Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Čujem da autorski tekst Dragana Đilasa u NIN-u ima veliki odjek. Sklon sam da verujem, NIN je ugledan i uticajan nedeljnik. Ipak, ne bih se javio da se (opet) ne približavaju izbori i da predizborne pripreme već nisu počele, pa svakakve ideje kolaju javnim prostorom. Ne pišem, međutim, ovo zato što se bojim da će Đilas ili neko drugi te ideje realizovati, to prosto nije moguće, nego zato što bi neko ipak mogao da pokuša. A i to bi nas preskupo koštalo.

„Moj koncept ekonomskog razvoja Srbije“, kako glasi naslov Đilasovog teksta, u suštini predstavlja etatistički koncept razvoja. Da li se više radi o državnom socijalizmu ili državnom kapitalizmu, nije sasvim jasno, ali nije ni važno. Da država, po Đilasovom mišljenju, treba da ima vodeću i ključnu ulogu u ekonomskom razvoju, pa i životu uopšte, nesumnjivo je. Uostalom, to i autor ističe. „Mnogima će se podići kosa na glavi, ali ovde samo država može da bude ozbiljan investitor“, rezolutan je bivši predsednik Demokratske stranke.

Zadržaću se odmah na toj tvrdnji. Pre svega zato što nije tačna. U stvari – najpre nije jasna, odnosno pogrešno izražava ono što Đilas zapravo misli da kaže. Naime, ozbiljan investitor (kao i neozbiljan) može biti svako, tj. i neko ko ulaže 100 evra i neko ko ulaže 100 miliona evra; Đilas očigledno hoće da kaže da samo državne investicije mogu da pokrenu ekonomski razvoj. A to – ne odgovara pravom stanju stvari.

Da je pogledao strukturu investicija u Srbiji, Đilas bi video da su državne investicije mnogo manje od privatnih. Grubo govoreći, državne investicije su oko milijardu evra, odnosno tri odsto bruto domaćeg proizvoda, dok su privatne 3-4 puta veće i iznose oko 3,5 milijardi evra, tj. 11 odsto BDP-a. Strana ulaganja se kreću oko pet odsto BDP-a, tj. oko 1,6 milijardi evra. Sve u svemu, ukupne investicije u Srbiji iznose (nešto ispod) 19 odsto BDP-a, tj. oko šest milijardi evra. A da bi Srbija ostvarila ubrzan razvoj – rast BDP-a od 4-5, pa i više odsto – kao što su imale centralnoevropske zemlje u svoje zlatno doba, investicije bi trebalo da budu najmanje 25 odsto bruto domaćeg proizvoda. To jest, preko osam milijardi evra.

Prema tim analizama, takođe, javna ulaganja trebalo bi da se povećaju na 4-5 odsto BDP-a, tj. za oko 500 miliona evra, otprilike koliko i strana, dok bi domaće privatne investicije trebalo da porastu za najmanje milijardu i dostignu 4,5-5 milijardi evra. Zaključak je jasan: najviše treba da porastu i najveći doprinos razvoju trebalo bi da daju privatne investicije.

Zadatak države u tom kontekstu jeste pre svega da popravi ambijent za ulaganja, a ne da se sama bavi investicijama. Osim u infrastrukturu. Koju, i to je njegova druga velika greška, Đilas i ne pominje. Nego kao oblast državnih ulaganja bira, verovali ili ne, poljoprivredu. Interesantno je ovde da Đilas u svom tekstu navodi niz primera preduzeća koja se i u razvijenim zemljama zapadne Evrope nalaze u svojini države, ali nijedno od njih nije poljoprivredno. Naprotiv, sva su ona i u Srbiji manje-više u državnom vlasništvu. Samo što u Srbiji nisu motor razvoja nego, kao što priznaje i sam Đilas, rak-rana privrednog „organizma“ (što on objašnjava lošim menadžmentom, što je naravno fakat, ali se postavlja pitanje zašto su svi menadžmenti već godinama loši, no da u to sada ne ulazimo). Elem, i to je zanimljivo, Đilas se nije pozabavio pitanjem kako da se izlečimo od tog kancera nego je odlučio da tu rak-ranu proširi i na druge „organe“, tj. poljoprivredu. Pri čemu je ustvrdio da se u Srbiji „ne obrađuje preko milion hektara plodne zemlje“. Što, blago rečeno, nema veze sa istinom.

Ipak, od ove faktografske greške mnogo je pogubnije Đilasovo uverenje da sovhozi treba da budu zamajac ekonomskog razvoja. Ni PKB, koji Đilas uzima kao primer uspešnog državnog poljoprivrednog preduzeća, u vreme eksgradonačelnika nije mogao bez gradskih subvencija i dotacija. Što je i logično ako se ima u vidu da se na PKB-ovim njivama postižu prinosi drastično manji nego na privatnim. Recimo, PKB ostvari prosečan rod pšenice od sedam tona po hektaru, dok privatnici imaju po 11-12 tona ili, u slučaju šećerne repe, PKB 30, a „paori“ 60 tona po hektaru. Draganu Đilasu, međutim, nije palo na pamet da državnu zemlju proda ili izda u zakup onima koji se agrobiznisom već bave na evropskom nivou nego bi osnivao državne kompanije i tražio menadžere. Kao da oni rastu na drveću, pa samo treba da ih ubere.

Ni Đilasovi rezoni u finansijskoj sferi nisu ništa bolji. Počev od toga da bi novac (za investicije u poljoprivredu) plaćao po ceni od 2,5 odsto iako je kamatna stopa na tržištu trenutno (kako on sam kaže) 0,4 odsto. Ali, naravno, šta ga briga kada to nije njegova, nego „Nacionalna investiciona banka“. Kao da nam nisu dovoljne Srpska, Agro, Razvojna i slične banke čije su gubitke građani Srbije platili preko milijardu evra. Uopšte, Đilasov odnos prema bankarstvu prilično je „partijski“; doduše, ne demokratske nego neke druge partije.

Da ne dužim, posebno plaši ono što je Đilas nagovestio pri kraju teksta, to jest da su „ovo samo smernice“ i da je „neophodno doneti stotine mera koje bi pratile ovakav razvojni koncept“. Kome dosada nije bilo jasno kakav koncept predlaže Dragan Đilas, sada se u to može lako uveriti. U dve reči – državno administriranje. Ili – već viđeno. A „viđene“ su i posledice.

Peščanik.net, 15.06.2017.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – To sada ne možemo znati

Mijat Lakićević – Đilas, eh da je Milovan, eh

Dragan Đilas – Odgovori na kritike mog koncepta razvoja Srbije

Dragan Đilas – Moj koncept ekonomskog razvoja Srbije


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.
Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)