Čitam u hrvatskoj štampi kako je vreme posle Bregzita pravo vreme za jačanje evropske fiskalne unije, ne samo u zemljama evrozone nego širom EU, a onda valjda i kod zemalja kandidata za EU.
Ova teza oslanja se na projekat koji je krajem prošle godine potpisao predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker, a koji je namenjen dovršenju izgradnje evropske ekonomske i monetarne unije (EMU). Uprošćeno, kako je već odavno primećeno, evrozona je gradila jedinstveni novac unifikujući monetarnu politiku i institucije, ali je malo napredovala u unifikaciji fiskalnog sistema i prateće politike, što je stalni “konstrukcioni problem” stabilnosti i sigurnosti evra. Navodno i teoretski, taj problem je tim veći što je zajednička monetarna politika “izdašnija”, a poreske makaze različito zaoštrene i različito korišćene u zemljama koje crpu isti monetarni “izvor” (najčešće se tu spominje grčki slučaj).
Istine radi, treba reći da je u spomenutom Junkerovom projektu “fiskalna integracija” projektovana kao veoma postupna operacija. Prvo bi se samo išlo na “unapred definisanu koordinaciju budžeta” (to jest budžetskih deficita), koja bi se odvijala u “evropskom fiskalnom odboru”, koji tek treba stvoriti. Ta koordinacija bi u budućnosti mogla prerasti u određivanje raspona u kojem bi se poreske stope za iste poreze mogle kretati, to jest razlikovati, u različitim zemljama – sa tendencijom ujednačavanja. Mnogi stručnjaci smatraju da bi se u narednom koraku prvo izjednačio porez na dobit ili, možda, i svi oblici poreza na kapital, kako bi se zaustavila sadašnja, navodno, “nelojalna poreska konkurencija” među zemljama evrozone. Ipak, uprkos toj navodnoj “postupnosti” u stvaranju “fiskalne unije”, u prvim danima posle Bregzita mogla su se čuti i lapidarnija objašnjenja cilja ovog puta integracije – da evrogrupa treba da odobrava limite budžetskih deficita svakoj državi koja želi da se služi evrom i servisom Evropske centralne banke.
Hrvatski ekonomisti (Željko Lovrinčević, pa i drugi) načelno prihvataju orijentaciju ka fiskalnoj uniji unutar EU, iako je njihova zemlja još daleko od evrozone – bar zbog toga što bi ta orijentacija prisilila i Hrvatsku na nužne poreske reforme. Ipak, oni ukazuju i na rizike koji bi se javili u zemljama s nedovršenom tranzicijom i relativno niskim stepenom razvijenosti (prema razvijenim članicama EU). Možda bi ta orijentacija smanjila budžetski deficit Hrvatske, koji je prošle godine iznosio 3,2 odsto BDP-a (bio je, dakle, relativno manji od deficita Srbije), ali, kako kaže Lovrinčević, taj put bi značio i smanjenje oporezivanja potrošnje (pre svega smanjivanje stope PDV-a), a povećan poreski pritisak na imovinu, koja se i u Hrvatskoj slabo oporezuje – što bi svakako imalo krupne posledice.
Već na osnovu ovog šturog opisa razmišljanja hrvatskih stručnjaka o evropskoj fiskalnoj uniji, čitalac može primetiti da bi se i zagovornici “brže federalizacije” EU i u Srbiji mogli suočiti sa sličnim dilemama. Isto kao i u Hrvatskoj, i kod nas bi bilo dobro da neko Srbiju “pritisne” da konačno nešto odlučnije krene u poreske reforme, ali je teško prihvatiti tezu da bi te reforme odjednom mogle zemlju povesti u “društvo zemalja ubrzanog rasta”, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što osim “poreskog dampinga” (kada je oporezivanje kapitala u pitanju), Srbija malo šta drugog može da ponudi evropskim investitorima.
Pored toga, u zemlji gde je gotovo sva građanska imovina pre svega u nekretninama (malo ko ima udele u produktivnom kapitalu u zemlji i inostranstvu) i gde većina ima više nekretnina nego što je u stanju da ih finansijski servisira (a mnogi ne mogu ni da ih prodaju po cenama koje sami zamišljaju) – naglo premeštanje poreskog tereta s potrošnje na imovinu moglo bi da se završi samo još širim izbegavanjem plaćanja poreza (zbog toga nerazvijene opštine već danas ne mogu da sastave kraj s krajem), što bi državu još više teralo na novo zaduživanje. Uprkos svemu tome, Srbija mora modernizovati i koliko-toliko evropeizirati svoj poreski sistem jer ovaj zatečeni očigledno nosi više rizika nego neki modernizovani.
Očigledno, za siromašne evropske zemlje brza “federalizacija” EU u domenu fiskalne politike nije brzo rešenje za njihove finansijske probleme, čak ni kada je samo ekonomski aspekt tog procesa u pitanju. Kad bi se to pitanje zasolilo i političkim aspektom, čorba bi bila još gušća.
Novi magazin, 22.07.2016.
Peščanik.net, 22.07.2016.