Tekst Zakona o zabrani diskriminacije koji je donet pre tačno 15 godina mnoge sudije još uvek čitaju bez razumevanja. Nije im jasno zbog čega bi trebalo kažnjavati ministre koji govore „Šiptari“ ili „Cigani“ ili vređaju pripadnike LGBT+ populacije. Časni sud ne vidi problem u tome što suđenje u slučaju Pfajfer traje već 15 godina. Govore Brankica Janković, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, Katarina Golubović, predsednica YUKOM-a, advokati pilota JAT-a Aleksandra Pfajfera Vladimir Sekić i Danilo Inđin, i Mario Reljanović.
Brankica Janković: Omogućeno je devojčicama da upisuju vojne škole, izjednačene su bračne i vanbračne zajednice u pogledu uslova za dobijanje porodične penzije, izmenjen je zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom u pogledu uslova za ostvarivanje prava na naknadu po osnovu rođenja i nege deteta, dužine prethodnog staža, vrste zaposlenja, takođe posle odluke Ustavnog suda po našem predlogu za ocenu ustavnosti. Doprineli smo proširenju liste lekova i pomagala na teret Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja. Unapređen je položaj žena u pogledu napredovanja na radu nakon korišćenja trudničkog i porodiljskog odsustva. Doprineli smo smanjenju broja diskriminatornih oglasa za posao, a kada je u pitanju Nacionalna služba za zapošljavanje, on je sveden na nula.
Usvojen je kodeks ponašanja narodnih poslanika u Narodnoj skupštini, bilo bi dobro da se i primenjuje. Oslobođeni su plaćanja poreza na dodatu vrednost svi licencirani pružaoci usluga socijalne zaštite. Doprineli smo povećanju broja ličnih pratilaca i personalnih asistenata za osobe sa invaliditetom i decu u inkluzivnom obrazovanju. Notarska tarifa je učinjena pravednijom za osobe sa invaliditetom. Sprečili smo gašenje studentske poliklinike i sprečili smo prinudno raseljavanje nekih romskih naselja. Doprineli smo uklanjanju diskriminatornih sadržaja, unapređen je postupak izdavanja uverenja, diploma sa promenjenim podacima u postupku promene pola transpolnih i transrodnih osoba.
Doprineli smo smanjenju segregisanih odeljenja u školama. Ovlašćeni smo da podnosimo i zahteve za pokretanje prekršajnog postupka. S tim u vezi, osim slučaja novčanog kažnjavanja jednog motela koji nije primio migrante i tražioce azila, za ostale postupke mogu da okarakterišem njihov ishod jednom rečju – zastarelost. Svi postupci su zastareli.
Katarina Golubović: Već 15 godina nevladine organizacije pokreću različite strateške parnice. Prisetimo se nekih pozitivnih ishoda u toku ovih 15 godina. Svakako je pozitivan bio slučaj kada je Gej strejt alijansa pokrenula postupak protiv Dragana Markovića Palme za govor mržnje koji je bio usmeren prema LGBT+ populaciji. Tada je prvi put sud pričao o kontekstu. U presudi tadašnjeg Višeg suda u Beogradu rečeno je da u tom trenutku postoji toliko zastupljeni govor mržnje, da jedna izjava kojom se zapravo LGBT+ populacija označava kao bolesna nije dovoljna da izazove govor mržnje. Ovakav kontekst zapravo je Apelacioni sud procenio kao pogrešan, i to je zapravo bio zamajac za nevladine organizacije da tu novu sudsku praksu, pozitivnu sudsku praksu, kasnije upotrebljava u svojim strateškim parnicama.
Tada je Apelacioni sud u Beogradu jasno stao na stanovište da je u pitanju vreme kada je postojao, pre svega, bezbednosni rizik po LGBT+ populaciju, i da se to svakako, taj kontekst, mora oceniti kada se procenjivalo da li je jedna izjava podobna da izazove govor mržnje. Međutim, negde od 2020. godine vidimo jedan zaokret u proceni konteksta od strane suda. Jedan od takvih slučajeva je zapravo i slučaj koji je povela Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, kada je od strane jedne istaknute i ugledne ličnosti došlo do jednog negativnog vrednosnog suda i stava prema ženama koje su žrtve nasilja u porodici, ali i prema LGBT+ populaciji. Taj vrednosni sud od strane istaknute i ugledne ličnosti je iznet upravo pred Paradu ponosa, i on je zapravo i bio usmeren prema stvaranju mržnje prema LGBT+ populacije, međutim, sud – ovde pričamo i o Apelacionom sudu, pa čak i o Vrhovnom, tada Kasacionom sudu – nije uzeo ovaj kontekst, zapravo, pogrešno ga je cenio, jer je, eto, procenio da u vreme Parade ponosa ne postoji ta, da kažemo, socijalna napetost i naboj, i da je u stvari očekivano da će mediji biti više zainteresovani za ovu temu, pa eto, potpuno je legitimno izneti vrednosni stav po pitanju određene teme.
Dakle, to je jedan zaokret u sudskoj praksi, koji nikad nije bio obrazložen. I ono što je on ostavio kao posledicu jeste da se danas više sud ne bavi kontekstom. Dakle, sud kada procenjuje da li postoji govor mržnje prema određenoj manjini, da li je to seksualna manjina, da li je to etnička manjina u društvu, ne polazi od faktičkog položaja, i tu zapravo manjine ostaju nezaštićene. Najnoviji primer jeste svakako govor mržnje koji je usmeren prema albanskoj nacionalnoj manjini. Dakle, i ovde imamo pravnosnažnu presudu kada je u pitanju govor mržnje tada ministra odbrane, sada takođe visokog funkcionera Aleksandra Vulina prema albanskoj nacionalnoj manjini, gde zapravo sud nijednog trenutka nije uzeo u obzir položaj albanske nacionalne manjine u Republici Srbiji.
To je takođe odstupanje od jasnog stava koji je nekada Apelacioni sud u Beogradu zauzeo, a to je da postoji političko višedecenijsko osetljivo pitanje, koje pogađa albansku nacionalnu manjinu, i da je u interesu suživota naroda u Srbiji neophodno posebno biti obazriv kada je u pitanju ova nacionalna manjina, i kada je u pitanju svaki govor kojim se ova nacionalna manjina predstavlja kao kriminogena ili na drugi način u negativnom kontekstu. Postupci za diskriminaciju su hitni. Oni su, s druge strane, bar kada je u pitanju govor mržnje, i poprilično jednostavni. Zašto? Zato što su činjenice uglavnom nesporne. Oni koji su nešto izjavili nikada nisu sporili da su to izjavili. Dakle, oni priznaju da su određenu izjavu dali. Nema, dakle, svedočenja, nema veštačenja.
Dakle, ovde se u suštini uloga suda svodi na procenu konteksta, toga ko je izjavu dao, jer je to jako bitno. S jedne strane, ako izjavu da lice koje vrši određenu političku funkciju, ono ima posebnu obavezu kada je u pitanju sloboda izražavanja, odnosno obavezu da promoviše duh tolerancije i demokratske vrednosti, i ovo je stav takođe suda, Apelacionog, u Beogradu. Međutim, u poslednje vreme takođe vidimo da sud ni ne procenjuje ko u stvari daje određenu izjavu, i u tom smislu se vrlo često u poslednje vreme izjave političara cene kao lični stav. Sud obično, dakle, ceni da je tu u pitanju zaštićena sloboda izražavanja, kada su u pitanju pre svega političari, i onda na osnovu toga oslobađa odgovornosti određenog političara za govor mržnje.
Mi u poslednje vreme vidimo čak izostanak ocene sadržine izjave, gde iako recimo tužilac navodi da je uvredljiv govor bio iskorišćen – dakle, sada pričamo o uvredljivim pojmovima, kao što su „Šiptari“ za Albance, „Cigani“ za Rome – dakle, sud ne uzima u obzir šta je sve rečeno u određenoj izjavi, nego samo procenjuje da li je zakonito odnosno nezakonito, kažnjivo odnosno nekažnjivo, koristiti izraz „Šiptari“, a nikada ovaj izraz nije korišćen u pozitivnom kontekstu. On je isključivo korišćen u negativnom kontekstu, da označi ceo jedan narod, dakle, ne određenog političara, ne određenu instituciju, nego ceo narod koji takođe živi u Republici Srbiji, i uvek se označava na neki kriminogeni način, odnosno, recimo, da se negira da imaju kulturu, da otimaju tuđu, i to je svakako podobno da izazove i prezir i mržnju kod drugih građana u Republici Srbiji.
Takođe se ne ceni ni domet izjave, odnosno način na koji je određena izjava data. Nije isto ako je neko nešto na nekom privatnom skupu izneo, i ako se jedna izjava saopštava u formi saopštenja, da se objavljuje na, recimo, zvaničnoj stranici državnog organa, da je prenose apsolutno svi mediji, ne samo u Srbiji nego u regionu. Dakle, taj domet je takođe jako bitan za procenu da li je jedna izjava podobna da izazove prezir i netrpeljivost prema jednoj određenoj grupi. Što se tiče namere, stav svih apelacionih sudova jeste da namera ne bi trebalo da se uopšte procenjuje. Zašto pričamo o nameri? Zato što, kada tuženi dođe pred sud, obično se brani time da nije imao nameru da izazove bilo kakav govor mržnje, da je izneo određeni vrednosni stav, da ima pravo na mišljenje i slično.
Mi smo pre nekoliko godina pokrenuli jedan slučaj, iz razloga što je posle objave jednog teksta: „Bruka: Čedin direktor slavio dan albanske zastave!“, na portalu Kurira je objavljeno preko 250 komentara koji su sadržali otvoreno pozivanje na linč kako Čedinog direktora, tako i Albanaca na teritoriji Srbije. Dakle, to su preneli svi. Što se tiče odgovora suda kada je u pitanju ovaj slučaj, on je došao tek posle 7 godina vođenja postupka. Dakle, postalo je potpuno irelevantno za samozaštitu. Dakle, to je prvi problem. Drugo: došlo je do utvrđivanja govora mržnje, odnosno došlo je do toga da se urednici Kurira, zapravo, oglase odgovornim za objavu takvih tekstova, ali s druge strane, sam taj tekst nije procenjen da je njegovim objavljivanjem došlo do govora mržnje. Dakle, vidite: to je jedan nonsens. Vi imate tekst, koji je proizveo govor mržnje, i sud utvrđuje da je proizveo govor mržnje, a on sam zapravo nije bio navodno podoban da izazove govor mržnje.
Milena Vasić: Danas ovde imamo predstavljanje jedne studije slučaja, da tako kažem, kojom smo obeležili i 5 godina od donošenja Zakona o zabrani diskriminacije. To je slučaj koji traje gotovo koliko i sam Zakon. To je slučaj Pfajfer, započet 2009. godine. Sa nama su danas članovi pravnog tima koji zastupaju tužioca u postupku za zaštitu od diskriminacije i za zaštitu od zlostavljanja na radu Vladimir Sekić i Danilo Inđin.
Vladimir Sekić: Još jednom, moje ime je Vladimir Sekić, i u slučaju Kapetana Pfajfera sam na čelu pravnog tima od samog početka, tačnije još od 2009. godine. Slučaj pilota Pfajfera koji je nemačke nacionalnosti, katoličke veroispovesti, i koji je tužio nacionalnu avio kompaniju, nekada JAT, sada Air Srbiju, po osnovu diskriminacije, još 2009. godine, i to je prvi slučaj u Srbiji koji se vodi po stupanju na snagu Zakona o zabrani diskriminacije, a koji nakon 15 godina na žalost još uvek nije pravosnažno okončan. Pfajfer je, upoznaću vas s tim, bio najbolji pilot u svojoj klasi još od Pilotske akademije, pa kasnije u srpskoj nacionalnoj avio kompaniji.
Rukovodioci su ga nazivali pogrdnim imenom u kontekstu „Švaba“. Na zvaničnim sastancima general Ler, po generalu Leru koji je bombardovao Beograd 1941. godine, pa čak i Bizmark. Nažalost, Republika Srbija je tek kasnije formirala instituciju Poverenika, kojoj smo se mi obratili, a koja je uputila preporuku sudu da se predmet mora rešavati kao hitan postupak, odmah, jer je tada već bio u 4. godini suđenja, bez izgleda za skorije pravosnažne okončanje. Situacija je sledeća: bivša Poverenica je već odavno u penziji, zasluženoj, baš kao i kapetan pilot Pfajfer, koji je u 65. godini života, a podneo je tužbu kada je imao 49 godina i obavljao dužnost pilota kapetana Boinga 737.
Postupak koji se smatra hitnim, gde sud može hitnom privremenom merom zaustaviti diskriminaciju, ne samo da to nije učinio, već je i dopustio diskriminatorno ponašanje tužene avio kompanije Air Srbije prema tužiocu Pfajferu čak i u prostorijama suda. U toku postupka sudski veštaci su odbijali da veštače ovaj sudski predmet, i to zato što se postupak vodi protiv nacionalne avio kompanije, Air Srbije. Prvo veštačenje je započeto još 2011. godine, da bi isti veštak odbio da nastavi veštačenje 2016. godine, otvoreno i jasno stavljajući do znanja da neće da veštači u predmetu protiv Air Srbije, na šta predmetni sudija nije iskoristio nijedan jedini mehanizam kažnjavanja, da bi poslednji sudski veštak, gospodin Kostić, proveo 7 godina veštačeći ovaj predmet, što se u normalnim okolnostima sprovede za najviše 3 meseca.
Naravno, tolerisan je i on za takvo ponašanje od strane suda, odnosno sudije. U 2011, na jednom od suđenja dogodio se čak i nacionalistički ispad od strane zastupnika Air Srbije, koji se obratio nakon završenog suđenja pred sudijom i sudijama porotnicima gospodinu Pfajferu, rečima: „Ovo je Srbija, ja sam Srbin, baš me briga za sve vas“. Sudije su spustile glave, praveći se da ništa ne čuju i ne vide. Podneli smo pritužbu predsednici suda i sa njom je održan sastanak. Na sledeće ročište je došla sudska straža, u parničnom postupku, i to u sudnicu i u hol suda, da bi zaštitili… mi smo se osećali malo bezbednije, iskreno, ali zar mora čovek druge nacionalnosti i veroispovesti da dolazi u parničnom predmetu sa sudskom stražom na suđenje? Mi smo proširili tada i tužbeni zahtev, zbog nacionalističkog ispada, diskriminacije koja se dogodila u sudnici Višeg suda u Beogradu, i to koja se odigrala pred sudijama.
Prvostepena presuda je doneta 2012. godine. Njom je delimično usvojen tužbeni zahtev, ali se nijednom rečju nije pominjao nacionalistički ispad u sudnici, pred sudijama. Mi smo se na takvu presudu žalili. Ona je ukinuta od strane Apelacionog suda u Beogradu, koji je naložio da se utvrdi šta se zaista dešavalo u sudnici. U ponovljenom postupku, koji je trajao novih 11 godina, između ostalog i to smo ispitivali, pa je novi sudija saslušao prethodnog sudiju i sudije porotnike, koji su na okolnost nacionalističkog ispada dali tri različita iskaza koji su suprotni sami sebi i materijalnim dokazima. Pitao sam veliki broj mojih kolega. Pitao sam da li je neko ispitivao u ponovljenom postupku predmetne sudije i sudije porotnike. Nikada se nikome to nije desilo.
Još 2016. smo dobili odluku da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, i zamislite, posle 8 godina, mi još uvek nemamo pravosnažnu presudu. Prvostepena presuda koju je donela sudija Višeg suda Lidija Pavlović ima 64 strane, ali ne sadrži niti jedan jedini član zakona o zabrani diskriminacije. Ako niko nije izvršio pritisak na sudiju Pavlović da donese ovakvu presudu, onda je nesporno da ovakav sudija mora biti razrešen. Sudija koji donosi presudu na 64 strane bez ijednog člana Zakona o zabrani diskriminacije, u prvom postupku, strateškom, koji se vodi po osnovu diskriminacije, jeste sramota za srpsko pravosuđe. Odgovorno to tvrdim, u ime celog pravnog tima. Na kraju, nama kao pravnom timu je još ostalo da objavimo knjigu „Zastupali smo pilota Pfajfera u Srbiji“, što ćemo sa zadovoljstvom i učiniti na srpskom i na engleskom jeziku. Potreba za knjigom je potreba da diskriminator i njegovi zaštitnici budu pred licem i sudom javnosti, i to ne samo u Srbiji, već i u celom svetu.
Mario Reljanović: Retko ko se, pretpostavljam, seća da su banke recimo pre dvadesetak godina uredno u svoje ugovore o radu sa zaposlenima stavljale klauzulu da se zaposlena neće udavati, da neće ostati u drugom stanju u određenom periodu. Koliko god da smo malo napredovali, čini mi se da je to sad nezamislivo da neko tako flagrantno nekoga diskriminiše i da na taj način prekrši zakon, a to je onda bilo uobičajena praksa. Pominjem banke zato što je taj slučaj izašao u medije, inače se to dešavalo i kod mnogih drugih poslodavaca. Čini mi se da su i poslodavci naučili da budu suptilniji u diskriminisanju. Mislim da mi i dan danas imamo u sistemu, u pravnom sistemu, diskriminatorne odredbe koje uporno opstaju.
Nažalost, Zakon o radu je izvor diskriminatornih odredbi, i u određenim izmenama, one poslednje, velike izmene 2014. godine… ali recimo, tu smo zaboravili, vrlo zgodno, vanbračnog partnera, pa tako ako zaposlenom se porađa bračna supruga, on ima pravo na plaćeno odsustvo, ali ako se porađa vanbračna partnerka, nema. Mora da traži od poslodavca i na diskrecionoj je volji poslodavca da li će mu to dozvoliti ili neće. Slične odredbe su i kod mirovanja radnog odnosa i kod plaćenog odsustva zbog smrti bračnog, odnosno vanbračnog partnera, gde se opet vanbračna zajednica izostavlja, i tako dalje.
Koliko imamo problem u percepciji, u shvatanju diskriminacije, čini mi se da odlično govori primer koji je dosta svež, gde su domaći radnici Wolta tvrdili da su diskriminisani jer algoritam za dostavljanje forsira strane radnike, strane dostavljače, odnosno njima daje više dostava u odnosu na domaće radnike. To je pojednostavljeno shvatanje, ne može algoritam da diskriminiše strane u odnosu na domaće, jer ne prepoznaje ko je strani a ko je domaći, ali šta se dešava?
Strani dostavljači su zaposleni preko nekih partnerskih firmi putem kojih oni dobijaju zaradu koja je fiksna. I dostavljač, izvršio 40, 80 ili 2 hiljade dostava u toku meseca, on dobija istu naknadu. I to su uglavnom strani radnici. A domaći radnici su oni koji su se – klasični platformski radnici – priključili na platformu, i koji su plaćeni po dostavi. I onda shvatate ekonomsku logiku, da je lakše davati više posla onima koje ćete svakako platiti određeni iznos, koliko god da dostava izvrše, i onda algoritam forsira ne strane državljane, nego one koji dolaze preko određenih partnerskih kompanija, što u suštini vodi ka tome da ti radnici imaju prednost prilikom preuzimanja dostava.
Međutim, krajnje ironično, ispravite me ako grešim, meni se čini da su ovde diskriminisani strani državljani, jer ako strani državljanin izvrši 2 hiljade dostava za 500 evra, ili koliko je već zarada, on je za taj isti rad, znači za rad iste vrednosti, po dostavi plaćen znatno manje od domaćeg radnika, i onda imamo situaciju gde se javlja jedna vrlo zanimljiva, iščašena praksa, koja postoji zahvaljujući ogromnoj neregulisanosti u zakonima. Jednu praksu koja vodi diskriminaciji svako na svoj način percipira, i jedne i druge kategorije radnika. E sad, mene interesuje šta bi se desilo, ono što pravnici uvek gledaju, šta bi rekao sud.
I vrlo je zanimljivo, pitao sam i kolege iz akademske zajednice i advokate iz prakse, i svi se slažu da je diskriminacija postojeća, to nije problem, ali su vrlo skeptični da li bi sud to video kao diskriminaciju. Zašto? Jedan značajan deo sudske prakse ne uspeva da vidi most između radnog prava i antidiskriminacionih prava. I to smo prvi put videli, na moje zaprepašćenje, u presudi Vrhovnog kasacionog suda, gde sudsko veće Vrhovnog kasacionog suda kaže da nema diskriminacije u slučaju kada poslodavac nije želeo da produži ugovor zaposlenoj – tada je Zakon o radu izgledao drugačije – zaposlenoj koja je u drugom stanju, dakle, za vreme trudnoće, imala ugovor o radu na određeno vreme, poslodavac nije želeo da produži taj ugovor, i to je javno obrazložio tako što je Nacionalnoj službi za zapošljavanje poslao dokument u kome piše: „Meni ne treba neko ko će da rađa decu, nego neko ko će da radi“. Postoji pisani dokument.
Vrhovni kasacioni sud kaže da nema diskriminacije, jer poslodavac ima diskreciono pravo da odluči, po isteku ugovora, da li će produžiti… Ne sumnjam da je politizovan slučaj Pfajfer, ali to je isto ono što se dešava i u slučaju ove presude: nema pominjanja Zakona o zabrani diskriminacije. Vezuje se za Zakon o radu, ovlašćenja poslodavca, i ne može da se uvidi da je postojanje diskriminacije objektivna činjenica koja je nastala nezavisno od toga kakva su ovlašćenja poslodavca u konkretnom odnosu. Isto tako i ovde: da li će Wolt reći: „Pa da, ali mi nismo ovima poslodavci, niti smo ovima poslodavci; ovi su naši partneri, a ovi su preduzetnici, mi nemamo ni sa jednima ni sa drugima ništa… njihov pravni režim je opravdano razlikovanje, je l’ tako. Tu neće biti diskriminacije, mi imamo pravo kao privredni subjekt da uredimo svoje odnose kako želimo sa svakim od tih poslovnih partnera“. Da li će poći tim putem sud, ili ovim putem: aha, ovo je rad koji je iste vrste, koji je jednake vrednosti, jedna dostava je jedna dostava. Zašto je kod ovog plaćeno ovako, a kod ovog drugačije. To je, čini mi se, pravilan put.
Ali imamo situacije u praksi gde ne mogu sudije da uvide tu vezu između radnog prava i antidiskriminacionog prava, i čini mi se da je to najveći problem koji imamo kad je reč o sporovima povodom diskriminacije u oblasti rada. Tu su postojala dva slučaja pred Vrhovnim kasacionim sudom. Jedan potpisuje kao predsednica veća sudija Ljubica Milosavljević, koji je maestralan. Dakle, tu se utvrđuje diskriminacija, i utvrđuje se tačno kako izgleda, gde su granice postupanja, diskrecionog ovlašćenja poslodavca, i tako dalje. U drugom slučaju, dakle isti je poslodavac, samo su dve različite zaposlene, razlika između donošenja presude je 3 nedelje, drugo veće donosi dijametralno suprotnu odluku, i iskazuje jedno elementarno nepoznavanje toga šta je diskriminacija i toga kakav je odnos između radnog i antidiskriminacionog prava.
Sofija Todorović: Dobar dan, Sofija Todorović iz Inicijative mladih za ljudska prava. Recimo, mi smo u nemalom broju slučajeva, koji se recimo odnosio na zabranu povrede govora mržnje od strane medija, najčešće imali pozitivan sudski epilog, i mi smo recimo imali i tu odluku iz 2018. godine gde u sudskom obrazloženju vrlo jasno piše zbog čega upotreba reči „Šiptar“ apsolutno jeste govor mržnje i zbog čega to jeste jedan govor koji ne bi trebalo da se podstiče, već bi, naprotiv, trebalo da se sankcioniše. Onda, recimo, neko vreme kasnije, i to je najvidljivije bilo u slučaju Aleksandra Vulina, koji je jedno vreme vršio različite javne funkcije, i 2021. imamo odbijenu tužbu protiv njega, koja je podneta od strane Nacionalnog saveta za Albance, i uopšte nemamo sudsku praksu koja je ujednačena, koja sama prati standarde koje sebi postavlja.
Nakon toga, kada je on bio i na čelu Bezbednosno-informativne agencije, mi smo se obratili Poverenici. U tom slučaju je odlučeno da to nije bila diskriminacija, ali tada je BIA počela da izdaje saopštenja, što nije bila generalno praksa Bezbednosno-informativne agencije u Srbiji, a zadnjih godinu dana je to počelo da se dešava. I jedno od saopštenja se posebno bavilo slučajem terorizma gde BIA saopštava, kroz saopštenje, da je uhapšena osoba, inicijali, albanske nacionalnosti. I to se dešava u jednom veoma specifičnom kontekstu, od strane jednog od predstavnika koji konstantno manifestuje ponašanje koje je flagrantan govor mržnje prema ovim ljudima, a ako je to možda prejako, onda svakako diskriminatorno postupanje, i recimo to su sada neki slučajevi gde vidimo da nam je mnogo teže da se takva vrsta odgovornosti utvrdi kada imamo predstavnike institucija, a negde, za medije imam osećaj da smo tu barijeru prevazišli.
E sad, što oni potpuno ignorišu, plaćaju te kazne i nastavljaju sa istim postupanjem, ali mislim da to čine zato što ih takvo ponašanje predstavnika institucija ohrabruje da samo treba da se prijavljuju na državne konkurse, uzimaju novac za svoje delovanje, plaćaju te kazne, a onda imamo predstavnike koji su apsolutno zaštićeni dok čine iste stvari za koje se i ti mediji onda osuđuju.
Vladimir Sekić: Mi koji ulazimo u sudnicu i zastupamo žrtve diskriminacije, mi tamo vidimo kako se sudije ophode, šta ulazi u zapisnik, šta ne ulazi u zapisnik, pogotovo kad je suprotna strana neka institucija, državna. Tek kada novinari naprave pritisak – i naravno, javnost samim tim – možda dobijemo kvalitetnu presudu. Nažalost, ja iz svog ličnog iskustva imam takođe radni spor u Srbiji, iz 2007. godine, gde sam bio prinuđen da dođem iz Haga (nema veze sa Tribunalom, ja sam stručnjak za međunarodno vazduhoplovno i kosmičko pravo na Međunarodnom institutu).
Došao sam zbog kršenja zakona od strane sudije, gde sam zastupao takođe tužioca, i tek onda, kada smo kontaktirali specijalnog izvestioca za sudije i advokate u Ženevi, koji je poslao posmatrače Ujedinjenih nacija u sudnicu, za dva dana je sudski postupak bio završen. Isti je završio u Rezoluciji Ujedinjenih nacija 61/2007. Znači, kada se napravi pritisak da sud radi po zakonu, on to može. Druga stvar, diskriminacija kao oblik prava je nešto što utiče na psihu čoveka. Slučaj Pfajfer – zamislite kako je njemu bilo, kad mu se uručuje opomena pred otkaz, on ulazi u avion i treba da leti i da nas preveze, nas dvesta putnika, za Cirih, pa se vrati iz Ciriha, a sud kaže: „Ova opomena pred otkaz je nezakonita“, posle 5 godina. Ili kada kaže generalni direktor, u sudnici: „Malo sam bio nekulturan sa njim, a posle me nije ni interesovao“. A sudija kaže: „Nema diskriminacije.“
Peščanik.net, 27.03.2024.