Razgovor vodila Françoise Blind Kempinski.
Novinarka i autorka dokumentarnih filmova Marie-Monique Robin nedavno je objavila knjigu Fabrika pandemija (La Fabrique des pandémies) u izdavačkoj kući La Découverte. Istraživanje koje je obavila u saradnji sa Sergeom Morandom, istraživačem u CNRS-u i Ciradu1 omogućuje laicima da pristupe znanju 62 uglednih naučnika iz celog sveta o razlozima eksponencijalnog razvoja zaraznih bolesti na našoj planeti. Svim tim infektolozima, virusolozima, parazitolozima, zdravstvenim ekolozima, medicinarima i veterinarima zajedničke su zabrinutost za blisku budućnost čovečanstva i jedna preporuka: moramo raditi na održivom razvoju najbrže što možemo.
Na samom početku knjige kažete „znalo se“. Naučnici iz celog sveta, koji zvone na uzbunu od 2000. najavljujući pojavu novih bolesti, pokazali su da je očuvanje biodiverziteta najbolji način da se tome suprotstavimo… I niko ništa ne preduzima?
Šezdeset dvoje naučnika koje sam intervjuisala za ovu knjigu dele isto uverenje na osnovu svojih istraživanja, iskustava i predviđanja: uništavanje biodiverziteta je glavni razlog pojave infektivnih zoonotičkih bolesti, to jest bolesti koje sa životinja prelaze na ljude. A glavni činilac kojim se može objasniti taj razvoj je deforestacija, seča šuma. Uzimanje u obzir tog odnosa između uzroka i posledice povuklo bi ekonomske i političke odluke za koje je potrebna hrabrost jer idu uz dlaku moćnim interesima. To je prva kočnica.
Druga je u vezi sa složenošću raznih pristupa. U igri je veliki broj veoma raznovrsnih i sadejstvujućih činilaca povezanih s teritorijalnim, evolucionim i klimatskim specifičnostima, kao i s raznovrsnošću faune… Nauka koja omogućuje takvu globalnu viziju postoji tek tridesetak godina. Reč je o ekologiji zdravlja (disease ecology), koja omogućuje razumevanje interakcija između divljih i domaćih životinja, između ekosistema i njihovih posledica po čoveka. Ali ta nauka se i dalje sasvim zanemaruje. Nema nijednog ekologa zdravlja u naučnom odboru koji upravlja krizom kovida 19 u Francuskoj. I kao što još ima, srećom sve manje, onih koji ne veruju u klimatske promene, tako danas imamo i „skeptike bioraznovrsnosti“.
Primećuje se ubrzanje u pojavljivanju novih bolesti?
U poslednjih pedesetak godina događa se eksplozija novih infektivnih bolesti, a 60-70% tih bolesti su zoonoze i većina dolazi od divlje faune. Njihov spisak je dugačak: sars (težak akutni respiratorni sindrom), ebola, nipa (virus svinjskog gripa), zika, N1H1 (virus ptičjeg gripa), čikangunja, sad i kovid-19… a ne treba zaboraviti ni sidu. Po podacima Svetske zdravstvene organizacije, do 1970. infektivne bolesti su se pojavljivale na svakih 15 godina. Zatim dolaze tempom od jedne do pet godišnje, a u poslednje vreme, ako računamo i bolesti nastale zbog rezistencije na antibiotike, redovno ih je pet na godinu dana.
Šta bi bile najvažnije poruke ili pouke vaše knjige?
Glavna se tiče efekta razblaživanja. Pošto su zone u kojima vlada najveća bioraznovrsnost najbogatije potencijalnim patogenim agensima (virusima, bakterijama i parazitima), čini se logičnom pomisao da bi trebalo uništiti te zone da bi se suzbili ti agensi. A zapravo je obrnuto. To otkriće je sasvim kontraintuitivno. Richard Ostfeld, ekolog zdravlja u Keri institutu za proučavanje ekosistema, istraživačkom centru smeštenom u dolini reke Hadson, i Felicia Keesing, šefica katedre za biologiju na Koledžu Bard u državi Njujork, sjajno su to dokazali. Njih dvoje su od 2015. na čelu Projekta krpelj, istraživanja o krpeljima u okrugu Dačis, gde je najveća učestalost lajmske bolesti u Sjedinjenim Državama. U Sjedinjenim Državama rezervoar lajmske bakterije (ili borelije), koji može da zarazi krpelje, a preko njih i ljude, čini jedna porodica glodara: miš belih šapa. Ti miševi su „generalisti“, to jest lako se prilagođavaju svim evolucionim uslovima svog ekosistema, dok „specijalisti“, njihovi slabiji rođaci, nestaju. Naučnici su pokazali da fragmentacija šuma radi zemljoradnje i gradnje urbanih zona podstiče razmnožavanje belih miševa, a time i populacije inficiranih krpelja. Iskorenjivanje nekih vrsta koje su razblaživale koncentraciju bakterije pogoduje njenom razvoju. Zato je važno očuvati bioraznovrsnost.
Da li je dokazano da ti zaključci važe i za druge bolesti?
Mnogi naučnici koji su citirani u ovoj knjizi istraživali su vrlo specifične bolesti i svi su došli do tog istog zaključka. Uzmimo, na primer, virus ebola, koji izvesno postoji više hiljada godina. U početku se raširio sa slepih miševa i verovatno vrlo davno zarazio primate, ali to nije bio neki problem za ljude. Bolest se pojavila 1976. i otad neprestano nalazimo žarišta infekcije. Istraživači su dokazali da se svako od njih pojavilo dve godine posle deforestacije.
Da li je svetska naučna zajednica saglasna s tom analizom efekta razblaživanja?
S tim se slažu svi koje sam intervjuisala za ovu knjigu; govorim samo o njima. Nisam se trudila da razgovaram s naučnicima koji pobijaju tu tezu ali, s druge strane, posle objavljivanja knjige niko mi se nije javio da kritikuje njen sadržaj. Čak su me predstavnici Evropske unije pozvali da predstavim zaključke knjige njenim upravama za zdravstvo, životnu sredinu… Polemika, ipak, postoji jer su to složena i veoma važna pitanja koja zadiru u različite interese.
Možemo li predvideti buduća pojavljivanja zaraznih bolesti?
Rodolphe Gozland, ekolog amazonijskog Centra za proučavanje bioraznovrsnosti (Ceba) u Gvajani, radio je na scenariju bolesti „X“ – nepoznate, vrlo zarazne bolesti koju ne znamo da lečimo – koji je razvijala Svetska zdravstvena organizacija. Nešto slično kovidu 19. Cilj je bio otkrivanje rizičnih zona, onih koje bi trebalo posebno nadgledati. Istraživači njegovog time koristili su sredstva predviđanja koja su korišćena u Gvajani i ukrstili su pojavljivanja infektivnih bolesti poput onih koje izazivaju nipa, virus ebola, korona virus, s drugim činiocima: deforestacijom, gustinom stanovništva, klimom, intenzivnim uzgojem životinja. Rezultat je omogućio da se utvrde dva rizična mesta: jedan region u Ugandi i Vuhan. Ta analiza je završena u septembru 2019, dakle pre izbijanja pandemije kovida 19.
Kakvu ulogu igra intenzivno uzgajanje životinja i kakva je razlika između životinja rezervoara i životinja domaćina?
Patogeni agensi borave u životinjama koje su zdravi nosioci. Glavni životinjski rezervoari su glodari (koji predstavljaju 40% sisara na Zemlji), slepi miševi i primati. Ali, da bi se preneo na čoveka, virus mora da mutira, a za to mu je potreban domaćin posrednik. Najbolji domaćin posrednik za virus koji je potekao od divljih životinja je svinja, s kojom čovek deli 95% gena. S majmunima se to podiže na 99%, ali potreban je direktan kontakt, na primer komadanje životinje da bi bila pojedena kao egzotična i cenjena „divljač šikare“.
Virus nipa, otkriven 1998. potekao je od slepih miševa koji se hrane voćem i čije je stanište uništeno sečom šume na Borneu radi zasada uljnih palmi. Slepi miševi su onda migrirali ka obalama Malezije, gde su industrijske kulture manga okružene svinjskim farmama. Životinje pod stresom luče još više virusa koje nose i zaražavaju svinje, zatim poljoprivredne radnike, a onda radnike klanica u Singapuru, gde su svinje izvezene. Zasad se lanac kontaminacije prilično lako zaustavlja ubijanjem životinja – na stotine hiljada jedinki.
Godine 2003. pouzdano je identifikovan domaćin posrednik prvog sarsa. Bila je to mošusna cibetka, kojoj inače preti izumiranje u azijskim šumama. Pošto je njeno meso veoma cenjeno zbog nekih navodnih osobina, ta životinja se intenzivno gaji u Kini.
Virus ptičjeg gripa H1N1 iz 2009. boravio je u jednoj vrsti divlje patke. Ali da bi zarazio čoveka, morao je da prođe kroz domaće životinje iz intenzivnog uzgoja, u ovom konkretnom slučaju kroz svinje. Mogle su ga preneti i kokoške.
Posredni domaćin kovida 19 još nije otkriven. Pangolin je isključen. Neke hipoteze pominju intenzivni uzgoj svinja u Kini, utoliko pre što je 2018-2019. u Vuhanu izbila strašna epidemija svinjske groznice, koja je bila rešena masovnim ubijanjem svinja. Nije isključena ni hipoteza o bekstvu iz laboratorije P4 (laboratorija koja se bavi patogenima klase 4, dakle vrlo zaraznim) u Vuhanu.
Ako bi se utvrdilo da je kovid 19 pobegao iz laboratorije P4 u Vuhanu, da li bi vaši argumenti bili oslabljeni?
Ništa se ne bi promenilo. Laboratorije P4 se otvaraju u rizičnim zonama. Posle izbijanja Sars-CoV-1 2003. jedna kineska laboratorija je identifikovala rezervoar: bili su to slepi miševi koji se hrane insektima. Danas na svetu nema životinje koja je proučavana više od slepog miša. Laboratorija P4 u Vuhanu odgovor je na tu potrebu naučnika, kao uostalom i ona u Fransvilu, u Gabonu, koja je tu otvorena zbog ebole.
Šta karakteriše pandemiju?
Za pandemiju je presudan stepen zaraznosti. Kovid 19 je nesumnjivo pandemija jer je u julu bilo 184 miliona zaraženih u svetu i četiri miliona umrlih. Ali, u zavisnosti od podataka, prosečna smrtnost varira između manje od 1% i 2%, mada ima i naučnika koji smatraju da je 0,1%. Godine 2009, grip H1N1, takođe pandemija, imao je vrlo malu smrtnost. Naučnici su to objasnili na sledeći način: ljudi koji su bili zaraženi virusom hongkongškog gripa 1969 (koji je odneo 30.000 života u Francuskoj i stotine hiljada u svetu) sačuvali su delimično aktivna antitela i to ih je, 40 godina kasnije, zaštitilo od H1N1. Što se tiče ebole, njena žarišta do danas nisu izazvala pandemiju. Taj virus je pod strogim nadzorom jer ubija 80% zaraženih. U ovoj fazi ebola se prenosi samo tečnostima, što znači urinom, krvlju, znojem, pljuvačkom, spermom. Dakle, potreban je kontakt. Ali istraživači ne isključuju mogućnost da taj virus mutira i počne da se prenosi vazdušnim putem. Nepobitno smo ušli u doba epidemija, pandemija i zatvaranja u kuće. Pojavljivaće se sve više žarišta.
Ističete i ključnu ulogu crevne flore u borbi protiv alergija i upalnih poremećaja…
Uništavanje bioraznovrsnosti u zemljama juga pogoduje pojavljivanju patogenih virusa. A uništavanje bioraznovrsnosti u zapadnim zemljama čini ljude osetljivijim na patogene agense koji dolaze s juga. Profesor Tari Haahtela, alergolog u univerzitetskoj bolnici u Helsinkiju, 20 godina je vodio izuzetno važno istraživanje u finskoj i ruskoj Kareliji. Pratio je genetski homogenu populaciju koja živi u dve dijametralno različite ekonomske sredine: s jedne strane je tradicionalna poljoprivreda s razuđenim staništima, a s druge industrijalizovane zone i snažna urbanizacija. Zaključci su nepobitni: život u biološki raznovrsnoj sredini, s biljkama i životinjama, i suočavanje s onim što nazivamo čovekovim „starim prijateljima“, to jest s parazitima, mikrobima, bakterijama omogućuje stimulisanje imunog sistema dece. Sve te interakcije obogaćuju crevnu floru, u kojoj živi oko 100.000 milijardi mikroorganizama. Što je ona raznovrsnija, manja je verovatnoća da će pojedinac oboleti od astme, dijebetesa tipa 1 i raznih alergija. Ali to se odigrava u majčinom stomaku i tokom prve dve godine detetovog života. Time bi moglo da se objasni zašto neki pojedinci dobro prođu kad se inficiraju korona virusom, a drugi od njega umru, i zašto se virus nije mnogo raširio po ruralnoj Aziji i Africi.
Koji naučni i medicinski pristup bi nam omogućio da izbegnemo najgore?
U ovom trenutku naučnici koje sam intervjuisala prilično su zabrinuti jer ih niko ne sluša. Ali od 2014. koncept planetarnog zdravlja (planetary health) predstavlja izazov. On uzima u obzir mnoštvo veza između zdravlja i životne sredine, pa i klimatskih poremećaja, proizvodnje hrane, uređenja gradova, a cilj je brzo prilagođavanje ekonomskog modela imperativima globalnog zdravlja. Taj koncept je još ambiciozniji od onog nazvanog „Jedan svet, jedno zdravlje“ (One world, one health) koji je uglavnom promovisala Svetska zdravstvena organizacija da bi odbranila globalnu i holističku viziju zdravlja navodeći na saradnju medicinare i veterinare, iako prvi uporno omalovažavaju druge. Redukcionizam i fragmentacija znanja su dramatične posledice koje sprečavaju razvoj nauke koja bi mogla ponuditi rešenja. Potrebno je dakle evropskim finansijskim sredstvima podsticati transdisciplinarnost, davati prednost istraživanjima u kojima učestvuje više disciplina i povezivati lekare, antropologe, ekologe, pa i ekonomiste. Trebalo bi napraviti ravnotežu između ogromnih troškova pandemije kovida 19 i preventivnih mera na terenu. To podrazumeva pomoć zemljama juga u nadzoru i brizi, kao i podršku kompetentnih naučnika.
Malo je ljudi koji su svesni neraskidive veze između poštovanja prirode i opstanka ljudske vrste. Otkud to?
Zato što su tu neophodne složene arbitraže. Na nivou vlada, na primer, potreban je stalni dijalog između ministara zdravlja, ekologije, poljoprivrede i ekonomije da bi se odlučilo, između ostalog, o tome da li uvoziti soju koja se uzgaja zahvaljujući deforestaciji Amazonije da bi se nahranila stoka na francuskim farmama intenzivnog uzgoja. Očuvanje bioraznovrsnosti mora se braniti s istom odlučnošću kao i klima jer poremećaji u svakoj od tih oblasti ugrožavaju opstanak ljudske vrste. Ima ohrabrujućih znakova: sledeća Konferencija strana potpisnica o biodiverzitetu, koja će biti održana u Kini, obuhvatiće i temu globalnog zdravlja. Hteli mi to ili ne, bavimo se četvrtom epidemiološkom tranzicijom. Topljenje permafrosta na Arktiku, povećanje kiselosti okeana i prekoračivanje tačke s koje nema povratka u deforestaciji Amazonije direktne su pretnje našem opstanku, ali sad je prekasno za pesimizam.
Marie-Monique Robin, Les Echos, 06.07.2021.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 10.01.2022.
EKOLOGIJAKORONA