Danačnji čovek se odrekao mnogo toga – boga i sigurne penzije, razgovora sa komšijom, koncepta utopije – ali bez narkotika ne može. Nijedno društvo u čije ime se vodio rat protiv narkotika nije bilo toliko zavisno od različitih ubrizganih, progutanih ili ušmrknutih narkotika i antidepresiva.
Uzrok je očigledan: zavisnost čini slobodu podnošljivom. Čovek danas kupuje svoj san u svakoj apoteci; pun je samopouzdanja, jer žvaće tablete. On živi dobro ili loše, ali teško bez recepta, on napreduje ili nazaduje, ali često u pratnji svoje svakodnevne doze, on kaže: da ili ne, ali bez dnevne porcije lekova odbiće da se izjasni.
Tako živi današnji čovek.
U Nemačkoj ima 1,4 miliona zavisnika od lekova i 2,5 milona zavisnika od alkohola, a među njima je 400.000 onih preko 60 godina. Svake godine od posledica konzumiranja alkohola umre 73.000 ljudi, 110.000 od posledica pušenja, ali niko od njih nije bio kažnjen zbog svoje zavisnosti.
Međutim, kriminalizovano je četiri milona povremenih ili redovnih uživalaca merihuane ili hašiša. Tužilaštvo je pokrenulo oko dva miliona istraga pošto je Savezni ustavni sud 1994. zahtevao prvo: da se pri posedovanju „malih količina“ država uzdrži od kažnjavanja, i drugo: da se pojam „manje količine“ jedinstveno odredi. Budući da savezne države nisu smatrale da ih se drugi zahtev tiče, izostao je odgovor i na prvi.
Ovi predlozi su prošli kao i predlozi Zelenih, Pirata i nekih eksperata da se borba protiv kriminala vezanog za drogu dekriminalizuje i da se opšte zdravlje štiti ponudama raznih programa rehabilitacije i kroz državnu kontrolu, a ne krivičnim gonjenjem. Predlog je razuman koliko i bezizgledan.
Osmog juna 1998. više od 600 naučnika, ministara, dobitnika Nobelove nagrade, umetnika i privrednika je u pismu objavljenim u New York Times-u zahtevalo od generalnog sekretara UN-a kraj „rata protiv droge“.
Samo ukidanjem prohibicije moguće je razbijanje narko-kartela: „Organi UN-a procenjuju da godišnji promet droge dostiže oko 400 milijardi dolara, što je 8% ukupnog svetskog prometa. Ova industrija stvara moćne kriminalne organizacije, korumpira vlasti na svim nivoima, ugrožava međunarodnu bezbednost, podstiče nasilje i uništava međunarodno tržište i moralne vrednosti“.
Nemačke vlasti nisu jedine koje biraju suprotni put obračuna sa ovim problemom. Fiks ideju da se opšte zdravlje može zaštititi krivičnim gonjenjem, dvadesetih godina prošlog veka u Americi platilo je glavom 35.000 pretežno siromašnih pijanaca – otrovali su se nelegalnim, jeftinim pićem.
Posle poraznih iskustava sa prohibicijom, počelo se govoriti da je pokušaj da se ljudi putem kaznenog prava zaštite od ugrožavanja sopstvenog zdravlja ne samo besmislen, nego i štetan. Nije kriminal vezan za narkotike skandalozan, već je to kriminalizacija njihovog konzumiranja, koja u osnovi izaziva baš ono što želi da spreči.
Represivne mere guraju uživaoce droga, kako je još davno primetio renomirani frankfurtski kriminolog Peter-Alexis Albrecht, „u socijalnu bedu, psihičku i fizičku propast, stigmatizaciju i kriminal“. Opasnost po telo i život korisnika droga ne stvaraju one same, već pre svega njihova kriminalizacija, crno tržište i indirektni kriminal koji nastaje kao posledica potrebe za pribavljanjem sredstava za njihovu nabavku. Većina od 1.330 ljudi umrlih od droge u 2009. godini nije bilo žrtva svoje zavisnosti, već lošeg kvaliteta narkotika.
„Rat protiv droge“ nije uzgubljen juče; on je izgubljen onog časa kada je objavljen.
Christian Bommarius, Frankfurter Rundschau – Meinung, 28.12.2011.
Preveo sa nemačkog Miroslav Marković
Peščanik.net, 02.01.2011.