Artget, promo foto

Artget, promo foto

Cenzurisanje Necenzurisanog u KCB-u

Nakon četvorogodišnjeg suverenog vladanja Srpske napredne stranke, kulturna politika u Srbiji je ove zime konačno došla do jasne artikulacije svojih programskih načela. Za to se pobrinuo čitav niz kulturnih poslenika u zemlji sa ministrom Ivanom Tasovcem na čelu. „Kultura ne bira strane“, rekao je ministar prilikom nedavnog istupa Filipa Davida, „zato pažljivo treba birati reči“. Jer, u suprotnom bi moglo da se ispostavi da ona „ne pripada svima“, a naročito ne političkoj eliti koju je oko sebe okupio Aleksandar Vučić. Jedan eksponent takve elite je i Ivona Jevtić, direktorka Kulturnog centra Beograda, koja je na to mesto došla kao proteže najmoćnije partije u zemlji. Za vreme svog vođenje ove važne institucije kulture, koja se u međuvremenu fuzionisala sa Sava Novom i fantomskim projektom „Beograd na vodi“, Ivona Jevtić je sprovela temeljno čišćenje „kulture“ od latinice, zajedno sa gradskim sekretarom za kulturu Vladanom Vukosavljevićem izvršila je udar na Oktobarski salon, praveći neprestano „greške u koracima“ koje su sada postale tragikomične. Naime, Jevtićeva je ovog puta odlučila da izvrši intervenciju unutar izložbe Dirty Season – Necenzurisano Fotokolektiva Kamerades, s kojom je otpočela nova izložbena sezona galerije Artget. No ova kreativna sezona nije dugo potrajala, jer je direktorka KCB-a, razmislivši još jednom o samom konceptu izložbe, shvatila da bi tu neizostavno morala nešto da učini. Ne za sebe, razume se, već za opštu stvar, za Sinišu, za Beograd, za premijera, na kraju krajeva za Srbiju, koja je uvek u igri kada je bezazlena kultura u pitanju. Uostalom, ni ti fotografi iz Fotokolektiva Kamerades nisu birali reči, tj. slike, kako je to podučio ministar Tasovac nedavno, pa stoga i ona kao čelnica jedne važne institucije ima puno pravo da pokaže kako se reči i slike biraju za jednu izložbu dostojnu prestonice. Tako je i učinila, osiromašivši kolekciju Dirty Season za nekoliko predizbornih plakata, na kojima je povest već intervenisala, uresivši lica Vučića, Dačića i Šešelja ekskrementima i farbom.

Izložba šestorice mlađih fotografa dokumentarista iz kolektiva Kamerades Dirty Season – Necenzurisano, uletela je u operativno polje kulturne politike Srbije već svojim konceptom dokumentovanja stvarnosti. Međutim, baš ta stvarnost je zapravo ukinuta dekretom Aleksandra Vučića, koji je pred Železničkom stanicom prvi postavio bilbord sa arteficijelnom stvarnošću Beograda, koja je postala mesto političke sinergije harizmatičnog vođe i njegovih odanih birača. Drugi takav punkt je maketa „Beograda na vodi“ u zgradi Geozavoda, dok je treće i najproblematičnije mesto u stvari Kulturni centar Beograda, kome je dopala ta nemila dužnost da fikciju Aleksandra Vučića pretvori u „dinamičnu“ kulturu, koja pripada svima. A to je zadatak kome ni Ivona Jevtić nije dorasla, iako je pokazala veliki trud ne bi li takve postavke sprovela u delo. Međutim, dokumentovanje stvarnosti i odbrana Vučićeve nestvarnosti su u žestokoj koliziji, i kako to već biva u vestern filmovima, za jedan od ta dva koncepta, u ovom gradu nema mesta. Naravno, lako je dokučiti ko „ispada iz igre“. To je shvatila i Jevtićeva, koja zapravo nije ni razmišljala o programskom sloganu svoje galerije „Sva lica dokumentarizma“, kada joj je njegov draft tokom zime dospeo na sto. Sigurno je pomislila na niz različitih lica kojih se sećala sa reklama za Benetton. Tako nešto, svakako bi odgovaralo i KCB-u, mora da je pomislila, a onda je za svaki slulčaj okrenula sekretara Vukosavljevića. Ni njemu nije bilo najjasnije o čemu se tu radi, pa je odlučio da pozove Sinišu Malog, za svaki slučaj. Malom je svakako bila sumnjiva ta reč „dokumentarizam“ ali je ipak odustao od namere da pozove premijera, već se oslonio na inteligenciju direktorke Jevtić, koja je već toliko puta zadužila partiju i Beograd.

Da je Ivona Jevtić malo pažljivije čitala predlog izlagačkog programa, naročito deo o izložbi Fotokolektiva Kamerades, mogla je da pročita i sledeće obrazloženje: „Dirty Season – Necenzurisano prikazuje neprestanu manipulaciju masom, borbu za glasove onih kojima već dugo nije stalo, pokušaje animacije ili reanimacije naroda, masovno zasipanje posterima, bilbordima, reklamama koje obećavaju bolje sutra, grafitima, sloganima, audio i video nastupima – sve zajedno kreirajući cirkusku predstavu pod nazivom predizborna kampanja“. Od svega toga, svakako bi razumela reči kampanja i masa. No direktorka Jevtić se oslonila na svoje peto i po partijsko čulo, koje ju je na ovom poslu vodilo i do sada. A kada je izložba postavljena i kada su mediji preneli informacije o konceptu postavke sa kojom se Jevtićeva upoznala prvi put te večeri 10. marta, bilo je već kasno, ali ona je ipak odlučila da sa izložbe ukloni one slike koje bi mogle biti „problematične“ u kontekstualizaciji KCB-a unutar partijske mreže institucija kulture, koje služe pre svega za povećanje rejtinga SNS-a i njenog lidera.

Kao što je i red u naprednjačkoj kulturi, najviše se drži do toga šta kažu komšije i prolaznici (simpatizeri), tako da je bujica sms-ova i mejlova nezadovoljnih prolaznika sa Trga republike, sigurno doprinela da Ivona Jevtić donese konačnu odluku i ukloni umrljane slike premijera, njegovog zamenika kao i premijerovog starog mentora. Ovakva intervencija do sada je bila karakteristična samo za fajgeljevsko cenzurisanje kulture, ali direktorka Jevtić je nadmašila svog novosadskog kolegu. Ona je svojim gestom, sasvim otvoreno, poručila celoj zemlji, pre svega akterima na kulturnoj sceni, da su neki toposi zauvek zabranjeni za umetničku obradu, preispitivanje i dokumentovanje, te da se država neće ustručavati da najbrutalnije cenzuriše svaki pokušaj narušavanja fikcije Aleksandra Vučića, na kojoj počiva njegova vlast. Stoga je Fotokolektiv Kamerades s pravom odlučio da povuče svoju izložbu iz KCB-a, jer je nakon ovakve intervencije izgubila svaki smisao.

Ovakav autogol za Srpsku naprednu stranku napravio je još samo Bratislav Gašić, nakon čega je na jedvite jade bio smenjen. U slučaju Ivone Jevtić, smena bi morala da usledi već u toku današnjeg dana, nakon čega bi cenzurisani delovi morali da se vrate na svoje mesto, a da se na javnoj tribini u KCB-u povede rasprava o stanju u kulturi, čiji su alarmi upozorenja zapravo odavno već izgoreli.

Cenzurisane fotografije

Cenzurisane fotografije

Peščanik.net, 16.03.2016.

Srodni link: Urednici KCB-a osudili cenzuru


The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Latest posts by Saša Ilić (see all)