Radio emisija 28.03.2008: posle posete srpskim enklavama na Kosovu: Sonja Biserko, Borka Pavićević, Vera Marković i Ivan Kuzminović; profesorka Vesna Rakić-Vodinelić i istoričar Slobodan G. Marković.
Svetlana Lukić: Napolju je izgleda proleće, mada svakog jutra očekujem neki iznenadni preokret i povratak zime. Svakog jutra mi se učini da je krošnja procvetalog drveta pod prozorom pod snegom. Olistalo je i drvo koje raste iz zgrade srušenog saveznog MUP-a na početku Kneza Miloša. Imalo je devet godina vremena da naraste i da se vidi izdaleka. Izdaleka se vide i čađave zavese koje su ispale kroz prozor i radijatori koji vise na pokidanim cevima i polomljene stolice u nekoj čudnoj, skoro nemogućoj pozi. U ponedeljak smo, građani i građanke, navršili devet godina od početka bombardovanja zemlje.
Nema te države koja se može pohvaliti da je prva zemlja na svetu koja je optužena za kršenje Konvencije o genocidu, nema te evropske zemlje koja je bombardovana na kraju XX veka. 24. mart, dan kada su poleteli prvi tomahavci na prestoni Beograd, kada je počelo dodatno razaranje ove zemlje – u javnosti je prošao skoro nezapaženo. Mediji, vladini pre svega, izvestili su nas o tom datumu kao da se radi o događaju iz Avganistana, a Politika nam je donela specijalni intervju sa komandantom Ratnog vazduhoplovstva, koji je rekao kako smo od tada od Rusa tražili neke rakete, koje nam nikada nisu poslali, i da je vojska predlagala Slobodanu Miloševiću da naši MIG-ovi napadnu položaje neprijatelja na severu Albanije i u okolini Skoplja, Kumanova i Tetova. Ali, reče nam sa žaljenjem komandant Ratnog vazduhoplovstva, Milošević nikada nije izdao tu vrstu naređenja. Bilo je izgleda još većih ludaka od Slobodana Miloševića.
Devet godina nam nije bilo dovoljno da se ohrabrimo da u javnosti porazgovaramo o stradanju i sramoti koje smo doživeli 1999. Devet godina nam nije bilo dovoljno ni da izbrojimo žrtve, nego se kaže kako je poginulo između 1.200 i 2.500 ljudi. Ne možemo, dakle, da prebrojimo stradale, a kamoli da raspravljamo o tome kako smo do bombardovanja stigli. Ne znamo koliko je roditelja 1999. dobilo telegram iz vojske sa obaveštenjem da su im sinovi izvršili samoubistvo, telegram koji mnogi od njih još uvek čuvaju čekajući da im neko jednog dana kaže šta se u stvari dogodilo sa njihovom decom.
Počela sam sa kratkim opisom početka ulice Kneza Miloša i uspomenama na tomahavke. U nastavku te ulice su čađave ambasade Amerike i Hrvatske, uspomena na divljanje Koštuničinih mladih naraštaja posle proglašenja nezavisnosti Kosova. Pa onda opet skršena zgrada generalštaba. Obnovljene su jedino zgrade Ministarstva inostranih poslova i zgrada Vlade, na kojoj je Koštunica na svakom ćošku okačio po jednu veliku srpsku zastavu. Što mu je zemlja više smanjivana, sve je više barjaka kačio.
A u toj zgradi vlade juče je umalo došlo do fizičkog obračuna između ministara tehničke vlade. O nasilju koje su juče demonstrirali ministri, pre svih Koštuničin alter ego Velimir Ilić, može se mnogo govoriti, ali ja ću vam skrenuti pažnju na samo jednu stvar, koja nije najvažnija – ali jedino nju ne razumem. Kada je zapretilo da se svađa pretvori u haos, Mlađan Dinkić je predložio da se konferencija za novinare prekine, ali su sami novinari to sprečili, sa obrazloženjem da žele da ministrima postave dodatna pitanja. Mene mnoge moje kolege ne smatraju profesionalkom, pa saopštavam samo svoj amaterski uvid – ministri su, pogotovo u izbornoj kampanji koja je počela, veoma raspoloženi da govore za medije, pa su novinari pitanja mogli da postave i posle konferencije. Sudeći po izveštajima, svađa je trajala dugo i razvijala se u pravcu koji su mnogi novinari priželjkivali – da se ministri potuku. Bili bi to spektakularni snimci. Mislim da je bilo bolje da su sami novinari prekinuli tu svinjariju. Zašto bi građane ove zemlje izlagali tom nasilju. Navodno, narod ima pravo da zna kakvi su mu ministri i navodno, to povećava gledanost televizije i čitanost novina.
Nasilje je oduvek privlačilo gledaoce. Rimljani su nekada išli u Koloseum da gledaju kako lavovi rastržu gladijatore, a i interesovanje Francuza za giljotinu je bilo veoma veliko. Giljotina na početku nije bila popularna kod publike, jer su pogubljenja trajala suviše kratko. Zato je narod Francuske organizovao protest za povratak vešala. Tadašnja revolucionarna vlada je uvažila volju naroda i uvela niz modifikacija u akt giljotiniranja: više javnih pogubljenja, podignute podijume da se žrtva bolje vidi i pokazivanje odsečene glave na sve četiri strane. Radost u nasilju nije nova stvar.
O vaspitnom šamaru Aleksandra Tijanića u hodniku suda u Beogradu ne mogu da govorim, bar ne danas. Na početku Peščanika slušate kakvi su utisci ljudi iz Helsinškog odbora, koji su posetili tri srpske enklave na Kosovu. Tamo su bili, između ostalih, Sonja Biserko, Vera Marković, Borka Pavićević, Ivan Kuzminović, Obrad Savić. Već prvog dana pedesetak Srba ih je napalo kamenicama, ledenicama i jajima.
Sonja Biserko: Ja bih samo da podsetim da se u Beogradu za sada nije javno izašlo sa tezom o podeli Kosova, mada je ona jedina zvanična ili nezvanična strategija već duži niz godina. Tek je poslednjih dana ministar Samardžić podneo taj predlog Unmiku, čiji sadržaj je kasnije negirao. I Dobrica Ćosić, kao i uvek u ključnim momentima naše nedavne istorije, izašao je sa intervjuom Večernjim novostima, gde je zahtevao razgraničenje Srba i Albanaca i ujedinjenje preostalog dela Kosova sa Albanijom. To je zapravo pokušaj da se Albanija uvuče u stvaranje velike ili već kakve Srbije i da se Srbi na Kosovu stave pod ingerenciju Beograda.
Helsinški odbor je pre par dana krenuo na Kosovo u posetu srpskim enklavama: Štrpce-Brezovica, Mušnikovo iznad Prizrena i Orahovac. Seli smo u jedan restoran, ispred koga su počeli da se okupljaju ljudi. Nekoliko njih je sedelo za susednim stolom. Ušli su neki ljudi koji su nas fotografisali i onda su nas polako izveli iz tog restorana. Ispred su nas dočekali sa jajima, kamenicama i grudvama snega. Niko nije bio pogođen, sem Obrada Savića. U ovom momentu na Kosovu imamo srpsku zajednicu, koja je očekivala da se srpska država vrati na Kosovo, i to preko policije i vojske, kao što je svih ovih godina i sugerisano iz Beograda. Desilo se priznanje Kosova, a njihove komunikacije sa Albancima su sprečene od strane Beograda i ekstremnih i instrumentalizovanih ljudi među njima. Bili smo i u jednom albanskom selu, Drenici, za koju se smatra da je najekstremnija. Ušli smo u jedan restoran i ljudi su reagovali dobroćudno, bez obzira na sve animozitete koje baš u Drenici ljudi mogu imati prema bilo kome ko dolazi sa srpske strane.
Ljudi iz enklava:
– Bezbedno je, nije baš bog zna kako strašno, idemo u Prizren, bezbedni su Štrpce, tamo kupujemo potrepštine, ali prevoz nam je najgora stvar. Imamo ga dva puta dnevno, ujutru rano i naveče, to je privatnik jedan iz Gornjeg Sela, evro i po je Gornje Selo – Brezovica. A ja sam samo sa ženom ovde, deca mi nisu tu, u Srbiji su, dolaze možda jednom godišnje, na Đurđevdan, kada se održava sabor u Gornjem Selu. Nas niko ne obilazi, sem kada su izbori. Ja sam pustio da se u moju kuću održavaju izbori, svi ovi do sada izbori, i trebalo je da se nešto plati za mesto gde se održavaju izbori, ali još mi nisu dali ništa. Mislim da nisu ispali fer ovi iz koordinacionog centra, nisu ispoštovali ono što su obećali, godinu dana nismo dobili ništa. I ne obilaze nas, a ja čujem dobijaju pomoć tamo u Štrpce, u Gračanici, Mitrovici, dobija se velika pomoć. Niko nije došao da nam objasni o čemu se radi. Iskreno rečeno, ja sam izgubio poverenje u njih. Lagali su nas dosta, dobićemo ovo, dobićemo ono, međutim, ništa nismo dobili.
– Za koju televiziju?
– Za B92.
– B92? To je ona nesretna, mnogo napadate Srbe. Ja se zovem Tomislav Tomić, učitelj u penziji. Kako živimo? Vidite, robijaškim životom i gotovo. Deca su u Beogradu, ostao sam ja sa ženom. Ovde je bošnjački deo i ne plašimo se mnogo, a imamo i zaštitu Kfor i policiju, većinom policija su Bošnjaci, momentalno se ne plašimo, ali život nije lep. Neprijatelj nikad nije mio ma kakav bio, jer robija je robija, ja sebe smatram kao robijašem. Na sudu Albanci se ponašaju krajnje korektno, gre’ota je da kažem nešto što nije. Stigla je neka pomoć iz Beograda za neke porodice, 120.000 za Novu godinu, ne za sve, konkretno za moje selo samo devet porodica je dobilo. Živimo od kosovske penzije 40 evra, jer mi koji nismo odlazili nemamo te zelene kartone, inače ja imam dva sina koji su izbegli u Srbiju. Pazite, moj sin je ovako rekao, on je diplomirani pravnik – nikada ne bih živeo u Beogradu, ali moram. Sve je to zlo napravila Amerika, ne mogu nijednog Srbina da krivim. Ako mi je otac ratovao šest godina u Drugom balkanskom ratu, Prvom svetskom ratu, ako su mi tri brata ratovala u partizane, a ja sad da budem nacionalna manjina, ne mogu da shvatim nikako, u svojoj državi da postanem nacionalna manjina, ne mogu to da shvatim.
Borka Pavićević: Kazali su nam ljudi – nemojte da pričate srpski. I ti uđeš u kafanu, Sonja, Badi i ja i sada, kako ću da pričam na engleskom, stvarno je bezveze. Uopšte na Kosovu cela jezička faktura pliva u engleskom jeziku. I svi naši i međunarodni faktori govore tim – incredible English language – svi govore kao Vuk Jeremić, tako da stvarno imaš otpor prema takvoj upotrebi jezika.
Struja i voda se dobijaju po različitim sektorima i čudno je da se ti ljudi nisu pobili oko toga. Dole ne postoji osnovna civilna matrica života. To je ludo na način koji bi napravio podele unutar jedne nacije, a kamo li u jednoj tako osetljivoj situaciji, mislim, osetiljivoj… To su i u Bosni zvali krizom, ali to nije kriza, to je mesto na kojem može da se završi, ali može i da počne priča o Evropi. Sa nešto pameti, Kosovo bi moglo da bude temelj na kojem bi i Evropa mogla drugačije da interpretira pitanje granica, građana, povezivanja. To što smo dobili to kamenje u glavu imalo je efekat posramljivanja. To je kao kada dobijete šamar, pa nije što vas šamar boli, nego šamar je šamar. Koje je to ludilo, oni su tamo naseli na priču da omoguće nas, a to su oni isti koji su ovde prekinuli albansku izložbu. To je ta vrsta grupnog uspostavljanja uzurpacije nad mišljenjem, nad drugim ljudima.
Kako nekome može da padne na pamet ono što je juče izjavio Primakov – da Srbi iz enklava treba da se presele na sever Kosova. Pravo da vam kažem, da živim u Orahovcu, ne bih to napustila ni u ludilu da bih živela u nekom soliteru u Mitrovici. E, sada bih htela da vam kažem o načinu na koji se može razgovarati. Ja sam u Orahovcu srela jednu učiteljicu i ona je meni rekla ovako – ne volim ja vas mnogo, i ja sad nju pitam zašto, a ona kaže – zato što vi kad govorite, kad nešto pišete, kao da to činite na latinici. A ja kažem – pa šta da radim, ja sam odrasla u srpskohrvatskom jeziku. Na to ona meni kaže – nemojte misliti, ja sam čitala Krležu, to je veliki pisac i ja ga mnogo volim. E, mi smo se jedno tri-četiri puta uz to brdo posvađale, ona je meni svašta rekla, onda smo se nekako rasvađale i onda je ona htela da me ostavi negde na polovici Orahovca i ja pitam – nećete sa mnom do gore, a ona kaže – dokle sam došla, već sam izdajnik.
A šta mi kaže direktor zvanične televizije – bogati Albanci se leče na VMA u Beogradu, a ko nema para može da crkne, kakvo je stanje u prištinskim bolnicama. Kosovo je nešto što horizontalno i vertikalno u vremenu mora da sleti u ljudski život i ljudski život to mora da osvoji. Kosovo je možda i pitanje časti ovih ljudi ovde. Zaista, s tim se igrati, to je više i manje od svake teritorije.
Ljudi iz enklava:
– Beograd slabo se javlja, slabo, te ovo sada nezavisno Kosovo, pa to ne dolazi u obzir, pa mi smo tek sad nadrljali. Deca u Srbiji, šta ovde da budu, ja imam devet unuka, nema ni škola ovde, učitelja, nema nastavnika, nema nikoga. Ovih 40 evra što daju, to nam je dobrodošlo, na primer.
– A ko to daje?
– Pa, daje… ovi… Pre neki dan su iz Beograda podelili po 20.000 dinara, u moje selo ima 20 domaćinstava, 10 domaćinstava je dobilo po 20.000 dinara, a 10 domaćinstava ništa nisu dobili, pa je tu malo frke međusobno, zašto nije jednako, da je bilo po 10.000 svima na primer.
– U Srbiji, a i ovde, će biti izbori, je li tako?
– Biće.
– Šta očekujete?
– Pa ja očekujem da će biti bolje. Neki tu u selu što pričaju da su bili pokradeni glasovi, ne znam šta, Tadić da je uspeo to preko zapada, pokrao one glasove i tako da je došao na vlast. U redu, možda čovek nije loš, ali drugi njega diriguje i šta će i on, digao ruke pa kako mu se svira, tako igra.
– Idem i dole u banku znaš, kad daju pare, 40 evra, da.
– Ko daje to?
– Priština, bre, Unmik, Unmik daje, kosovska penzija. Dobro je, dobro.
– Kažite mi kako je sa odlaskom kod lekara? Gde imate najbližeg lekara?
– Na Brezovici idemo. I oni su ljubazni kad ideš kod njih u Prizren, albanski, ljubazni su, prijatni, uuuu, dobro je, dobro. Pa i ranije smo živeli zajedno, samo koji đavo uđe u… I tako, šta da radimo, volim svoj rodni kraj, nigde ne idem, ovde ću da doživim do svoje samrti, izlaz dalje nemam. Ako hoće neko, neka malo pomogne, ako ne, da smo zdravo.
– Kad počnu ovi problematični izbori, tada se pojavljuju, a kad se završe izbori, nigde vas nema.
– Mislite da smo mi zbog izbora došli?
– Svi komplet, pa počela je već izborna ona… sad se pojavljuju ljudi… I Đilas juče je bio u Dragaš, treba glasovi, kratko i jasno.
– Džaba što ste došli, kad treba da umremo više ste došli? Kad smo izgubili svi živce? Ne, bre, trebalo je ranije, majko, da dođete. Ja evo, koliko godina, osam i deveta kako mi je kuća zarobljena da ne mogu ni da prodam, ni da idem, ni da vidim i ako odem, treba da bežim od Šiptara, nož pa na mene, ovo je, kaže, moje. Sve je to kasno što ste došli, to je prekasno više. Što smo imali je otišlo i gotovo, hvala vam što ste došli, a ja sam mislila radikali mi došli, pa da dođem da vam kažem, a pošto niste radikali, ništa nemam da vam kažem.
Vera Marković: Ono što bilo nemoguće je razgovor o genezi sukoba. Bilo koji razgovor o prošlosti Kosova i prošlosti srpske zajednice počinjao je i završavao se 17. marta 2004. Nijedan drugi reper u prošlosti oni ne žele da pominju. Što se budućnosti tiče, isto tako je bilo veoma teško razgovarati, sagovornici su ili rezignirani ili ne vide budućnost kao nešto što će uslediti posle sadašnjosti, nego to vide kao sudbinu: ili će Putin pomoći srpskoj vladi da nas spase ili ćemo biti prepušteni pogromu; ili će da nas iseljavaju ili neće da nas iseljavaju. Znači, definitivno se budućnost ne vidi kao nešto prema čemu mogu da se prave jasni koraci i u skladu sa čim može sopstveni život da se dovede u nekakvu vezu. Druga stvar koja je evidentna i koja isto tako doprinosi tome da je nemoguć razgovor i o prošlosti i o budućnosti je duboka trauma i nestrpljenje, nezadovoljstvo kada razgovor ne teče onako kako bi oni želeli.
E, kada se govori o sadašnjosti, to je ovde i sada, ono što je bilo juče i što će biti sutra, to su neki okviri za razgovor. Tu postoji takva lepeza razlika, imate sagovornike koji govore gromade gotovih floskula sa RTS-a i to su oni koji su u direktnoj vezi sa Beogradom, radikali i DSS. Imate ljude koji razgovaraju ne bez zazora, ali nasamo da, o tome kakvi su kontakti sa okruženjem i sa većinskom albanskom zajednicom, kakve kritike imaju na organizaciju života u enklavi. Ono što mi odavde vidimo je da se oni uvek prikazuje kao homogena grupa koja misli, koja hoće, koja neće, a to nije tako. Jedino oko čega su oni saglasni je da su mi svi rekli da neće otići odande, ako im ne bude život u pitanju, a veruju da neće. Međutim, razgovarajući sa onima koji su produžena ruka propagandne mašine, shvatila sam zašto je taj napad u Štrpcu bio logičan. Zbog toga što su ti bespomoćni Srbi u enklavama zapravo poslednja linija odbrane jednog propalog političkog projekta. Oni zaista nemaju kud, ako ih Beograd ne pusti da se integrišu. Oni su zabran režima i tog propalog projekta. I režim je užasno nervozan kada u taj zabran uđe neko sa drugačijim mišljenjem, jer će naći sagovornike u enklavama. Mislim da je to osnovni razlog njihove nervoze. Da tamo nema sagovornika za nas, mislim da bi nas pustili da slobodno idemo tamo kada god želimo.
Ljudi iz enklava:
– Pre 1998. šta smo preživljavali ovde, na tome je trebalo mnogo više da rade, nego da čekamo sad Karla del Ponte da nam objavljuje tamo šta je rađeno sa kidnapovanim Srbima. A sa našim ovde, čekano je prvo da se priča šta je urađeno sa šiptarskim navodno stradalim, pa tek sada posle toliko vremena mi da čekamo da se smiluju naši koji rade za ljudska prava da počnu da pričaju o Srbima. To je strašno, a 1998. godine je ovde 40 kidnapovanih u našoj opštini bilo, čitava sela su uništena, niko o tome nije podigao glas.
– Ja imam 85 godina.
– A šta kažete, živite sami?
– Sami bogami, umrla mi žena pre šest meseci, jedna ćerka mi je u Beogradu, jedna je u Kraljevu.
– Dobro, je l’ vam deca dolaze?
– Dolaze, dolaze.
– Sin mi se razboleo, ide mi na dijalizu, a nemamo niotkud pomoći, svima mogućim organizacijama i našoj vladi sam se obraćala, međutim, od naše vlade sam dobila da se mi dopisujemo, nije u nadležnosti našoj, pa onda kome ja treba da se obratim da mi pomogne? Zemlja je uzurpirana, sin ne može da dođe do transplantacije.
– Zašto su prihvatili da oni žive sa nama u multietničkom sistemu kako su živeli? I mi hoćemo da živimo multietničkom sistemu i mi smo živeli i živećemo, ali Kosovo je u sastavu Srbije bilo i biće i ostaće.
Ivan Kuzminović: Restoran u kom smo pokušali da ručamo je restoran Kod Bore i poznat je po tome da tamo najmanje dva puta mesečno premijer Kosova Tači dolazi na ručak. A mi smo prošli kako smo prošli. Čuli ste možda juče da je Unmik izašao sa podatkom koji je čini mi se tačan, da postoji deset aktivnih policijskih uprava na Kosovu od strane Srbije i da to nije samo javna bezbednost, nego i BIA i čak Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala. E sad, zašto je to zanimljivo? Zato što u Štrpce mesečno ulazi 2-3 miliona evra iz Srbije, pazite, u mesto u kojem živi trenutno 11.000 stanovnika. Znači, država Srbija je tamo ekonomski užasno prisutna, policijski takođe. Severna Mitrovica je mesto gde je Srbija najprisutnija, gde imamo najveći broj institucija, međutim, severna Mitrovica je samo jedna od pet opština na koje Srbija ima neke vrlo ozbiljne pretenzije. Ostale su, dakle, opština Zvečan, Zubin Potok, Leposavić i Štrpci.
Kada Kosovo izuzmete iz Srbije, onda dobijete podatak da to naravno nije 15 odsto naše duše i teritorije, to je tačno 12,38 odsto. Ovih pet opština čini 12 odsto teritorije Kosova i to je stara ideja koja se sada javila kod Samardžića, ideja o podeli. Postoji jedna zanimljiva reč koja se tu koristi – rektifikacija, a to je formula 12 za 12 odsto. Oni nama uzimaju 12 odsto teritorije, a sada ćemo mi da uzmemo njima isto toliko. I tih pet opština koje sam vam nabrojao su tačno tih 12 odsto teritorije Kosova. Taj plan ima samo jednu malu manu, a to je da većina Srba na Kosovu živi južno od Ibra, tih nekih 80.000 ljudi. I ovi ljudi u enklavama se žale na svakodnevne stvari. Prvo, postoji politički ključ podele humanitarne pomoći i plata, penzija, ogreva, svega što dolazi iz Beograda. I kako humanitarna ili bilo koja materijalna pomoć putuje iz Srbije ka Kosovu? Ona prvo dođe do Mitrovice, gde ostane najveći deo, onda idu ove pomenute veće enklave sa velikim brojem Srba i na kraju ostaju enklave u kojima živi taj najtužniji svet.
I za kraj ću vam ispričati gde je moje junačko srce puklo. Sreo sam ženu koja ima 89 godina, koja je, kada je videla da su došla dva nova lica u to njeno malo mesto gde živi 50 duša, sišla da nam kaže da ima sina koji je u poslednjem stadijumu karcinoma. Čovek umire na planini, na 1.400 metara nadmorske visine. I ona je sišla da nas pita kako možemo da obezbedimo pomoć za tog dečka koji umire u bolovima. I onda smo mi uzeli telefon i otkrili da u roku od sat ili dva iz Prizrena može da dođe patronažna služba sa morfijumom. Sad gledajte šizofrenu situaciju, ta ista žena izgovara sledeću stvar – ali ne može Šiptar da dođe da leči moje dete, jer će ga otrovati. I ona nije dala da iz Prizrena dođe lekar. To je meni merna jedinica života na Kosovu danas, kada su Srbi u pitanju.
Oni jesu doživeli pakao tri puta, 1998. i 1999. nakon ulaska NATO-a, to je tačno, kidnapovanja, osvete, uzurpacija imovine i čuveni 17. mart 2004. godine. Međutim, sada su ušli u jednu vrstu apsolutne samoizolacije. Tek kada sa njima uđete u razgovor, vi shvatite da Srbi iz okoline Prizrena zapravo dolaze u Prizren, odlaze u sud, odlaze na pijacu, tu već neka vrsta saživota postoji. Ali u poslednje dve nedelje, od najave novih izbora, oni se opet povlače, jer im tako kažu iz Beograda. Oni su ponovo žrtve još jednog izbornog ciklusa u Srbiji. Položaj Srba južno od Ibra neobično podseća na 1995/96/97. i položaj Srba u Hrvatskoj. Godine su prošle da bi Srbi u Hrvatskoj na kraju ušli u dijalog sa jedinim faktorom koji im može pomoći u Hrvatskoj, a to je hrvatska vlada. Povratak, izdavanje isprava, povratak imovine. I sada vi opet vidite Srbe, posebno u tim enklavama, koji ne shvataju još uvek da je Beograd poslednja instanca koja im može pomoći, već da je Priština adresa na koju oni moraju da pišu, kojoj moraju da se obrate.
I to je bila naša zamisao, da civilni sektor iz Srbije i sa Kosova prenese prištinskim vlastima bar neke od 20.000 ovih slučajeva i da prištinske vlasti postanu svesne toga da moraju da pomognu Srbima kada im je uzurpirana imovina, stan i tako dalje. Ideja ovog projekta je da se premosti jaz koji sada imamo između Beograda, koji opet ima svoju vekovnu strategiju nekog etničkog inženjeringa i kosovskih institucija koje, pravo da vam kažem, uopšte nisu raspoložene da se bave Srbima, jer se bave konstituisanjem sopstvene nove države, što je posao koji će trajati nekoliko decenija.
Ljudi iz enklava:
– Pa to je sramota.
– Šta vama smeta u onome što Sonja Biserko kaže?
– Zato što stalno ističe – stradaju Albanci, stradaju Albanci, jadan albanski narod. A mi?
– Možda je moja sramota što ja sa vama i ona razgovaramo, a znamo sa kime ste došli, razumeš.
– Mislite sa Sonjom Biserko?
– Sa Sonjom Biserko, sa Natašom…
– Nataša Kandić je bila jedina osoba koja je prikupljala informacije o stradanju Srba…
– Nikada nije iznela to na televiziji, da Srbi stradaju.
– Ona je to slala i u Hag i zahvaljujući njenim informacijama…
– Šta god da nam pričate fino o njima, mi to ne prihvatamo, ni zarez, 1 odsto ne prihvatamo od Sonje, od Kandićke, od Čedomira, od takvih… ne prihvatamo. Vidiš koji smo jad i beda mi, nas negde 300-350 koji ovde živimo. Ja živim sa šest članova familije, imam sve maloletnu decu.
– …manipulacije, pogotovo od ovih organizacija koje dobijaju novac od stranaca, tačno se vidi, radila sam šest godina za OSCE, tačno vidim ko i kako će da pristupi i kako će da kaže.
– Vi mislite u stvari da smo mi zbog novca ovde, a ne zato da bismo pričali sa ljudima, da bismo videli kako živite?
– A zašto niste došli van njih? Za koga vi ovo snimate?
– B92.
– B92? Slični ste, šta da radimo, da čujete kako živimo? Užasno, ponižavajuće, to će biti – a, vidi onog Srbina i vidi onu Srpkinju iz enklave… Već smo navikli da nas tako gledaju stranci, ali bole nas Srpkinje, Srpkinje da tako govore, strašno…
– Ali, ponovo vas pitam, mene zanima život ljudi ovde.
– Nema slobode kretanja, ne mogu da idem dole u centar, opasnost da ću biti kidnapovana, ne mogu da sednem u autobus i da odem za Mitrovicu kad hoću, imam dva puta nedeljno UN autobus, kao onaj vaš, samo je naš mnogo ružniji i tužniji, zato što je blindiran i moramo pre toga da se upišemo na listu čekanja. Moraš znači da budeš unapred rezervisano bolestan, inače ne možeš da odeš. Evo, ovde se sahranjujemo, a naše groblje je u albanskom delu. Idite, pogledajte, videćete da su svi srpski spomenici porušeni. Hoćete još?
– Na koga se najviše oslanjate?
– Samo Bog nam može pomoći.
– A Beograd?
– Beograd može, i Beograđani, Bog, pa Beograd. Priština? Oni su pokazali za sve ove godine šta misle o nama i šta nam žele i to pod jurisdikcijom stranaca.
– Da li biste se odazvali na neku vrstu susreta albanskih i srpskih žena?
– Bila sam na hiljadu. Dokle laži? Dokle?
– Izvinite što smo vas…
– Ništa, ništa, izvinite što sam ja ovako agresivna, ali samo zato što smo isuviše besni, izmanipulisani.
– Stvarno mi je žao što ste možda ovako, na ovaj način dočekani, jer ovaj narod je jako gostoljubiv narod.
– Sramota jeste da Srbi tako rade za svoj narod, poput vaše liderke Kandićke, Jovanovića i kompanije, u ovakvim užasima koje smo mi pretrpeli, a da nas još odozgo i sami Srbi gaze, to je stvarno strašno. Ali imamo Boga, Bog je taj koji je jači od sviju nas.
– Posle Boga ko?
– Posle Boga – Bog. Znam šta hoćete da pitate, mislite od lidera… dobro, moj je Koštunica, vladika Artemije, pa onda Koštunica i ostali svi koji su s njim. Njihove ideje prihvatamo i ničije druge.
Borka Pavićević: Situacija je jako ozbiljna i svako ko u njoj ima nekakav politički dobitak je budala i ko sa tim manipuliše taj zaista pravi strašnu protivuslugu, ne, nešto mnogo gore – to je prosto zlo. I moram da kažem jedan utisak. Toliko je lepa ova Šar planina, toliko je lepa ova Brezovica, toliko je lepo ovde gde ja sada sedim. Setila sam se jedne rečenice Lordana Zafranovića, kada su ga pitali zašto je snimio film Okupacija u 26 slika baš u Dubrovniku, on je rekao – snimio sam taj film baš u Dubrovniku, zato što se na lepoti Dubrovnika nasilje najbolje vidi. Ja sam se sada penjući se uz ovu planinu setila te rečenice i ne volim što sam se setila te rečenice i strašno je da ljudi ne mogu da žive normalno jedni s drugima u svemu ovome što im je dala i zemlja i priroda. I ko se s tim igra, taj se igra sa stvarima sa kojima nijedno živo ljudsko biće ne treba da se igra.
Svetlana Lukić: Na kraju ste čuli reakciju gospođe Borke Pavićević, neposredno posle napada grupe Srba na predstavnike Helsinškog odbora. U prethodnih dvadesetak minuta slušali ste učesnike projekta Helsinškog odbora Srpsko-srpski dijalog u enklavama na Kosovu. Oni su sinoć govorili o tome u paviljonu Veljković na tribini Zaboravljeni svet. Zahvaljujemo se i Ivanu Kuzminoviću iz Helsinškog odbora koji nam je sa Kosova doneo snimke koje ste čuli.
U nastavku emisije slušaćete profesorku Vesnu Rakić-Vodinelić. Ona je za naš sajt ove nedelje napisala tekst o novom političkom početku Maje Gojković, doskorašnje vojvotkinje Srpske radikalne stranke i gradonačelnice Novog Sada.
Vesna Rakić-Vodinelić: Ona je jedna politička pojava koja za mene oličava pranje prošlosti bez suočavanja sa prošlošću. Evo zašto, u nekoliko svojih intervjua, koji su usledili pošto je formirala grupu građana sa kojom namerava da ide na lokalne i na pokrajinske izbore u Novom Sadu i u Vojvodini, ona je putem raznih metafora, za koje ja mislim da su neprimerene, sebe prikazala kao žrtvu nedemokratičnosti u Srpskoj radikalnoj stranci. Rekla je da je izbrisana sa fotografija, spotova Srpske radikalne stranke i uporedila je taj akt sa praškim prolećem i mađarskom revolucijom. Mislim da samo neko ko o sebi misli ili sebe posmatra sa grandomanske pozicije tako nešto može da kaže, jer ljudi koji su bili žrtve praškog proleća i žrtve mađarske revolucije umrli su pre nego što im je došlo vreme. Na svu sreću, Maja Gojković je još uvek živa, ali nema pravo da sebe postavi u ulogu žrtve, jer ne treba zaboraviti sve ono što je ona u tom svom tekstu prećutala.
Ja se vrlo dobro sećam da je ona jedna od dugogodišnjih i najstarijih poslanika, što u SRJ, što u skupštini Srbije i da se prvi put kao poslanik pojavila još 1991. godine, što je koincidiralo sa početkom rata u bivšoj Jugoslaviji. Ona je recimo tvrdila da nikad nije čula ni videla šta se dešavalo u Hrtkovcima, a ne treba zaboraviti da je Haški tribunal odbio njeno učešće u postupku protiv Šešelja u svojstvu advokata, zato što je konstatovao da je ona prisustvovala jednom od govora Vojislava Šešelja u Hrtkovcima i da se ona može posmatrati kao potencijalna saučesnica toga zbog čega Šešelj danas odgovara. Dakle, ako neko pravi otklon od određene politike, onda ne treba da ga pravi na jedan estradni način, tako što će naknadno otkrivati toplu vodu, to jest da u SRS nema unutarpartijske demokratije – nema je uostalom ni u brojnim drugim političkim strankama i mislim da to i nije osnovna tema – nego jednostavno mora malo da pogleda šta je radio i šta nije radio u prošlosti, da bi sprečio katastrofe koje su nas zadesile od 1991. do današnjeg dana.
Javno mnenje u Srbiji ne sme da dozvoli i da prihvata kao demokratske političare ljude koji hoće na brzu ruku da operu svoju prošlost. Dozvoljavam da je moguće prihvatiti Maju Gojković za relevantnog političara onda kada se odista suoči sa svojom prošlošću, onda kada javno kaže šta je propustila da učini ili šta je učinila, a nije smela da učini, da vidi sebe kao deo tih grešaka, a ne samo kao izuzetak i da na taj način počne neki svoj novi politički život, ako smatra da to ima smisla i da je to u skladu sa principima lepog vaspitanja. Ja moram da kažem da to ne smatram i da je za nju najbolje, kada se već odvojila od SRS, da kao politički subjekat nestane sa političke scene.
Mislim da ljudi koji ozbiljno politički misle u Srbiji ne treba da prihvate kao sebi ravnopravne političke činioce osobe koje su se ukratko proprale na ruke u nekim novinama, zaboravljajući na proganjanje manjina u Srbiji, na ratove, koje su sebi kupile dve-tri lepe tašne, stavile lepe naočare i napravile od sebe progonjenu intelektualnu žrtvu. Ona to nije i u njenoj pojavi izostaje ozbiljno suočavanje sa samom sobom, kao jednom vrstom suočavanja sa prošlošću. Neprihvatlkjiva je ta olaka kvazilustracija putem estradizacije i putem predstavljanja sebe kao člana nekakve socijalne elite u Srbiji koja, eto tako, odjednom stradava ničim izazvano od strane jedne primitivne političke stranke, kojoj je do juče i sama pripadala. Neprihvatljivo je njeno sadašnje osvešćenje, ako je to uopšte osvešćenje, a ne neka politička kalkulacija. Mene to ne impresionira, ne dira i jednostavno – ja njoj ne verujem.
Nama žrtve uopšte nisu važne i kod nas je pojam žrtve krajnje relativiziran. Na primeru Maje Gojković se može vrlo dobro videti kako neko ko je bio vinovnik određene patnje, relativno lako uspeva sebe da predstavi kao žrtvu i relativno lako uspeva da javnost zaista poveruje u to da je neko ko je prouzrokovao određenu patnju zapravo žrtva. To važi za sve žrtve naše skorašnje istorije, počev od vremena dubokog komunizma, tu računam i vreme neposredno posle Drugog svetskog rata, pa do današnjeg dana. Bez obzira ko je u Đinđića stvarno pucao, njega je ubila ruka neprevladane prošlosti. To je očigledan primer kako dolazi do nevinih i novih žrtava, zato što ranije žrtve nisu bile socijalno rehabilitovane. I sada se javlja taj najnoviji period, period otcepljenja Kosova i stvaranja nove nezavisne države Kosovo. Opet se od strane državne vlasti manipuliše sa potencijalnim žrtvama, a to je ono nekoliko preostalih desetina hiljada Srba na Kosovu. Kada pogledate taj kratak istorijski period od 1945. do danas, jer istorijski je on zaista kratak, on je obilovao velikim brojem nerehabilitovanih žrtava.
Zato uopšte ne čudi što bombardovanje Srbije nije bilo propraćeno popisom žrtava tog bombardovanja, sa njihovim imenima, prezimenima, načinom na koji su bili ubijeni i mestom gde su bili ubijeni, jer to su takođe nevine žrtve nekih uzajamno jako loše složenih politika. Ne postoji ni popis žrtava progona Srba koji je nastao na Kosovu, iako svi tim žrtvama manipulišu. A onda naši političari dozvoljavaju sebi da drže patetične govore, da povezuju ono što se ne može povezati, da prikazuju te žrtve samo kao žrtve imperijalne američke politike, a da uopšte nemaju nikakvu potrebu da se okrenu za svojim nečovečnim i prljavim tragovima i da vide koliki je bio njihov doprinos da bi te žrtve postale žrtvama i da bi te žrtve bile na jedan nehuman način zaboravljene.
Svetlana Lukić: Kada ste pomenuli Maju Gojković, setila sam se slučaja Mirčića, poslanika radikala, koji je rekao da je, ako Mađarska prizna nezavisnost Kosova, izvesno da u delovima Vojvodine koji su naseljeni Mađarima dođe do ozbiljnih incidenata. Nadležni odbor je zasedao u parlamentu i opomenuli su gospodina Mirčića, ali ima li indicija da će na to reagovati i tužilaštvo?
Vesna Rakić-Vodinelić: Ta izjava gospodina Mirčića pokazuje da je paljevina ambasada u Beogradu bila svesno izazvana od strane vlasti, tako što je očigledno bilo naređeno policiji da na te napade ne reaguje onako kako bi svaka druga policija u koliko-toliko uređenoj zemlji morala da reaguje. Dakle, meni ta izjava prvo pokazuje nameru da određeni krugovi okupljeni oko SRS i njihovih istomišljenika u Vojvodini, nameravaju da provociraju, bilo aktivno, bilo pasivno, napade na predstavnike mađarske nacionalne manjine u Srbiji. Sama izjava po sebi je data na način koji ne može da se kvalifikuje kao direktno podstrekavanje, ali može kao indirektno podstrekavanje. U krivično-pravnom smislu, dokle god se ne dogodi osnovno delo, podstrekač ne odgovara i sa tim naši političari i računaju. Kada se dogodi osnovno delo, zaboraviće se na tu njihovu izjavu ili će biti možda suviše teško, komplikovano za nekog relativno zavisnog javnog tužioca da poveže tu izjavu sa delom.
I u samom slučaju Đinđić pitanje postrekavanja u krivično-pravnom smislu zapravo nije ozbiljno postavljeno. Prema samoj presudi, Legija i grupa oko njega su predstavljeni istovremeno i kao organizatori zločinačkog udruženja i podstrekači i izvršioci krivičnog dela i pomagači. Dakle, neprimereno mnogo uloga se steklo u određenim ličnostima, čime ja naravno uopšte ne negiram tu sudsku presudu, ali ta nespremnost da se ispituje podstrekavanje u krivično-pravnom smislu jeste posledica nespremnosti da se zaviri malo dublje u političku pozadinu određenih krivičnih dela. A ta nespremnost potiče otuda što bi takvo zavirivanje značilo zameranje određenim političarima koji su na vlasti ili koji bi mogli da dođu na vlast. Ako sudije bivaju ubijane u ovoj zemlji zbog nekih predmeta koji su u poređenju sa ubistvom premijera Đinđića relativno bezazleni, sa ljudske strane, premda ne i sa sudijske, takva krajnja uzdržanost naših javnih tužilaca i sudija bi se mogla i razumeti.
Naša tehnička vlada se, bogami, ponaša kao da uopšte nije tehnička. Ona se ne boji budućih izbora, ona se ni boga ne boji, zato što pojedina ministarstva kao da su samonikla i kao da uopšte nisu vezana za tu vladu, nego preduzimaju na svoju ruku različite vrlo rizične akcije. Tu pre svega mislim na ministarstvo za Kosovo i Metohiju koje sada predlaže vrlo radikalno rešenje, koje je do sada bilo anatemisano, a to je podela Kosova. O tome niko u vladi, osim tog ministarstva, pojma nema. Kada pročitate ustav i kada pročitate izjave čelnika te vlade neposredno pošto je mandat vlade okončan, vi biste stekli utisak da su to skromni činovničići, koji će se sada strašno žrtvovati za sve nas, pa će odraditi taj tehnički mandat koji im je ostao.
Međutim, oni su se razobadali, mnogo su aktivniji nego što su bili u vreme dok nisu bili tehnička vlada, bar su takvi pojedini ministri. I budući da predsednik vlade očigledno nama nameru da kontroliše svoje ministre, nego ih verovatno i podstiče da rade nezavisno od stava vlade, čini mi se da bi oni koji imaju većinu u vladi, a to je Demokratska stranka, morali da insistiraju na sazivanju vlade, iako je tehnička, i da postave pitanje šta to pojedini ministri rade. To što je vlada tehnička i što se nalazimo u interegnumu ne znači da oni nemaju nikakvu odgovornost, ni političku, ni krivičnu, ni materijalnu. Imaju je, naravno, kao i svako drugi.
Što se građana tiče, mislim da tu više ne postoji toliki strah, jer toliko toga smo toga preturili preko glave da bismo sada bili impresionirani time što jedna vlada pada, a druga treba da se izabere. Nastupio je zamor od svih tih političkih halabuka. To je jedna teška kakofonija, koja se normalnom čoveku već gadi. I meni samoj se ponekad ja smučim kada pričam, čak i u vašoj emisiji, jer mi se čini da svi nekako pričamo stalno o istom, možda ne na isti način i sigurno ne sa istih političkih pozicija, ali nekako, mnogo je tih reči, mnogo je raznoraznih, divnih tekstova, ali kao da je društveni efekat svega toga ravan totalnoj nuli. To nije ni čudo. Mi smo jedno teško siromašno društvo, drugo, mi smo društvo koje je politički užasno nestabilno, što onda kod svakog pojedinačno stvara osećaj nesigurnosti, nemogućnosti pravljenja bilo kakvog plana koji bi bio dalji od prekosutra. I onda se tako rasipamo i nalazimo sebi oduška čitajući nekakve tekstove koji nam prijaju, a da zapravo uopšte ne vidimo kakav je uticaj svega toga na našu političku elitu ili na našu političku klasu.
A meni izgleda da oni vrlo dobro shvataju da demokratija za njih znači ne stvarnu podršku građana, nego je demokratija bolja umetnost manipulacije građanima i ko se tu bolje pokaže, ko ima bolji umetnički dojam u tom manipulisanju, taj će bolje proći. Razdaljina između demokratije shvaćene u školskom i elementarnom smislu i naše manipulativne demokratije je toliko velika, da zaista čovek živeći u Srbiji može da izgubi poverenje u vrednosti, u samu ideju demokratije. To stvarno ne sme da nam se desi, ali tako izgleda.
To buđenje svesti građana uoči izbora i predstavljanje svakih izbora kao istorijskih, sudbinskih, odlučujućih, nije posledica neke nabujale demokratske svesti, nego više posledica straha od budućnosti. Strah od budućnosti, verujem, doneo je Tadiću pobedu, isto kao što mi se čini da će i u ovom slučaju to dovesti do boljeg uspeha onoga što zovemo demokratskim snagama u odnosu na ove autoritarne snage, ali to pokazuje da je instinkt za samoodržanjem jači od bilo kakve obrazovno formulisane i definisane čovekove svesti. I mi smo zaista u tom pogledu još uvek u nekom prvobitnom i predpolitičkom društvu.
Svetlana Lukić: Najbolje što može da se dogodi posle 11. maja je da sebi damo još jednu šansu, koju opet ne znam da li ćemo iskoristiti. Kao preživeli smo, kupili smo sebi još neko vreme, a šta ćemo s tim vremenom da uradimo, pitanje je.
Vesna Rakić-Vodinelić: Treba da shvatimo da je ovo društvo politički zaista podeljeno na dva dominantna bloka i sada vi i ja i ostali ljudi koji pričaju u Peščaniku govore sa demokratskih pozicija i vide sebe kao neke reprezentante te demokratske politike. Ja zaista ne poznajem ljude koji glasaju za radikale, ali zaista ne verujem da svi ti ljudi koji glasaju za radikale liče na Vučića i verujem da među njima ima drugačijih ljudi. Ali nikada, moram priznati to za sebe, nisam učinila dovoljno napora, niti sam možda imala dovoljno nerava, da pokušam da shvatim šta ljude koji glasaju za Tomu Nikolića i Aleksandra Vučića motiviše da glasaju tako. Ja to ne razumem i verujem da veliki broj ljudi koji s vama razgovara zapravo to ne razume, i ako bismo pokušali da te ljude razumemo i shvatimo, onda bi to značilo da se pruža nekakva ruka preko ponora, koja bi možda mogla da učini to društvo manje podeljenim. Ne znam ko bi tu trebalo zapravo da učini prvi korak i u čemu bi taj prvi korak trebalo da se sastoji. Evo, kada bih na primer vama predložila da nas dve načinimo nekakav prvi korak, pa kada pomislim prema kome bih ja mogla da načinim prvi korak, meni se jednostavno prevrne želudac. E sad, da li ja mogu s tim prevrnutim želucem da učinim uspešan prvi korak, zaista ne znam.
Nemam recept, ja spadam u ljude koji su u tom pogledu isključivi, ali verujem da takva ideja treba da se plasira upravo sa ovog mesta, bez obzira što pretpostavljam da ni vi ni ja nismo prave osobe za taj korak. Nažalost, meni se čini da samo proticanje vremena i nekakvo demokratsko sazrevanje Srbije, nekakav životni stav po kome, eto, ja mogu da živim pored suseda radikala, a da ne pljucnem svaki put za njim kada prođe pored mene, da to možda može da učini kraj ovoj nestabilnosti. Inače, ne vredi da se stalno obrušavamo na građane, koji jesu odgovorni za svaku vlast, i zaista nije netačna ona izreka da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. To je jedna izreka koja konstatuje stanje, koja ga dobro dijagnosticira, ali koja vam ne daje nikakvu ideju za to šta ćete učiniti dalje, kako prevazići taj raskol koji postoji između dva dela društva. To je svakako vrlo teško i ja imam utisak da ljudi iz moje generacije u tome neće uspeti.
Brojni od ovih naših savremenih srbijanskih sindroma su vrlo lepo obrađeni u literaturi. Recimo, kada je u pitanju naš beogradski džet-set, meni uvek padne na um jedna Tolstojeva rečenica iz Rata i mira u kojoj on opisuje petrogradsko visoko društvo i kaže – oni se jednom rukom drže za dvor, da ne bi skliznuli u polusvet. I tako meni izgleda ta novokomponovana, estradna elita koja se pojavljuje u časopisima tipa Glorija, Stil i ostali. A takođe i naš način života, ogrezlost u svakodnevnu politiku je isto tako obrađen kao fenomen u turskom društvu u Snegu Orhana Pamuka. Opisujući jednu svoju junakinju, on kaže da ona nikako ne bi mogla da se izdvoji i odvoji od te tugaljive i bedne turske političke svakodnevice i da zbog toga, iako ima mogućnosti, ne može da ode u neki bolji, zapadni svet. Tako i meni izgleda da sve i kada bismo kojim čudom mogli da živimo u nekom relativno uređenom i normalnom društvu, mi ne bismo znali da živimo kao normalan svet.
Svetlana Lukić: Govori istoričar Slobodan G. Marković.
Slobodan G. Marković: Kada je u pitanju bombardovanje Jugoslavije od strane NATO-a 1999, na delu imamo selektivnu amneziju. Nije da se o tome ne govori, nego se govori selektivno, u kontekstu da je SR Jugoslavija napadnuta bez odluke Saveta bezbednosti i ostale slične stvari koje su naravno tačne, ali ne govori se o tome kako je do svega toga došlo, niti se govori o samom toku događaja. I razlog zašto se ne govori ja nalazim u psihoanalitičkom pristupu – zato što je povređen kolektivni ego ideal Srba. Svaki pojedinac, pa i svaki kolektiv, ima nekakav ideal kako sebe vidi i zamišlja i taj naš ego ideal je takav da su Srbi ratnički narod. Znate već one čuvene rečenice da uvek dobijaju ratove, a gube u miru i tome slično. Međutim, ovaj rat ne samo što je izgubljen, nego je i pokazao jednu strahovitu superiornost jedne strane i potpunu nemoć druge, do nivoa da je raketom pogođena zgrada vlade Srbije, pa ne samo zgrada, nego u okviru zgrade sprat na kome je bilo ministarstvo informisanja, pa u okviru toga kabinet u kome je sedeo Aleksandar Vučić.
I to je stvarno bio jedan in vivo eksperiment, do kojega je došlo zbog idiotskog režima koji je tada bio na čelu naše zemlje. Tu se videlo koliko precizan rat može da bude i koliko mi to možemo da izdržimo. Rezultati toga eksperimenta, koji su bili izuzetno povoljni po američku stranu, poslužili su kasnije i za rat u Iraku. I sad, vrlo je teško da se neko iz bivšeg režima pojavi i da kaže – jeste, zaista smo krivi, sveli smo zemlju na to da bude deo jednog eksperimenta, sveli smo građane na to da budu pokusni kunići, prosto, bili smo budale, takvu smo politiku vodili. To bi bio jedan iskreni uvid u ono što se dogodilo 1999. godine, ali pošto smo svi bili deo tog eksperimenta, čak i oni koji su tada napustili zemlju kao ja, bio sam u Budimpešti, ali svejedno, prisustvovao sam tome svakog dana gledajući, slušajući i tako dalje. Dakle, niko nije mogao da pobegne od toga, čak i onaj koji je fizički otišao je ostao u tome mentalno i sada je vrlo teško suočiti se sa tim i reći – da, mi smo zaista tu bili nemoćna strana.
I tu se uvek valja setiti inserta iz filma Indijana Džons, kada se ispred njega pojavljuje jedan ratnik, maše sabljom, on ga gleda, gleda, uzme pištolj, pukne, pogodi ga u čelo i ovaj padne mrtav. Znači, sva ta neka pozivanja na tradiciju, suočena sa modernom tehnologijom gube bilo kakav značaj, postaju smešna, komična, farsična, osim ako vi niste taj koji je žrtva, onda to postaje tragično. Ali za nekog ko gleda sa strane, to deluje farsično. I to je situacija u koju smo svi mi bili dovedeni i zato je vrlo teško sa tim se suočiti, i bojim se da ta neka vrsta poricanja da se to dogodilo ne potiče samo od strane bivšeg režima, njima je to u interesu, potiče i od strane liberalnih krugova. Vrlo je teško prihvatiti, ako ste vi bili neki intelektualac u socijalističkoj Jugoslaviji, koji je priman svuda, mogao je da ode na bilo koji univerzitet, mogao je da dobije najprestižnije svetske stipendije – a onda su te sankcije bile uperene ne protiv režima, režim se obogatio kroz sankcije, sankcije su mu omogućile da državnu svojinu prevede u privatnu i da ima startne pozicije kasnije za privatizaciju, pa sada niko ne može da ih stigne, a ko je stradao – stradali su građani, stradala je intelektualna elita, onaj deo koji nije pobegao ili koji nije imao mogućnosti da ode.
I sad je vrlo teško priznati da više nema tog položaja Juoslavije, nema više tog poštovanja koje je neko odavde imao. Znači, sada smo svedeni na jednu ogromnu grupu, sada ste u jednoj ogromnoj čekaonici sveta, u kojoj su i Afrika i Azija, Kavkaz, svi su oni u toj čekaonici i čekaju da ih neko negde primi. Tu smo sada i mi.
To je jedan kvalitativan pad i to je zaista teško prihvatiti, ali ako to ne prihvatimo, onda znači da se nismo suočili sa onim što se dogodilo tokom 90-ih. Prosto, obezvređena je zemlja u kojoj živimo, nezavisno od toga ko joj je na čelu. Znači, to više nije stvar toga da li je demokratski ili nedemokratski režim na vlasti, stvar je u tome da je realno ta zemlja izgubila značaj koji je nekada imala. I zato imamo tu parcijalnu amneziju, koja dolazi od te nemogućnosti da se suočimo sa time da naš ego ideal nema nikakve veze sa time kako nas u stvarnosti kao narod vide drugi. Kako nas vide oni delovi javnog mnjenja drugih, koji su uopšte zainteresovani da nas vide.
Ta slika koju oni imaju i slika koju mi imamo o samima sebi je radikalno drugačija i to je ono što mi ne možemo da prihvatimo.
Do pre desetak godina mogli ste da vidite po zgradama u Beogradu udareni pečat da su tu ušle snage Crvene armije – provereno min njet – nema mina. Taj pečat je stajao na zgradi sadašnje Alfa banke preko puta Londona ili na zgradi Mekdonaldsa u Deligradskoj, prvog Mekdonaldsa istočne Evrope. Do danas imate zgrade u Beogradu na kojima su vidni tragovi bombardovanja iz Drugog svetskog rata. Sve to ostaje. Prošlo je devet godina od bombardovanja, a obnovljene su samo dve zgrade, zgrada vlade i ona zgrada iza vlade, gde je trebalo da bude sud, a u Nemanjinoj je sve ostalo i kako sada stvari stoje, biće tako još najmanje desetak godina. I vi svaki dan to gledate, a pravite se kao da toga nema. Zamislite kolika je ta trauma. Beograd posle ovog najnovijeg bombardovanja prosto liči na grad muzej. Svi ti tragovi su tu, ali dobro, šta ćemo sada sa tim, da li ćemo to nekako da zaledimo, pa da gledamo te tragove zauvek ili ćemo nešto tu da izgradimo, da kažemo – dobro, idemo dalje.
2007. godine smo obeležili tri velike godišnjice, 125 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa između Srbije i Sjedinjenih američkih država, zatim 170 godina od dolaska prvog britanskog konzula u Kneževinu Srbiju i 90 godina od uspostavljanja vojnog savezništva sa Amerikom 1917. godine. Uzmimo kao prelomnu 1903. godinu, kada je došlo do kraljeubistva i kada su Srbi bili doživljeni kao jedan divlji narod koji ubija svoje vladare i gole ih baca kroz prozor gole, pa da idemo do 2003. Uzmimo tih 100 godina. Mi vidimo da su odnosi bili dobri neke 3/4 tog vremena, da su u ključnim trenucima, to su Prvi i Drugi svetski rat, Srbi i Jugosloveni bili saveznici sa najvažnijim zemljama sveta i najvažnijim demokratijama sveta. Vidimo da je čak i socijalistička Jugoslavija sa tim zemljama imala vrlo dobre odnose i da smo mi kolektivne žrtve jedne kratkovidosti.
Mi vidimo ono što se događalo 1991, 1992, a zaboravljamo da su SAD najduže pružale otpor priznanju Hrvatske i Slovenije. To je činjenica koja se zaboravlja. Zaboravlja se da je državni sekretar Džejms Bejker poslednji veliki državnik zapada koji je došao u Jugoslaviju da pokuša da spase tu zemlju, ali joj nije bilo spasa, jer se iznutra raspadala. I zaboravlja se da su 80-ih u više navrata ljudi koji su kasnije ocrnjeni u našoj javnosti, kao na primer Lorens Iglberger, kroz jedno udruženje koje se zvalo Prijatelji Jugoslavije, okupljao bankare, koji su u više navrata spasli tu državu od ekonomskog brodoloma.
Malo je poznato da je Amerika pokrivala značajan deo budžetskog deficita socijalitičke Jugoslavije, od 1950, pa do 1963. i da je rast bruto domaćeg proizvoda delimično bio finansiran američkim novcem, da su krediti posle toga takođe došli od iste te zemlje.Ppostoji i niz stvari koje spadaju u domen humanitarnog rada, filantropije, kao na primer činjenica da je našu univerzitetsku biblioteku podigao jedan Amerikanac, Karnegi. Ili da je jedan Amerikanac, Džon Trotinham, kome je ovde oduzeta i ulica, finansirao najveći deo srpskih siročića nakon Prvog svetskog rata. Mi često govorimo da je ovo najkritičnija, najteža godina u srpskoj istoriji. Najteža godina u srpskoj istoriji od početka XX veka do danas je 1915, kada Srbija doživljava poraz i cela Srbija, i njena intelektualna elita, sa vojskom prelazi preko Albanije. Moglo je lako da se desi da svi nađu smrt u tim gudurama. U to vreme kreće ogromna humanitarna pomoć SAD-a. 1918. slavi se Vidovdan u Vašingtonu. Samo da vam pročitam jednu poruku povodom središnje proslave Kosovskog dana, tako se to nazivalo i u Britaniji, gde je centralna proslava bila 1916. i u Americi, gde je centralna proslava bila 1918. Dakle, Kosovski dan ili Vidovdan. U Americi je on održan u hotelu Valdorf Astoria u Njujorku i tom prilikom pročitana je poruka američkog predsednika Vudroa Vilsona državnom sekretaru u kojoj se kaže:
Dragi gospodine sekretare, da li biste bili tako ljubazni da onima koji će se okupiti idućeg ponedeljka na proslavi srpske godišnjice Kosovskog dana prenesete poruku mojih najsrdačnijih pozdrava i da li biste im u moje ime izrazili iskreno uvažavanje značenja ove važne godišnjice. Borba srpskog naroda za slobodu i za prava i težnje svih velikih slovenskih naroda za priznavanje njihovog nacionalnog identiteta i prava na samoopredeljenje i sopstveno političko delovanje, sada više nego ikada privlače pažnju sveta i moraju da izazovu simpatije svih koji vide ono što sada svakodnevno postaje jasnije državnicima širom sveta, da budućnost sveta zavisi od saglasnosti nekoliko naroda na svaki sporazum koji utiče na njihov život i njihovu sreću.
Dakle, u trenutku kada Srbije nema na političkoj karti, kada Srbija drži samo jedan grad od Srbije pre okupacije, Bitolj, a sve drugo je pod okupacijom Austro-Ugarske, Nemačke, Bugarske, u tom trenutku je vrlo bitna jedna ovakva poruka, koja budi nadu da će se ipak ta Srbija ponovo dići iz pepela. Takav je tada bio odnos Amerike, Britanije i drugih zapadnih velikih sila prema Srbiji. Kada je položen kamen temeljac za novu univerzitetsku biblioteku u Beogradu, čiju je izgradnju finansirala fondacija Karnegi, predsednik Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Nikola Pašić, izrazio je svoju zahvalnost Karnegijevoj zadužbini i Sjedinjenim državama i tada je rekao: Duh saosećanja i interesovanja, koji je bio tako jasno pokazan u razdoblju obnove, samo ojačava vezu pravog prijateljstva naših naroda. Ovaj prekrasan dar će ostati kao spomen, ne samo ovoga prijateljstva, već će da bude i podsticaj budućim naraštajima da uvažavaju veličinu takvog prijateljstva.
Ako uzmete magazin Tajm i pogledate koja su se lica u prethodnih osamdesetak godina pojavila iz Srbije i Jugoslavije, videćete da se osam puta pojavila neka ličnost odavde na naslovnoj strani magazina Tajm, odnosno devet puta ako računate Teslu, ali ja ga neću računati, jer je on sa stanovišta magazina američki naučnik. To su: kralj Aleksandar 1929, kada je zaveo diktaturu, onda knez Pavle 1938, onda tri pojavljivanja vezana za Drugi svetski rat, prvo generala Simovića posle rušenja pakta sa Nemcima, onda generala Mihajlovića u maju 1942. i onda Josipa Broza u oktobru 1944. i posle toga imate dva puta pojavljivanje Josipa Broza – 1946. u vrlo negativnoj konotaciji i 1955. u junu u pozitivnoj, posle otopljavanja odnosa sa Sovjetskim Savezom. Na tih sedam imate još dva pojavljivanja Slobodana Miloševića, u aprilu 1999, gde vidite njegovu sliku na nišanu snajpera i u oktobru 2000, sa naslovom Konačno slobodni i tu imate jednu njegovu sliku kao isprskanu blatom. Od tih devet naslovnica, četiri su vezane za ratove, odnosno jedan za revoluciju, prevrat u oktobru 2000. I imate još dva, pored ovih devet, pojavljivanja: jedan je Balkan na naslovnoj strani 1992, sa naslovom Može li neko da zaustavi ubijanje. Drugi prikazuje albanske izbeglice tokom rata 1999. i piše: Kosovo – da li su potrebne kopnene trupe. Dakle, ako dodate još ta dva, vidite da je najveći deo tih pojavljivanja vezan ili za ratove 90-ih ili za Drugi svetski rat.
Tokom 90-ih mi smo se pojavili na jedan način koji otkriva imidž Srbije. Dakle, Srbija je imala jednog diktatora, opasnog, strašnog i Srbi su predstavljeni kao odgovorni u velikoj meri za sve ono što se tada dogodilo. To je, dakle, imidž koji smo mi nasledili 2000. godine. Bilo je veoma bitno raditi postojano, ozbiljno da se taj imidž promeni. A vi ste imali situaciju da je ubijen premijer Srbije. Ubistvo premijera se dešava u banana republikama, ne dešava se tako često u razvijenim demokratijama, pogotovo se ne dešava da ga ubiju državni službenici. I imate najnoviju situaciju, koja se isto tako ne dešava svakog dana, da nisu preduzete mere da se zaštite strane ambasade, što je ozbiljna povreda međunarodnog prava. Ona ima simbolički značaj u svetu i Srbi sada zauzimaju mesto koje zauzimaju arapski teroristi u američkim filmovima. Samo arapski teroristi pale američke ambasade, niko drugi. Srbija se sada smestila u taj krug i to je vrlo opasno. Ni u Pjong Jangu nikada nije bila spaljena američka ambasada.
Evropsku uniju javnost doživljava na nivou ekonomskog boljitka i kada 3/4 ljudi kaže – mi bismo u Evropsku uniju, oni misle – mi ćemo u Evropsku uniju, jer će se bolje živeti kada uđemo, a ne misle – mi ćemo tamo zato što ćemo reformisati zakonodavstvo ili promeniti vrednosti ili bilo šta tome slično. Međutim, sa Rusijom je tu mnogo jednostavnija stvar, dakle, ja pretpostavljam da će sada početi da se pojavljuju nekakvi ruski privrednici, koji će govoriti o nekakvim milionima dolara koje će se ovde uložiti, da će se ponovo aktuelizovati ono pitanje ugovora sa Rusijom i Belorusijom. Prosto sam zabrinut da će, ako ne dođe do ponude da se potpiše Ugovor o stabilizaciji i pridruživanju negde tamo krajem aprila, Rusija ukinuti vize Srbiji i svi će reći – mi smo ukinuli vize Rusiji pre neki dan, njima je bilo potrebno 20 dana da ih ukinu nama, a evo koliko je potrebno Evropskoj uniji. Taj pravac već realno postoji u našem javnom mnjenju, a to je da je Rusija nama najbliža zemlja.
Ali kada realno pogledate odnose zvaničnog Beograda i zvanične Moskve u periodu od 1903. do 2003, vi imate bliskost od 1903. do 1917, znači nekih 14 godina. Onda je Kraljevina Jugoslavija poslednja zemlja u Evropi koja je priznala Sovjetski Savez. Odnosi sa zvaničnom Moskvom su bili vrlo loši, pa opet sjajni od 1944. do 1948, a onda opet katastrofalni. Imate 14 godina na početku veka, 4 od 1944. do 1948. i posle toga imate u najboljem slučaju korektne odnose, ali nikada bliske, sve do 90-ih, pa čak i tada imate zategnute odnose, zbog navijanja Slobodana Miloševića da se izvrši vojni udar u Rusiji. Kada sve to saberete, imate jedno 20 odsto od tog vremena u kojem su te dve države bile bliske.
U našoj istorijskoj svesti izmenila se percepcija o tome ko je saveznik, a ko nije saveznik. Juče sam prošao pored Aranđelovca i tamo piše Rusija-Srbija-zajedno. Postavljeni su putni znakovi koji to slave. Zamislite kada bi neko stavio Srbija i Sjedinjene američke države saveznici 125 godina. Pa to bi bilo rastureno u roku od pet minuta. Nezavisno od toga ko bude vodio njenu spoljnu politiku, čak i da pobede prodemokratske snage, Srbija će se dugo percipirati kao sumnjiva država, nekakva predstraža Rusije, za šta je ona sumnjičena i u XIX veku. U čemu je tu problem? Pa u tome što je ta ideja neostvariva. Čak i da Srbija hoće da bude predstraža Rusiji, ona to ne može biti, jer se nigde sa Rusijom ne graniči. Rusija želi da dopremi nekakvu humanitarnu pomoć, a ako to ne da vlada Kosova, kako će? Rusija može, kao u nekim naučno-fantastičnim knjigama Žila Verna, da dopremi nešto Srbiji kroz središte zemlje. Kako će ona to da uradi, kada je svuda okolo nas NATO.
Vi u svari nemate mogućnost da birate. Vi možete da birate da li hoćete da idete sa drugim evropskim zemljama ili ćete da uđete u ono što Amerikanci vide kao osovinu zla. Dakle, da li ćete da idete sa Iranom, Sirijom, Severnom Korejom, Kubom, Venecuelom, to je nekada bio Klub 6, tu su bili Irak i Libija, onda su oni izašli, ušla je Venecuela, dakle, to je sada Klub 5 i oni očajnički traže šestog člana i sada Srbija može da bude taj šesti član. Ali ako ćete da uđete u taj Klub, dakle, ne u klub onih koji su sa Rusijom, to vam nije na raspolaganju, onda morate da znate da su posledice vrlo ozbiljne, da se na te zemlje ne primenjuje međunarodno pravo, jer se one sumnjiče za terorizam, za organizovanje kojekakvih prevrata i drugih stvari protiv zapadnih zemalja. I zato sve te godišnjice izazivaju potrebu da ponovo razmišljamo, da vidimo gde smo. Zaista je ovo težak trenutak u definisanju srpskog identiteta, koji je raspolućen. To je, dakle, sadašnje stanje, koje se neće lako promeniti, koje će potrajati još koju deceniju najmanje, ali sa kojim mi treba da se suočimo i da vidimo koje su tu perspektive i šta se tu može uraditi.
U Ujedinjenim nacijama imate i zemlje koje nisu države u pravom smislu te reči. Kad to kažem ne želim da omalovažim nijednu zemlju, nego mislim na zemlje koje ne vode spoljnu politiku i često nemaju vojne snage. To su te patuljaste države. Takvih imate na desetine u Pacifiku, u Karipskom moru i drugde i da li neko zaista misli da Srbija može da spreči te zemlje da one priznaju Kosovo? Pada mi na pamet montipajtonovska scena sa četrdesetak tih malih zemalja čiji predstavnici sede u Njujorku i svi dobijaju SMS – njima ne morate da pošaljete faks, nego ih zovnete telefonom i kažete – morate da priznate Kosovo. Da li Srbija može da zaustavi Vanuatu, Tuvalu, Samou i tamo neke zemlje Mikronezije. To je stvar sa kojom se ne treba igrati. Amerika je pokazala da može da utiče na najmoćnije zemlje u svetu. Kosovo su priznale i zemlje kojima realno preti ista opasnost. Britanija nije isto sa ili bez Škotske, kao što ni Srbija nije isto sa ili bez Kosova, ali to je proces koji se ne može zaustaviti. Nikome ne pada na pamet da pokuša da silom zaustavi Škotsku. Pa šta da rade Britanci, Škotska će možda otići.
Verujem da bi bilo koja vlada donela određeni set mera, ali drago mi je što je najavljeno da će u septembru doći do vraćanja ambasadora u te zemlje. Mislim da i podrška Rusije počinje polako da se menja. Videli ste da je Evgenij Primakov dao intervju Večernjim novostima i da je rekao – podela je jedino rešenje. Svi pokušavaju da nađu neko realno rešenje. Polako se kerćemo ka realnosti, ali smo realno napravili veliku štetu. Svi se pitaju – kakav ste vi to narod, koji pali ambasade. Bitno je da taj liberalni deo vlade postane nosilac nastojanja da se Srbija reintegriše. Nema potrebe da se kvare odnosi sa Rusijom, ali je neophodno da se Srbija vrati u normalno stanje odnosa sa Evropskom unijom i sa Sjedinjenim američkim državama. Bilo bi dobro da pristupimo EU makar makedonskim tempom. Ne kažem da možemo da stignemo tempo kojim ide Hrvatska, to nije realno, ali makar da se uhvati tempo kojim je krenula Makedonija. Ako je to neverovatan cilj, onda zaista ne znam o čemu govorimo.
Svetlana Lukić: Na proleće, pred početak rata između Srba i Albanaca, nas dve smo bile na Kosovu, počelo je tada već da se šapuće o postojanju neke oslobodilačke vojske Kosova, Škeljzen Malići, Fehmi Agani, Bajram Keljmendi su nam nagoveštavali nešto što nismo baš dobro razumele. Nekoliko dana kasnije, našle smo se pod nekim vojvođanskim tremom, kraj neke vode, gde su posle bogougodnog ručka monasi iz manastira Kovilj pevali vladici Irineju njegovu omiljenu pesmu. Mnogo smo pesama čule, pre nego što je počeo rat.
Monasi:
Car je turski Murat cjelu vojsku dig’o
I u naše carstvo na Kosovo stig’o.
Mimoza Ahmetaj: Srbi žive od mitova, a Albanci iz realnih stvari. To je interesantno u njihovoj psihologiji, uvek kad osećaju da im se temelj nešto ljulja, oni grade te crkve, u svaki grad sagradili su neku crkvu.
G-đa Pavlović: Hajde, blago dedi, kako beše… Car Lazare sede za večeru, i ja sam morala da dodam – Pokraj njega carica Milica.
Veli njemu carica Milica – Care Lazo, srpska kruno zlatna, ti odlaziš sutra u Kosovo, sobom vodiš junake, a na dvoru nikog ne ostavljaš… Gospo moja, carice Milice, koga bi ti brata najvolela’ Ona odgovara – Ostavi mi Boška Jugovića… E, kad je sutra sve se to dogodilo i ona ugledala brata, Ruke sklopi bratu oko vrata,
O, moj brate, Boško Jugoviću, Car je tebe meni poklonio I tebi je blagoslov rekao Da ne ideš u boj na Kosovo, Da ostaneš sa mnom u Kruševcu, Da imadem brata od zakletve. Idi, sestro, na bijelu kulu, Ne bih ti se junak povratio, Ni careva barjaka pustio, Kad bih znao da bih poginuo. Sve je redom ustavljala, nijedan nije pristao… Na to knez Lazar kaže – Slugo moja, slugo Golubane, Od mene ti bogom prosto bilo, Uzmi gospu na bjele ruke, Odnesi je na tananu kulu i ostani s njome u Kruševcu. To je sve sluga Goluban učinio, ali Svom srcu odoljet ne može, Već usede na konja viteza I odjezdi u polje Kosovo.
Hidajet Hiseni: U nekoj pesmici kaže se: Dok ga tuku, mučenik odgovori – ima i teže. Vezuju lancima, kaže – ima i teže. Islednik pita – a šta to ima teže od ovoga, a on kaže – teže je kad bih bio u tvom položaju.
G-đa Pavlović: Ali ja najviše volim Uroša i Mrnjavčeviće, znate, to su najdivniji stihovi, koji se ne mogu naći ni kod Homera. Kad majka kaže sinu Kraljeviću Marku: O, moj sine jedini u majke, Ne bila ti moja hrana kleta, Nemoj sine govoriti krivo – jer on treba da presudi na kome je carstvo – Bolje ti je – sad ovi stihovi su najvažniji –
Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu.
Mimoza Ahmetaj: Glave padaju i onako, svakog dana imaš nekog ubijenog, nekog izgubljenog, to kao da te ubija svaki dan, kao da ti skrati neku ruku, nogu, dok ne dođe do srca. To bar kada bude rat, neka bude otvoren i da se vidi ko sve šta može da bude.
Vladika šumadijski Sava: Rađajte se, množite se, napunite zemlju, i što je vrlo važno za nas Srbe, ovladajte zemljom, nemojte da dozvolite da zbog vaših grehova ovladaju ovom srpskom svetom zemljom oni sa Juga, koji ne veruju u Boga onako kako mi verujemo. Ne veruju pravoslavno, ne pripadaju hrišćanskoj crkvi.
Albanski novinar: To je narodna pesma, koja je tokom godina prerasla u neku vrstu himne: Besa bes, Besu sam ti dao, za Kosovo ću život dati.
Dževdet Doda: Mi smo stanovnici Republike Kosovo i što se tiče srpske vlasti, njih doživljavamo jednostavno kao okupatore i niko neće moći da me ubedi da sam ja ravnopravan u ovoj državi u bilo kojem smislu. Ja po svojem ubeđenju sam pacifista, ali kad čovek razmisli – bolji je užasan kraj, nego užas bez kraja. A ako mora pasti krv, neka padne.
G-đa Pavlović: Znate, Jefimija, ćerka gospodara Drame i žena despota Uglješe, U miru veze svilen pokrov na dar manastiru, Pokraj nje se krve narodi i guše, Propadaju carstva, svet vaskoli cvili, ona večno sama na zlatu i svili veze večne boli otmene joj duše. Vekovi su prošli, zaborav već pada, a još ovaj narod kao nekad cvili. To su divni stihovi, i tačno cvili naš narod.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik, pozdravljaju vas dve Svetlane, a jedna vam se izvinjava što je danas malo brljala, doviđenja.
Emisija Peščanik, 28.03.2008.
Peščanik.net, 28.03.2008.