Da bismo ispravno razumeli globalizaciju, moramo je postaviti u istorijski kontekst. To znači da današnju globalizaciju i njene efekte, pozitivne i negativne, treba posmatrati kao proces koji na više načina verno odražava tokove prve globalizacije u periodu od sredine 19. veka do Prvog svetskog rata.
Prva globalizacija je tekla paralelno sa industrijskom revolucijom u zapadnoj Evropi i promenila je ekonomsku konfiguraciju sveta, učinivši Evropu bogatijom i politički i vojno moćnijom od bilo kog drugog dela planete. To je evropskim zemljama, i kasnije Sjedinjenim Državama, omogućilo da osvoje najveći deo Afrike i velike delove Azije. Čak i kada se formalno nisu nalazili pod kontrolom zapadnih sila, ti regioni su trpeli njihov snažan uticaj u domenu ekonomske politike (otvaranje za trgovinu, kontrola carinskih prihoda), pa čak i davali eksteritorijalni status evropskim doseljenicima.
Napredne evropske zemlje su se obogatile, pa je 1914. godine razlika u dohotku po glavi stanovnika između Britanije i Kine, prema podacima iz baze Projekta Medison, iznosila 8 prema 1, dok je jedan vek ranije taj odnos bio 3 prema 1. (Dijagram prikazan u nastavku ukazuje na obrtanje ovog trenda: kineski, indijski i indonezijski BDP po glavi stanovnika izraženi su kao procenat uporedivog BDP-a po glavi stanovnika u zapadnoj Evropi. Krive jasno ilustruju uspon azijskih zemalja.) Štaviše, plodovi industrijalizacije i globalizacije proširili su se na čitavu distribuciju dohotka u zapadnim zemljama, pa su čak i siromašni ljudi iz evropskih zemalja bili bogatiji od svih Afrikanaca i većine stanovnika Azije. Dominacija je takođe omogućila Evropi da „izveze“ viškove stanovništva i tako otupi oštricu klasnih sukoba unutar svojih zemalja.
Ova kratka skica dobro poznatih efekata prve globalizacije treba da nas podseti da taj proces uvek ima dobre i loše strane: s jedne strane, ogroman tehnološki napredak, s druge, eksploatacija; povećanje dohotka za mnoge i zastrašujuća beda i isključivanje za druge; evropska dominacija i kolonijalni status za Afriku i veliki deo Azije.
Kako bi to trebalo da doprinese razumevanju današnje globalizacije? Prvo, moramo shvatiti da velike istorijske promene ne mogu svima donositi samo korist. Neko će se naći na gubitku, dok će drugi profitirati; ponekad je gubitak na jednoj strani preduslov za dobit na drugoj. Takođe, razmišljanjem o prošlosti otkrivamo da je današnja globalizacija veran odraz prve globalizacije – doduše bez najbrutalnijih epizoda u obliku osvajačkih pohoda i eksploatacije.
Odnos relativnih dohodaka i ukupna distribucija ekonomske aktivnosti pokazuju da se evroazijski kontinent (koji za ovu priliku možemo „proširiti“ priključivanjem Severne Amerike) ponovo nalazi tamo gde se nalazio pre industrijske revolucije, kada su delovi Azije (uglavnom Kina i Indija) imali približno isti dohodak kao razvijeniji regioni zapadne Evrope. Kada je putovao u Kinu u 13. veku, Marko Polo je bio impresioniran kanalima, mostovima i pijacama Hangdžoua; u to vreme nije bilo velike razlike u dohotku ili nivou tehnološkog razvoja između Venecije i Kine. Ali u nekoliko narednih vekova to se promenilo i Zapad je stekao veliku prednost u odnosu na sve ostale. Sada smo ponovo u procesu promene koja svet vraća relativnim odnosima iz davne prošlosti – naravno, na znatno višem nivou apsolutno izraženih iznosa dohodaka.
Kako onda da sudimo o dobrim i lošim stranama tekuće globalizacije? U pogledu relativnih geo-ekonomskih odnosa, treba primetiti da današnja globalizacija donosi dobit Aziji i relativan gubitak za Zapad. Otuda se može tvrditi da je današnja globalizacija zaista veran odraz u ogledalu velike globalizacije od pre stotinu godina. Možda je još važnije to što jasno vidimo da su mnogi poželjni efekti: povećan prosečni realni dohodak, značajno smanjenje globalnog siromaštva, produženje očekivanog životnog veka, viši prosečni nivo obrazovanja, pristup električnoj energiji, pitkoj vodi i kanalizaciji – kao i u svim velikim transformacijama – nužno praćeni nepoželjnim efektima: uništavanje životne sredine, komodifikacija aktivnosti koje su nekada bile rezervisane za članove porodice i prijatelje, stres i usamljenost, pa čak i brojne patološke pojave (zloupotreba droga, korupcija, terorizam).
Ali, osim što je nekompletno, prosto nabrajanje „dobrih“ i „loših“ strana pati od još jednog velikog nedostatka; naime, tako se porede samo proseci: prosečni očekivani životni vek, prosečni nivo dohotka i tako dalje, što ne mora biti naročito relevantno. Uz porast nejednakosti u većini zemalja sveta, prosečne vrednosti imaju sve manje smisla. U nejednakom ili polarizovanom društvu, činjenica da je prosečni dohodak porastao ne mora govoriti ništa o promenama kroz koje prolaze bogati (čiji su realni dohoci porasli mnogo više od proseka) ili siromašni (čiji su realni dohoci uglavnom stagnirali).
Otuda duboki nesklad između onoga što zagovornici globalizacije opisuju kao njene jednoznačno poželjne efekte i čestih izliva nezadovoljstva ili razočarenja širokih masa. Prosečne vrednosti, čak i kada su tačne, nemaju mnogo značaja u svetu nejednakosti. Takođe, u globalizovanom svetu imamo priliku da svoje prihode, pristup javnim uslugama, slobodno vreme, stabilnost prijateljstava, sreću i tako dalje, poredimo sa ljudima sa svih strana sveta. Čak i kada nam je „objektivno“ dobro, među 7,4 milijardi stanovnika sveta naći će se mnogo onih koji su bogatiji ili srećniji od nas. Zato su objektivno izmerena poboljšanja koja je donela globalizacija gotovo po definiciji praćena subjektivnim osećajem neispunjenosti. Ako razumemo proces koji stoji iza toga, možda će nam biti lakše da prihvatimo taj temeljni dualitet koji je možda i sastavni deo ljudske situacije.
Global inequality, 24.04.2019.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 29.04.2019.