Početkom ove godine susrećemo se sa svojevrsnim paradoksom – da su izvoz i uvoz Srbije u prva četiri meseca ove godine, u poređenju sa istim razdobljem prošle, izraženi u evrima, povećani za 4,2, odnosno za 6,2 odsto, a da je sve to izraženo u američkim dolarima potpuno drugačije, izvoz je opao za 15,4 odsto, a uvoz za 13,8 odsto. Sve to rezultiralo je time da nam je u evrima deficit spoljnotrgovinske razmene povećan za 11,8 odsto, a u američkim dolarima on je opao za 9,2 odsto.
Dakako, ovaj paradoks dugujemo činjenici da se devizni kurs dinara uglavnom držao paralelno sa kretanjem evra, u kojem i imamo pretežne transakcije u izvozno-uvoznim plaćanjima, dok je američki dolar snažno ojačao prema evru, a još više prema dinaru.
Da li je Narodna banka Srbije, u okviru svojih mogućnosti da interveniše na deviznom tržištu, trebalo ili mogla nešto da učini da se evroslika robne razmene sa inostranstvom ne razlikuje toliko od one u dolarskoj ilustraciji? To je suviše složeno pitanje za moju novinarsku pamet, pa mogu izneti samo svoje nesigurne “utiske”. Prvo mi se čini da se ovde svi suviše plaše da pipnu u inerciju kakvog-takvog balansa između potrebe da se, načelno, nekakvim “jeftinijim dinarom” podstaknu prihodi izvoznog dela naše privrede, a da se istovremeno ne “dotuku” ovdašnji dužnici kojima su poslovne banke kredite vezale za sudbinu evra (odnosno za odnos dinara i evra). Uzgred budi rečeno – da su ti krediti pretežno bili vezani za američki dolar, epidemija bankrotstava u poslednjih godinu i po dana počistila bi pola naše privrede, pa bi poslovne banke postale njeni zaludni vlasnici. Pred NBS se sada postavlja novo vrlo teško pitanje: šta dalje činiti ukoliko dolar nastavi da jača prema evru (čija je “štamparija” puštena u pogon radi sprečavanja deflacije)? To jest, treba li dinar “translatorno” da prati kurs evra prema dolaru? Možda se u toj dinamici otvara prostor za nekakvu podršku izvozu.
Drugo što bih se usudio da kažem jeste to da svaka država mora u svojoj “politici deviznog kursa” – ma šta to značilo kod oficijelnog modela “plivajućeg kursa” – da vodi računa o svojim najvažnijim spoljnotrgovinskim partnerima i uzansama plaćanja pojedine robe. Na primer, nafta i gas se u svetu obračunavaju u američkim dolarima i takve, povećane, račune i Rusi ispostavljaju srpskim potrošačima pa je, na primer, uvozni gas prošle godine pet puta poskupljivao, uprkos rekordnom padu cena nafte na svetskom tržištu. Zbog svega toga manevarski prostor NBS za “ciljanje kursa” bio bi veoma mali kada bi ona i bila u boljoj mogućnosti da to čini. A naša centralna banka, kako je to već opšte poznato, zakonski nije ovlašćena da “cilja devizni kurs”, nego je samo dužna da načelno vodi računa o “stabilnosti” domaće valute, to jest ona “cilja” projektovanu inflaciju (koja je sada, sa godišnjim tempom od oko 2 odsto, prilično ispod koridora zapisanog u sporazumu sa MMF-om). Dakle, nominalno, NBS se, po teoriji tržišnog formiranja deviznog kursa, navodno drži teorije “neutralnog novca” – koliko je to uopšte moguće u ovoliko maloj i siromašnoj ekonomiji kakva je srpska – izloženoj snažnim spoljnim i unutrašnjim interesnim lobijima. Ipak, ona ne može samo da “pere ruke” od paradoksalnih promena u dioptriji kursnih razlika.
Treba ovde ponovo spomenuti da su glavni spoljnotrgovinski partneri Srbije Italija i Nemačka. U prva četiri meseca u Italiju (najveći partner) izvezli smo robe za 728,9 miliona evra, a u Nemačku (drugi partner po važnosti) za 450,4 miliona evra. Na uvoznoj strani prva je Nemačka sa 619,7 miliona evra, a druga Italija sa 573,6 miliona evra. Ako bi neko rekao da Srbija treba najviše da “prati” ekonomsku politiku ovih zemalja, pojavilo bi se pitanje različitih pogleda Berlina i Rima na put izlaska svojih zemalja i Evrope na zelenu granu – pa bi se i “razrokost” Srbije mogla razumeti. Srećom, i ove dve države povezuje evro koga se, hteli ne hteli, moramo držati jer to je novac naših najvećih trgovinskih partnera.
Novi magazin, 12.06.2015.
Peščanik.net, 13.06.2015.