Eto vam sad kad ste vojno lice iz penzije vaskrsli da nam ono bude ministar zdravlja! Ministarstvo zdravlja razmotriće zahteve naših milih i dragih a zatočenih u Hagu da ih sve pregledaju lekari sa našeg govornog područja – imam želju da me liječi djevojka iz moga kraja!
Počelo je time što su na noge Ratku Mladiću otišli patolog Stanković i neuromislimpsihijatar Đukić-Dejanović. Vođa patrole je prilikom hapšenja pročitao Mladiću prava: „Imate pravo da ćutite o vašem zdravlju, sve što njemu budete rekli ući će u vaš zdravstveni karton i može biti upotrebljeno protiv vas. Imate pravo na lekara, a ako ne možete da ga si priuštite, država će vam ga dodeliti besplatno.“
E sad, je li uhapšeni naredio da dođu Zoran Stanković i Slavica Đukić-Dejanović, ili su se ponajviši državni rukovodioci sami ponudili da u slobodno vreme volontiraju – ne znam. Ali držim da je na Mladićevu molbu neko morao reći: „Ne, građanine, neće vas pregledati čak ni Marić iz Nove Srbije, a kamoli predsednica Skupštine i bivša savetnica ‘Galenike’! Neće vam doći ni ministar zdravlja o čiji ste se samurajski savet da dignete ruku na sebe oglušili! Vi ste u nadležnosti zatvorskog lekara opšte prakse, taj ima da vas pregleda, a ako primeti nešto što nadilazi njegovo znanje on će vas uputiti odgovarajućem zatvorskom specijalisti!“ Ukoliko su pak ministar zdravlja i predsednica Skupštine na svoju ruku hteli da se sretnu sa znamenitim generalom trebalo im je to uz drugarsku kritiku uskratiti: „Time podrivate ugled medicinskog osoblja na redovnoj službi u zatvoru, osim toga, dovodite ostale pritvorenike i pitomce u neravnopravan položaj!“
To nije rečeno, nego su ministar zdravlja i višegodišnji begunac razmenjivali oficirske nežnosti, potom je u ćeliju kročila pripadnica lepšeg pola, general je pohvalio svetlu farbu kose i sada već ustaljenu frizuru terapeutkinje nastalu upravo u godinama dok se za njim danonoćno tragalo: „Pa kako ste mi, druže generale, više niste uobročeni, pečete sa tečom picu u svanuće, a? Drugo, ili prvo, gde vas je, recite slobodno, jer sam pod Hipokratovom zakletvom, gde vas je zatekla vest da su vas vaša rođena žena i vaš rođeni advokat upisali u matičnu knjigu umrlih?!“
Novinari rado ponove kako umetnost ili sport ne znaju za granice, ali za granice ne zna ni naša elita. Oćutao sam, kak uzhe skazano, to što su predsednica Skupštine i ministar zdravlja počastvovali uhapšenoga svojim prisustvom i svojom stručnošću, izgleda da su i sami bili oshelomleny mogućnošću da se stručno usavrše i istaknu na tako retkom slučaju, jedinstvenom zapravo, ali njihovo ćućorenje sa osobom optuženom za teški zločin dalo je krila optuženicima i osuđenicima u Hagu da zatraže što hitniji dolazak naših lekarskih timova: idealno bi bilo da u Hag doputuje cvet ruske medicine, ali ako to ne može, neka dođu naši, naši, ah, čoveku je puno srce i od samog zvuka te zamenice! Koga smo ubili ubili, koga smo raselili raselili, sad smo i mi raseljeni, i naše je ljudsko je pravo da nas leče srpski lekari, uz nos domicilnoj zatvorskoj medicini i šta košta da košta!
&
Besposlen pop i jariće krsti, robijašima je svaka promena dobrodošla, pa i da govore „a“ na jeziku otaca, da im pritisak meri neko ko će im rezultat saopštiti na srpskom. Ministarstvo je rado da neke lekare nagradi radnim letovanjem u Sheveningenu: ovde se sirotuje, čeka se na pregled i nekoliko meseci, a ka pitomcima međunarodnog suda planira se vazdušni most – lekari bez granica leteće u zatvor o trošku neosuđivanih primeraka našeg roda koji ovde okapavaju po čekaonicama i po listama za magnetnu rezonancu ili operaciju!
Republici Srbiji dijaspora je draža od življa koje se nije iselio, o rasejanju brine specijalno ministarstvo, da Srpčad u inostranstvu uče ćirilicu, veronauku i narodne igre para mora da bude, za opravke Hilandara isto…
Ako naša braća žele da ih u haškim ćelijama pregledaju naši lekari, to ima da se desi u što kraćem roku, ali zašto bi se na tome stalo? Zašto Vlada ne pošalje vrhunske kuvare da barem godinu dana osuđenici jedu domaću hranu? Zašto se „Žikina šarenica“ ne snima barem trired godišnje u zatvorskoj kantini? Možda bi specijalni umetnički penzioneri pristali da besplatno pevaju našima, ili bi država mogla i to debelo da plati? Ono što se nekoć govorilo o sportistima i kulturnoumetničkim društvima, da su ambasadori naše kulture, sada važi za haške zatočenike – to su ambasadori naše kulture i Vlada im to od srca priznaje, čim razmatra mogućnost da im tamo šalje domaće doktore!
U nekoliko navrata osećao sam da predsednik Tadić više voli stanovnike Republike Srpske nego mene, damo dva miliona evra da se na Palama napravi škola zvana „Srbija“, a ovde imamo škole u kojima ne radi grejanje, ministarstvo inostranih poslova ima novaca da u Parizu slavi rođendan Novaka Đokovića, ovde rođendan slavi svak o svom trošku, elita se raspojasala i drži da vrhunskim sportistima pripada vrhunska torta i vatromet na račun onih koji nikad neće videti Pariz!
Ako naši vrhunski lekari gore od želje da shodno teoriji krvi i tla isceljuju posrnule našijence – nemam ništa protiv, neka sami sebi plate put i smeštaj, neka koriste dane od godišnjeg odmora, neka sami kamče od upravnika zatvora da im tamo dopusti tu patronažnu praksu. Ali ako država bude platila put i dala dnevnice ijednom lekaru spaliću javno zdravstvenu knjižicu, mi smo onda svi pacijenti drugog reda samo poradi toga što se nismo bavili etničkim čišćenjem! Šta bi meni Ministarstvo odgovorilo kad bih izrazio želju da mi plati tri meseca oporavka u mom starom kraju, na Karpatima i na Kavkazu, odakle su moji preci lakomisleno sišli u Panonsku niziju punu komaraca, kumrija i žaba koje krekeću cele bogovetne noći?
Peščanik.net, 05.06.2011.