstu argumentacije jer tako prihvatamo jednu pomalo revizionističku sliku ratova devedesetih. Nisu to verski ratovi, to su zverski ratovi.
Pre petnaestak dana sam čitao tekst u Politici. Smrću Nikole Miloševića, praktično je prestala da postoji stranka koja zapravo nikada nije ni postojala i koja nikada nije ni na jedne izbore izlazila i koja se zvala Srpska liberalna stranka. Sada kada je krenula ova priča oko preregistracije stranaka krenulo se i u neku vrstu formalne likvidacije postojanja te stranke. Iz tog teksta, koji niko nije demantovao, ispostavilo se da je ta nepostojeća stranka imala ukupno tri i po člana i da nikada, nikada, nikada, nije izašla na izbore. Ne samo na svojoj listi, nego na bilo kojoj listi, nikada. Oni su se ponosili time da ne izlaze na izbore, oni su bili jedini pravi. Ta stranka je dakle, na neku foru, recimo dobila nekih 300 hiljada evra, na ime poslaničkog mandata Nikole Miloševića, koji je zarađen na listi DSS-a i koji ima veze sa njim lično, ali nema veze sa tom famoznom, nepostojećom Srpskom liberalnom strankom, ali bez obzira na to, ona je dobila za finansiranje svojih aktivnosti ili šta već, bar 300 hiljada evra. Šta je uradio Nikola Milošević? On je kupio, ne za sebe, nego za stranku, tri stana u centru Beograda i sada, kako je Nikola Milošević umro i kako ta stranka treba i formalno da prestane da postoji, sada se postavilo pitanje nasledstva. Kao neka ostavinska rasprava. Šta će sada da bude sa tri stana, pa su se oni podelili u dve frakcije, jedni koji hoće da osnuju nekakvu fondaciju da bi i dalje raspolagali time. To je suština. I drugi, koji su elementarno pošteni i koji su u fazonu, ljudi daj da, mislim, završimo sa tom pričom, to je smešno. Daj neka stanovi idu Crvenom krstu i zdravo. Ne znam šta je na kraju bilo, da li je presuđeno, ali ono što je meni tu fascinantno je da ti možeš dakle, da osnuješ neku stranku koje nema, koja ne radi ništa od onoga što normalne političke stranke rade i da ona naprosto dobije na poklon od tebe i mene, od građana ove zemlje, najmanje 300 hiljada evra. Znaš ti šta je to 300 hiljada evra? Sada zamisli da ti dobiješ za delovanje Peščanika 300 hiljada evra. Pa hej, gde bi ti bio kraj? Džordž Soroš bi za tebe bio niko i ništa. Toliko bi ti bile velike te pare. Pazi, 300 hiljada evra su dobili. Ako neka fucking nepostojeća stranka, može sasvim legalno da dobije 300 hiljada evra, pa šta smo onda poklonili onim kud i kamo ozbiljnijim igračima, većim i opasnijim. To je prosto neverovatno.
Ako Tadić ohrabri ljude da se piše takva i takva rezolucija o Srebrenici, ona će se i pisati. Ako se on pravi naivan po tom pitanju, onda će i drugi ćutati i gledaće da se ne istrčavaju. Kod nas je to isključivo stvar vođstva i ništa drugo, pritom oni imaju ljude, nije to uopšte sporno. Sporno je možda nešto drugo. Mislim da ćemo još mnogo vremena morati da puno govorimo i pišemo o Demokratskoj stranci, jer ona prosto, sviđalo se to nekome ili se ne, jeste i ostaće neodređeno dugostožerna stranka u Srbiji, što by the way, koliko god će to da nervira ove radikalne peščanikovce, ja mislim da uopšte i nije tako loše. Mislim da smo mi čak dobro prošli u tom smislu, kako su prošle neke zemlje, recimo, u okruženju. Uzmi najjednostavniji primer. Kakva je istorija dveju stožernih stranaka recimo u Hrvatskoj? Imaš HDZ. Šta je istorija HDZ-a? Sa druge strane imaš SDP, naslednicu čuvenog, famoznog, monopolističkog Saveza komunista. Mi smo tu radikalnu desnicu i radikalnu pseudolevicu u međuvremenu negde odgurali i napravili taj neki prostor koji je zauzela Demokratska stranka. Po svojoj mekoj strukturi je bilo prirodno da ona zauzme, jer ona jeste nekakav građanski mejnstrim. Šta je problem sa Demokratskom strankom? To je bilo jasno od njenog osnivanja. Stranka u čijem osnivanju učestvuju zajedno Vladimir Gligorov i Gojko Đogo, prosto ne može a da ne počne da se raspada odmah sutradan nakon osnivanja. Pa dok imaš borbu protiv nekog represivnog režima, onda donekle to još i može da vas ujedinjuje, ali kada i to nestane, onda je zapravo normalno da se Demokratska stranka kontinuirano delila, da su neki delovi od nje kontinuirano otpadali na desno, u levo, uglavnom na desno. Onog trenutka kada je DS zauzela bitne pozicije u vlasti, onda je nastao drugi lepak. Dakle, kada više nemaš taj lepak koji onako zvuči romantično – borba protiv tirana itd – onda se taj drugi lepak zove interes i ti danas imaš tu situaciju da je Demokratska stranka jedan ogroman konglomerat, da je to neka vrsta političke industrije koja ima svega. U njoj ima potpuno sjajnih ljudi, kompetentnih, nekorumpiranih, čistih, a paralelno sa tim imaš masu nesposobnjakovića, lopova, muljatora svih vrsta, masu tog nekog polusveta. Kad vidiš ovaj radikalski polusvet, on prosto emituje to da je polusvet. To se vidi sa 200 metara. To se vidi iz aviona. Ovo su tipovi u odelcima, znaju kako se koriste nož i viljuška, znaju pomalo i engleski, deluju kao da su normalni, što međutim baš i nisu, kada malo bolje razmisliš.
Demokratska stranka će imati problem na mestima gde emituje sliku o sebi kao o stecištu viška novca i ekonomske moći za koju nije uvek najjasnije kako je uopšte nastala. To se najbolje vidi na primeru u Beogradu. Zašto demokrate tako loše stoje u Beogradu? A sa druge strane, pobeđuju recimo u Vojvodini, gde su bili u nekim opštinama u kojima nikada nisu mogli ništa da urade, gde se znalo da vladaju radikali ili oni stari socijalisti još iz vremena Miloševića. Mislim da je to upravo zato jer je u Beogradu stvorena slika Demokratske stranke kao stranke koja je naprosto previše bogata. Ljudi koji je u Beogradu vode su previše bogati, pritom ne mogu da objasne kako su do tog bogatstva došli. Ljudima nije jasno od čega se obogatio Dragan Đilas. Ja ne kažem da je on lopov, možda je sve potpuno u redu sa njegovim bogatstvom. Možda je sve potpuno čisto, ali ljudi to ne razumeju jer su to neki postmoderni poslovi. Ni ja ne razumem, veruj mi, ja nemam pojma. Ne znam od čega živi Čeda Jovanović, jer je to jedna od najbolje čuvanih tajni u ovoj zemlji, tako isto ne kapiram šta je pravi izvor bogatstva Dragana Đilasa. To ljude jako odbija. Sa druge strane, u Vojvodini su donekle uspeli da takav svoj imidž prikažu drugačije. Šta to pokazuje? Tako suprotni trendovi unutar jedne iste stranke pokazuju da je ta stranka zapravo konglomerat. To verovatno frustrira Tadića, kao što bi frustriralo svakog predsednika neke stranke jer on vidi da je to organizam koji on ne može da kontroliše. Zato on govori o centralizaciji. Verovatno hoće negde da nađe neki ključ koji pokreće, pali i gasi taj mehanizam. Bojim se da ga neće naći, jer više ne postoji taj jedan ključ i ne postoji taj jedan motor. Ti trendovi idu u pravcu simboličkog razdvajanja, gde će jedni da rastu, a drugi da padaju, šta će od toga na kraju da bude, nemam pojma, ali DS ima prosto tu sreću da se tako zgodno namestila, da nema druge stranke koja bi mogla biti stožerna i koja bi je mogla u tom smislu zameniti.
Da li je najveći most u prestonici jedne zemlje uopšte siguran za prelazak ili nije? Slušaj, pa to je malo mahnito isto kao što je mahnito to da imaš vladajuću filozofiju razvoja tog grada sa milion i po ljudi, da nama metro ne treba. Kako da ti kažem, da bi dobio pare za metro, ne može mnogo da se navatava sa strane, pošto je to jako skupo, mora mnogo da se uloži, ne možemo da drpimo, pa da onda nećemo time da se bavimo. Bolje ovako na sitno da se ugrađujemo, za neke sitne posliće, Bože moj i onako svi živimo u centru grada pa nam nije važno, a vi ostali crknite. Počeo sam da se ne snalazim u količini novca koji se okolo vrti, ali bih voleo da vidim da se sa tim novcem nešto radi. Evo za početak, nije li potpuno fascinantno da je ovaj grad, danas, praktično isto onako oljušten i musav kao što je bio u sred epohe ratova, hiperinflacije i svega ostalog. Da li je moguće da 15 godina kasnije, nisu mogli sa tim jebenim milionima, kao u onom filmu, da okreče Beograd. Da ne idemo dalje od toga. Ili da ne idemo dalje od toga da 10 godina nisu u stanju da oslobode onaj usrani podhodnik na Zelenom vencu. Ja ne ulazim tamo godinama, nego prelazim ulicu tamo gde se ne sme. Rrekao sam sebi, ti u ovo nećeš ući više nikada, zato što je ponižavajuće. To ti pokazuje da na nivou svakodnevice, to nekoga naprosto nije briga. Ili znaš, ti ne možeš da objasniš ljudima, ne u Londonu ili u Parizu, ne možeš da objasniš ljudima bre u Zagrebu ili ne znam u Rijeci, Ljubljani, da je dan danas ovde sasvim normalno da na ovoj zimi uđeš u gradski autobus u kojem je, otprilike, hladnije nego napolju. U kojem nema nikakvog grejanja. Jadan taj vozač koji to vozi. Autobus u kojem nema grejanja, u kojem jedva da radi poneka sijalica, i to ona čkiljava, pa se nazireš u mraku, a pri tome iz tog autobusa ne možeš da vidiš napolje zato što su stakla prozora prekrivena onim jebenim reklamama, koje sigurno nisu jevtine. Pa čekaj, mislim, šta se dešava sa tim parama? Abdicira se.
Stvari su postale, možda i suviše banalne. Sa jedne strane to je dobro, jer to znači da okolo nema rata i nekih strašnih stvari, jer kada toga ima onda nema vremena za dosadu i za banalnost. Problem je u tome što su one banalne na jedan banalan način. Banalno su banalne. Svelo se sve na pitanja koja mene, Teofila Pančića, ne zanimaju ni privatno ni profesionalno. Ko je koliko miliona drpio, ko se u šta ugradio, mislim ja stvarno nisam Šerlok Holms i to mi je prosto dosadno kao tema, ne razmišljam ekonomistički, sve to mi je postalo užasno opterećujuće. Ne želim o tome ništa da znam, želim samo da vidim, pošto sam ja čovek, ono što bi rekli Paribrejkersi, ulični hodač. Želim samo da vidim da živim u zemlji koja makar izgleda pristojno. Da živim u gradovima koji makar izgledaju pristojno, čije ulice, kuće, vozila, izgledaju pristojno. Živimo u ovoj sveopštoj oljuštenosti, zapuštenosti, to se posebno odnosi na Beograd. Ja insistiram na tome. Malo mi je toga dosta.
Kao da postoji neka vrsta klasnog konflikta, gde na jednoj strani stoji cela ta politička klasa koja se drži zajedno sa svim svojim unutrašnjim razlikama i da više nemamo o čemu da razgovaramo. Znaš, nedavno smo imali nekakve polemike, konflikte, čudne i bizarne, kad vidiš da ti ljudi žive u nekom svom svetu. Kad im nešto kažeš, oni kažu ti si u zaveri protiv njih. Mislim, nedavno si i ti bila proglašena učesnikom zavere. Dakle, i ti i ja i Mišković i Žare i BIA i Pera Luković i fudbalski navijači, ekipa je sjajna je li tako? Pazi, mi smo svi u zaveri protiv LDP-a. Verovatno u nekoj drugoj kombinaciji, mi smo svi bili u zaveri protiv Demokratske stranke. U nekoj trećoj kombinaciji protiv, ne znam koga. E sada, ti vidiš da su to ljudi koji prosto žive u svom nekom paralelnom kosmosu i da tu nikakva komunikacija nema smisla. Nema smisla ni svađati se, nema smisla ni, ono što kažu, ni lepim ni ne lepim, kao neka dva nebeska tela koja se ogromnom brzinom udaljavaju jedno od drugog i to ih više ni Bog ne sastavi. Naprosto, meni je to dosadno, nekako mi je banalno, razumeš.
Svetlana Lukić: Mnogo smo se u ovoj emisiji bavili Demokratskom strankom, pustili bi mi nju, ali neće ona nas, hoće da nas na svoj način dovede do obećane zemlje, Evropske unije. Bojimo se malo mi koji volimo da kvarimo veselje da u tu obećanu zemlju neće stići mnogo ljudi. U međuvremenu će mnogi poginuti na lošim putevima, umreti od lošeg lečenja, napustiće zemlju ili će toliko osiromašiti da im nikakav Fly Niki sa jeftinim kartama neće pomoći, jer neće imati novca za Beč. Stići ćemo, dakle, u obećanu zemlju desetkovani. U Americi postoji nešto što se zove Donerov prolaz. Neka velika porodica Doner krenula je sredinom 19. veka u obećanu Kaliforniju, ali je zaglavila u snegu na Sijera Nevadi. Kad im je ponestalo hrane počeli su da jedu jedni druge, tako je u sunčanu Kaliforniju stigao svaki drugi član porodice Doner. Bio je ovo Peščanik, čujemo se idućeg petka, doviđenja.
Emisija Peščanik, 05.02.2010.
Peščanik.net, 05.02.2010.