Per Štajnbruk je na stranačkoj konvenciji već pomenuo magični broj 150, koji ćemo ovog proleća sve češće čuti, jer nemačka socijaldemokratija slavi svoj 150. rođendan, dan kada je 23. maja 1863. Ferdinand Lasal osnovao Svenemačko udruženje radnika (Allgemeine Deutsche Arbeiterverein ili ADAV), iz koga je 1875. nastala SPD.
Ovih dana objavljena je pažnje vredna knjiga Franca Valtera, direktora Getingen instituta za demokratska istraživanja i redovnog kolumniste Frajtaga i njegove saradnice Stine Marg, koja povodom ovog jubileja pravi presek 150-ogodišnje istorije radničkog pokreta. Pod pomalo glomaznim naslovom „Od emancipacije do meritokratije“, autori su sakupili čitav nizih britkih opažanja o istoriji radničkog pokreta, levičarskim intelektualcima i socijaldemokratiji. Sa uvažavanjem i kritički oni se upuštaju u raspravu sa drugovima.[1]
Iako se na nekih 160 strana bavi samo pojedinim fragmentima iz socijaldemokratske biografije, ova knjiga otvara zanimljive teme, od bezuspešnih početaka ADAV-a, preko masovnih demonstracija u Vajmarskoj republici, sve do „neoliberalnog zaokreta“ agende 2010. Reč je o velikoj promeni paradigme: napuštanju kolektivne emancipatorske borbe u korist meritokratskog individualizma. Drugim rečima: od demokratskog socijalizma ka mantri „jednakosti šansi“.
Pogled na socijaldemokratske početke budi asocijacije na sadašnji trenutak. Nezadovoljstvo baze vodećim kadrovima, koje je nedavno osetio i predavač Štajnbruk, ima dugu tradiciju. Čak se i Lasal, koji je briljirao svojim intelektom, harizmom i retoričkim finesama, suočavao sa nezadovoljstvom drugova. Sin dobrostojećeg trgovca tekstilom, koji je kao dendi i plejboj do te mere bio salonsko-socijalistički socijalizovan da mu se gadilo i rukovanje sa radnicima, zbog svojih buržoaskih sklonosti i gotovo diktatorskog načina vođenja partije nije bio blizak biračima. Lasala su sledili Eduard Bernštajn, Rudolf Hilferding, Herman Heler i Zigfrid Mark, koji su zbog svog jevrejsko-buržoaskog porekla takođe posedovali biografsku distancu prema proleterskim i većinski (bivšim) protestantskim pristalicama. Kod mnogih od njih prepoznajemo jaku sklonost ka intelektualizmu. Vodeći kadrovi poput Bernštajna, koji su u stvari želeli akademsku karijeru i nikada nisu mogli da prikriju rezerve prema proleterskoj stvarnosti, bili su pre pravilo nego izuzetak.
I debatu o eugeničkim izjavama Tila Saracina, Valter i Marg snabdevaju važnom istorijskom fusnotom kojom nas podsećaju da socijaldemokratsko shvatanje društvene higijene nije novo. Još u prvoj polovini 20. veka, pod sloganom socijalnog inženjeringa zametnut je sličan način razmišljanja, što najbolje ilustruje primer švedskog bračnog para, Alve i Gunare Mirdala. Dvoje naučnika, koji ne samo da su imali veliki uticaj na evropsku socijaldemokratiju, već su i dobitnici Nobelovih nagrada, Gunar 1974. za ekonomiju, a Alva 1984. za mir, razmatrali su tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka uvođenje nekog oblika biopolitičke planske ekonomije. Mirdalovi su sanjali o radikalno racionalizovanom društvu, u kome bi dosledno primenjena selekcija trebalo da stvori nove socijalističke ljude. „Socijalni otpad“, dakle onaj nedisciplinovani deo radništva koji je još Marks pežorativno nazvao „lumpenproletarijatom“, bio bi primoran na sterilizaciju. Uz to, Mirdalovi su bili protiv imigracije, uz obrazloženje „da su imigranti u poređenju sa švedskim radnicima lošiji materijal“. Decenijama ranije kružile su slične ideje u socijaldemokratskim udruženjima lekara. Vodeći funkcioneri, poput Juliana Markuzea, Afreda Grotjana ili Gustava Emila Botersa, osećali su obavezu očuvanja higijene nacionalnog tela, te su pod plaštom napredne misli pozivali na sterilizaciju slepih i „glupih“. Valter i Marg primećuju „da se Saracin bez problema mogao pozivati na klasičnu socijaldemokratsku tradiciju.“
Ali ova knjiga nije zanimljiva samo zbog ovih uzgrednih napomena. U kratkim crtama, tu je prikazan proces transformacije socijaldemokratske ideje, pri čemu posebno zahvaljujemo autorima na podsećanju na u Nemačkoj malo poznat tekst „Uspon meritokratije“, britanskog sociologa i laburiste Majkla Janga. Svojom fiktivno-satiričnom društvenom studijom iz 1958. Jang se ispostavio kao pravi prorok. Iz perspektive 2033. Jang u prvom licu opisuje eroziju starog britanskog klasnog društva. Pod sloganom socijalne pravde, laburisti forsiraju ofanzivu obrazovanja radništva, čija je posledica masovna socijalna mobilnost. Sada više nisu važne nasleđene privilegije, već samo lični trud. „Ali pobeda laburista“, piše Jang, „bila je istovremeno i početak njihovog kraja“. Iskrsavaju novi problemi. Nekadašnje aristokratske klasne granice zamenjene su meritokratskim, a socijalni jaz postaje veći nego ikada pre. Pozivanjem na svoje zasluge, elita top-pregalaca obezbedila je sebi privilegije i posebna prava. Nejednakost šansi ostaje, uz značajnu razliku da sada, u postideološkom društvu zasluga, nema opozicije. „Po prvi put u ljudskoj istoriji“, sarkastično komentariše Jang, „manje vredan pojedinac nema koga da okrivi za svoj položaj.“
Paralele Jangove bajke sa istorijskom sudbinom radničke klase su više nego očigledne. Zaista, istorija socijaldemokratije prvo je bila priča o velikim uspesima. Reforme u obrazovanju, sprovedene pod Vilijem Brantom tokom sedamdesetih, oslobodile su neslućenu dinamiku socijalne mobilnosti. Ali istovremeno, kako pišu Valter i Marg, počinje „dijalektika iscrpljivanja kroz napredak“, koju Jang tako ubedljivo ilustruje. Stari radnički milje se primetno diferencira, solidarnost nestaje. Oni koji su uspeli počinju da se distanciraju od onih na dnu, tako da nastaje donji sloj onih koji su sami krivi za svoj položaj. SPD prihvata „meritokratiju srednjeg sloja“ i umesto kolektivne emancipacije propagira ideju „jednakosti šansi“. I socijaldemokratski odgovor na krizu socijalne države, uključujući i Harc IV, bio je u skladu sa tim.
Jangov esej se završava iznenađujućim zaokretom. Site „meritokratskog totalitarizma“, mlade obrazovane žene izlaze na barikade. Podržan od kućnog osoblja i staraca, protest izrasta u socijalnu pobunu koja zahteva kulturu jednakosti. Možda je Jangov esej dvostruko upozorenje za Štajnbruka koji u izbornim anketama posebno loše stoji kod mladih žena.
Nils Markwardt, Der Freitag, 14.01.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 15.01.2013.
- Drugovi ili Genossen je naziv koji se u Nemačkoj tradicionalno koristi za pristalice levičarskih partija, poput SPD-a i Linkea. ↑