Prilikom posete Gerharda Šredera, u vreme Državne zajednice Srbija i Crna Gora, mozaik „Sutjeska“ Marjana Pregelja u Palati federacije bio je pokriven nekakvim plavičastim panoima. I da je uvek pokriven, tada je morao biti otkriven – osnov savremene Nemačke je denacifikacija, Sutjeska je bila bitka protiv nacizma.
Već dvadeset godina, od kada su nacionalizmi otpočeli da se namiruju ratom protiv Jugoslavije, bilo je zaboravljeno da su Jugoslaviju, i Srbe i Hrvate, i Slovence i Makedonce, i Bošnjake oslobodili partizani, a Beograd i Zemun i pre toga Kladovo, i Zaječar i Niš oslobodili i Crvena armija i partizani, od nacizma.
Da nas nije posetio Dmitrij Medvedev, ko zna kad bismo se toga setili, a i kada smo se setili, napravili smo kolaž od fotografija iz Prvog svetskog rata i snimaka od Dvadesetog oktobra 1944 – snimaka oslobođenja Beograda. Nijedna reč, nijedna pesma, ništa nije rečeno ni o partizanima, ni o Crvenoj armiji na šezdeset i pet godina od oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu, oslobođenja od nacizma.
Na šezdeset i pet godina pobede nad fašizmom u Evropi, na Dan Evrope, iz Moskve smo obavešteni da nema dovoljno mesta na Crvenom trgu da bi i vojske odavde bile na Crvenom trgu, na svečanoj paradi. Moskvi nije bilo teško to da kaže kada više nema mesta za ulice oslobodilaca Beograda – Tolbuhina, Birjuzova, Zukova, a bilo je i mesta i ulica. Kao što bi moralo biti mesta i za Dapčevića, Popovića… i za Šestu ličku… rat protiv Jugoslavije devedesetih bio je i rat protiv antifašizma četrdesetih.
Nema mesta za one kojima su antifašisti i deveti maj 1945, iz bilo kog razloga, sa kojim god objašnjenjem mrski. Mesta ima samo za one kojima su antifašisti ponos.
Za Kragujevac, Kraljevo, Neretvu, Sutjesku, Beograd, Istru ima mesta i zato se na svečanoj paradi na Dan Evrope, deveti maj 1945, dan pobede nad fašizmom u Evropi vijori i jugoslovenska zastava iz Drugog svetskog rata. Ni Paton, ni Tolbuhin, ni kralj Petar Prvi od Srbije, ni Admiral Geprat, ni ulice njihovog imena nisu zabran ideologije, ni pizme, nego imena i spomenici oslobodilaca. Ko to dvoje pobrka sam napusti mesto.
U Parizu nikome nije palo na pamet da menja imena ulica ni iz Prvog, ni iz Drugog svetskog rata. I 27. mart i 20. oktobar i 9. maj i Tolbuhin i Birjuzov su istorijski datumi i istorijska imena. Ko briše ulice istorijskih datuma i imena oslobodilaca taj dođe u situaciju da ga ni saveznici ne poštuju. Ko ima primedbu na antifašističku borbu svojih predaka nema poštovanje svojih savremenika. Vratite imena pobednika nad nacizmom tamo gde su i bila, tek tada će nas uvažavati i slučajni prolaznici Ulicom kralja Petra Prvog od Srbije u Parizu i učesnici parade pobede nad fašizmom na Crvenom trgu u Moskvi.
Ko pobedi nad nacizmom stavlja primedbu ko su pobednici, neka pročita Moskovsku deklaraciju Ujedinjenih nacija, o (nacističkim) zverstvima ili Atlantsku povelju antifašističkih sila – Ujedinjenih nacija, ili neka pogleda film „Soa“ o holokaustu. Tada će mu biti jasno zašto „primedbe“ pobednicima nad nacizmom niko ne razume, ni „primedbe“, ni njega.
Nema toga ko može razumeti „primedbe“, učaurene u ideološku pizmu, na antifašističke pretke. To je nerazumevanje da i samo naše današnje postojanje može da se zahvali samo svim saveznicima zajedno, i Britancima i Sovjetima i Amerikancima i jugoslovenskim partizanima i Norveškom otporu i Francuskom otporu, otporu u Češkoj i otporu u Grčkoj i otporu u Varšavskom getu i otporu u Lenjingradu, i otporu u Varšavi.
Danas, 12.05.2010.
Peščanik.net, 12.05.2010.