Radio emisija 28.10.2005, govore: Srbijanka Turajlić, Vojin Dimitrijević, Ljubiša Rajić i Vesna Goldsvorti.
Svetlana Lukić: Dobar dan. Napolju su nestvarno lepi oktobarski dani, blago onima koji mogu i blago onima koji znaju da uživaju u njima, ja više ne umem i zato volim, baš kad je ovako sunčano i baš kada je ovako petak da se setim reči baksuznog Borhesa: Svet je na nesreću stvaran, ja sam na nesreću Borhes.
Zavidim novinarima u Saudijskoj Arabiji, oni prvo ne smeju, a i ne bi mogli sve i da smeju da postignu da prate šta rade svih 22000 prinčeva i princeza iz najveće vladajuće porodice na svetu, Al Saud. Naša vladarska porodica, zvana koaliciona vlada, ima mnogo manje prinčeva i princeza, ali su prilično dobro raspoređeni i izgleda kao da su zaposeli svako parče zemlje, osim opustelih srpskih sela, gde se ovih dana namerava uputiti predsednik Tadić kako bi započeo svoju najnoviju akciju, Probudimo Srbiju. To mu je organizovala, ko drugi neko takozvana Narodna kancelarija, koja za svog predsednika igra razne uloge – privatnu vladu, Crveni krst, turističku agenciju, pecaroško društvo, jednom rečju, šta god predsednik poželi.
Mada, kad vidiš ovog iranskog predsednika, Ahmadinedžada, kako preti da će Izrael biti zbrisan sa mape sveta i koji je na poslednje izbore do svog glasačkog mesta gazio po američkoj zastavi, onda ovaj naš lepotan izgleda još lepše.
Bes, koji izgleda ponekad zrači iz ovog mog malog obraćanja svetu, mada ja nisam primetila, proističe iz toga što mnoge naše frustracije nisu nabrojane u ugovoru sa životom nekoga ko živi u elementarno civilizovanoj i elementarno pristojnoj zemlji. U tom ugovoru ne piše, na primer, da je potrebno pet godina da se uhapse ljudi koji su ubijali bebe, starice i trudnicu u Suvoj Reci, ne piše da su sve ubice do juče radile u policiji, ne piše da je slučaj Batajnice otvoren uprkos ovoj policiji i uprkos volji ove države i ovog mog naroda. Praktično, sve što je omogućilo da se slučaj Batajnica otvori dobijeno je od Haškog suda, a tužilac Vladimir Vukčević je morao da čeka da se promeni zakon da bi mogao sam da saslušava svedoke, a ne da čeka da to učini policija, koja je, kao što smo znali i pre ovog slučaja, puna ogavnih ljudi koji su se u našim oslobodilačkim ratovima proslavljali egzekucijama dece i stogodišnjih starica.
Da je u ugovoru sa životom pisalo da ćete svoj vek proživeti u zemlji koja čini sve, dokle god može, da ubice ostanu nekažnjene, pitanje je da li biste taj ugovor potpisali. Da li biste potpisali da ste znali da će vaša vlada sprovoditi organizovanu odmazdu protiv ljudi koji su organizovali Sablju, a plaćati odštete svima onima koji su tada bili uhapšeni, počev od čuvenog vojvode Vučinića. I evo sada sudija Džoinčević nije zadovoljan sa 740.000 dinara, traži 20 miliona za narušavanje ugleda, koji je tako dugo sticao pre nego što je priveden. Batinaši Marka Miloševića, koji su zlostavljali onog nesrećnog otporaša iz Požarevca osuđeni su da plate kaznu od 40.000 dinara. Gospođa sudija je bila blaga, jer su Markovi drugovi u stvari dobri momci, pre toga nikad nisu bili osuđivani. Da li biste potpisali ugovor sa životom da vam je neko rekao da vam je za prebivalište određena zemlja u kojoj vas vlada pravi majmunom, jer ministarku, koja je htela da iz škole izbaci Darvina jer je svinja, kompjutere jer zrače, engleski jer je jezik neprijatelja, dakle, da tu ministarku koju je sama ta vlada smenila – nagradi mestom predsednice Upravnog odbora Studija B.
I tako dalje, a pošto su sva velika pitanja kao što su Kosovo, kao što su pregovori sa Evropskom unijom, pregovori sa MMF-om, pitanje ptičijeg gripa, asteroida, crnih rupa, u sigurnim rukama Vojislava Koštunice, čoveka koji je pun nemogućih atributa, čime onda mi mali ljudi da se zabavimo nego rekonstrukcijom Nemanjine ulice. Slušate profesorku Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, g-đu Srbijanku Turajlić.
Srbijanka Turajlić: Koliko god da to deluje kao mala stvar, ja mislim da je to paradigma onog što nam se dešava. Nisam na taj način razmišljala o tome dok nisam sinoć slušala razgovor moje ćerke i njene drugarice, koje su namerne živeti u ovom gradu i ovom društvu i koje su nekako rezignirano konstatovale da njih više i ne interesuje ko je na vlasti, da su izgubile svaku nadu da bi na vlasti mogao da bude neko pošten. Pa su se onda popravile i rekle – ne pošten, nego neko koji bi pored sebe mislio i na nas, mislio da mi postojimo, jer samo se tako, kažu one, može objasniti da neko u petak u podne zatvori ulicu Kneza Miloša i ne misli da je učinio nešto strašno, nego izađe i zahvali se građanima na razumevanju. Ne znam kom razumevanju, pošto ih niko ništa nije ni pitao.
A ovo sa Nemanjinom, pošto ja igrom slučaja živim pored Nemanjine, dakle, u Birčaninovoj ulici, da je nekome palo na pamet da rekonstruiše tu ulicu, to je fantastična ideja. Ali nekome je palo na pamet da je zatvori kompletnu i da onda tamo u jednom vrlo ograničenom periodu dana ostavi nekoliko radnika. Dakle, to je ulica koja noću više nema ni uličnog svetla i u njoj se ništa ne dešava. Poređenja radi, kada je Hrvatska rešila da napravi autoput do granice sa nama, pošto ja često idem tim putem za Banjaluku, u slavonskim šumama su svetleli reflektori i radilo se celu noć. Dakle, ja apsolutno ne mogu da razumem zašto svi misle da mi građani ne zaslužujemo baš ništa, zašto misle da je normalno da, četiri meseca su rekli, a daj bože da to bude i za šest, se tako poneko šetka po toj ulici umesto da sva operativa koju ova zemlja ima izađe da radi 24 sata dnevno, pa onda ako im stvarno treba četiri meseca, ja ću to naravno prihvatiti i poštovati.
Prosto mislim da to spada u ona maltretiranja građana o kojima više niko i ne razmišlja i zato kažem da to jeste paradigma onoga što se u ovoj zemlji dešava. Dakle, vi, narode, ste stoka i mi ćemo se spram vas ponašati kako nama padne na pamet, a vi nemojte ni da se usudite da pitate zašto mi to radimo. Ja priznajem da sam među onima koji su gorljivo branili radove na ulici Maršala Tita, odnosno ne, ona se danas zove, nije ni Srpskih vladara, nego Kralja Milana smatrajući da je lepo da se glavna gradska ulica uredi, mada i dalje ne razumem zašto smo morali da stavimo one ploče koje ne valjaju ništa, pa ta ulica već ni na šta ne liči, ali sam to zaista gorljivo branila. Pa sam gorljivo branila Njegoševu ulicu, pa sam vikala – pa dobro ljudi, pa imajte strpljenja, pa evo tek se učimo, pa sad moramo da rekonstruišemo. Ali ovo više uopšte ne znam odakle da počnem da objašnjavam.
Najviše me iznervirao, sinoć se pojavio na televiziji neki gospodin koji se zove Siniša, on je neki funkcioner gradske vlade, koji se opet zahvalio građanima na razumevanju, ne znam kom razumevanju i zašto on misli da radi savršen posao time što je napravio potpuni haos u gradu. Pazite, u tom krugu između Nemanjine i bolnice postoji još jedna ulica, ona se zove Pasterova, ona je u dužini od 20 metara prekopana već mesec i po dana i taj pravac je neprohodan, i nikome nije palo na pamet da makar to prvo zakopa, pa da još jednu ulicu osposobi pre nego što se upusti u Nemanjinu.
Nemanjina ulica se proteže od železničke stanice do Slavije i celom dužinom mora da se radi. Ne može biti skuplje ako se 15 po 15 metara te ulice radi nego ako se radi, makar u radno vreme, cela ta ulica odjedanput. Nemanjina ulica je ulica duhova, građani ponešto šetaju i nema nikoga i ne vidi se da se nešto radi i vi kad ste na vrhu ulice nemate pojma da tu postoje neki radovi, vi mislite da neko pravi vašar ili ono, kako se zove, subotom, pešačka zona, više nemate ideju da se ta ulica rekonstruiše. Dakle, ta ulica ne liči na gradilište, a zatvorena je već četvrti dan, to je nedopustivo. A to da je skupo raditi noću, pa valjda je još skuplje maltretirati sopstvene građane, i kako je moguće da nikom drugom na svetu nije skupo da radi noću, svima na svetu je u interesu da se posao završi što je brže moguće. Ne znam gde pronađu jednu firmu koja će to da radi s vremena na vreme, pa kad se uradi. Pa na šta to liči.
Ajmo mi na jednu drugu temu, koja mi se čini da je zasluživala mnogo veću reakciju, to je ova afera sa tetanusom. Da vi nebrojeno mnogo ljudi vakcinišete zašećerenom vodicom i da od toga nema ni skandala, nema ni utiska, razumete, to više nije ni utisak. Vi uđete kod lekara puni poverenja, on vam da nešto, vi izađete napolje, kroz par meseci shvatite da niste dobili ništa i to postane najnormalnija pojava na svetu. Bože moj, još jedna afera, još jedan skandal. I meni se stvarno čini da bi u svakoj normalnoj zemlji činjenica da je neko uvezao to što je uveženo, zahtevala da taj neko bude uhapšen za 24 sata i da mi kao građani budemo obavešteni šta je preduzeto da se tako nešto nikada više nikome ne desi. Jer, pazite, mi imamo ovu proizvodnju afera u kojoj je gospodin Dinkić zaista glavni ceremonijal majstor, za njim plaču neki dvorovi, on je čovek u stanju da izmisli dve afere dnevno i da ni jednu ne završi.
Dakle, ja bih prosto zabranila gospodinu Dinkiću da otvori usta i o jednoj jedinoj aferi dok ne završi onaj slučaj Janjuševića i Kolesara od kojih je sve počelo, ima tome tri godine. A kad to završi, idemo na sledeću. Ovako je to jedan neprekidan niz drž’te lopova, koji se završava naravno s time da smo u stvari svi lopovi, pa uopšte nema razloga da o tome i razgovaramo. I onda kažeš – dobro, to je neki njihov međusoban politički obračun, ja tebi – ti meni, ja tebe proglasim lopovom, tebi padne rejting, ti mene proglasiš lopovom, meni pada rejting i sad se svi mi tako valjamo u blatu. A tetanus nije to, naravno da i iza tetanusa stoji neki lopov, ali prosto ne vidi se direktan politički interes i onda to nije afera.
A postavlja se pitanje ko je ugrozio zdravlje građana ove zemlje i makar to je tačka na kojoj bi neka odlučnost mogla da se pokaže. To nije ni neka Jotkina grupa, ni Mali Bidža, ne znam ni gde se izmišljaju sva ta imena, to je prosto pitanje zdravlja čoveka, žene ili deteta, i to je nestvarno. Niko ne misli da je to događaj i onda prosto ja ne znam više šta je važno. Može Nemanjina ulica nikad više da se otvori, razumete, izgubila sam skalu, jer ako razmišljam o tetanusu onda je nebitno šta je u Nemanjinoj ulici, a još manje je bitno da li će Kneza Miloša biti zatvorena dva sata, to jest onda više ništa nije bitno.
Na primeru ovoga što se dešava sa Crnom Gorom, ja mislim da je svaki građanin ove zemlje shvatio da je odnos Srbije i Crne Gore nešto što će se odlučiti u Briselu ili negde drugde, i nije ni čudo da zemlju u kojoj mi trenutno živimo anegdotski u zapadnoj Evropi zovu Solanija, po naravno Havijeru Solani. Dakle, mi smo u tim njegovim dolascima, odlascima, potpisivanju, nepotpisivanju, zaista je svako mogao da shvati da se Srbija, a mislim i Crna Gora, apsolutno ne pitaju kako će izgledati zemlja u kojoj oni zajedno žive. Mi prosto čekamo da nam oni saopšte šta su oni odlučili kako će ta zemlja izgledati, sa referendumom, bez referenduma. Meni je prosto nestvarno kad vidim kako se ozbiljni ljudi oko toga nešto kao prepisuju, dopisuju, diskutuju, a da im je jasno da oni o tome uopšte neće odlučivati. Nisam sigurna kako bi izgledao eventualni razlaz Srbije i Crne Gore, ali se meni čini da su tu emocije već davno potrošene, da smo mi shvatili da živimo u nekoj zemlji koju je tako neko drugi uredio, pa da to ne mora izazivati neke potrese kako god se završilo.
Što se tiče Kosova, tamo je situacija jako tužna. Tamo objektivno živi neki narod koji je ugrožen. Ja moram da vam priznam, ništa mi nije, meni lično, teže od saznanja da je to moj narod, dakle, tamo žive ljudi čiji je život u ozbiljnoj opasnosti, jer imaju naspram sebe jednu mnogo brojniju grupu ljudi i imaju mržnju uzajamnu, koja je sistematski razvijana tokom dugog niza godina. Dakle, pitanje na koji način će se završiti ta priča na Kosovu je pitanje koje jedan broj ljudi može da košta glave i u tom smislu to je krajnje ozbiljno pitanje. Pre neki dan je bila priča na BBC-u, pokazali su Račak i razgovarali sa Albancima koji žive u Račku, onda su pokazali jednu srpsku enklavu i par povratničkih porodica i užas koji su oni prošli i u čemu žive, i onda su rekli – ovo je toliko duboko zavađen narod da ne postoji način da se oni oko bilo čega dogovore. Dakle, međunarodna zajednica mora da smisli rešenje i mora da ga nametne obema stranama da ga potpišu. Ja prosto imam strah, lični strah, za taj narod koji strada. Nikad nisam razumela do kraja teritorijalno pitanje, ja razumem pitanje ljudskog života, radi se o ljudskim životima. I prosto mislim da bi taj narod do kraja morao da bude obavešten o svemu što mu se može desiti sutra iz ovog ili onog razloga, da se ne bi desilo ono što se desilo u raznim drugim krajevima naše zemlje, kad su se ljudi dogovorili a zaboravili da o tome obaveste one kojih se taj dogovor najviše ticao.
Vrlo je neizvesno kako će se Kosovo završiti i vrlo je neizvesno da li će to neko moći da knjiži sebi kao neki veliki uspeh. Nisam sigurna da to neko treba sebi da knjiži ni kao neuspeh, a knjižiće mu se, zato što prosto nikad nije bilo dovoljno građanske kuraži da se objasni ovom narodu da je neko ko se zove Slobodan Milošević potpisao kapitulaciju juna 99, kojom je prepustio deo teritorije svoje zemlje nekom drugom. I da je to priča koja od početka prosto je ispričana faktima. Ne mislim da je trebalo da se išta izmišlja i onda bi narod shvatio da sad mi u pregovorima zapravo razgovaramo o tome možemo li deo teritorije koju smo izgubili kapitulacijom vratiti i ako odatle pogledate stvar, svako rešenje do koga dođe ova ili neka druga vlada – biće uspeh. Ali ako mi pođemo od toga da je to naše i da mi to nikada nikome nismo dali, što nije tačno, jer tamo dole šeta neka tuđa vojska, a ne naša vojska, onda će svako rešenje biti neuspeh, razumete.
Dakle, mi smo žrtve sopstvene retorike, mi smo žrtve retorike – vas niko ne sme da bije, a u stvari je cela priča u tome da su oni već svi tučeni i sad je samo pitanje mogu li da budu tučeni manje. Mislim, cela priča je izvrnuta.
Ja pripadam, naravno, onima koji misle da se Srbiji žuri i u tom kontekstu potpuno delim stavove gospodina Jovanovića. Rekla bih da verujem u tog mladog čoveka i nekako mislim da je to novi vetar, koji je ovoj našoj političkoj sceni definitivno potreban. Da li će on biti u stanju da okupi prave ljude, da li će on biti u stanju da napravi jedan tim mlađih ljudi, koji zaista može zemlju da nekako grune napred, ne znam, ja najiskrenije verujem da može, jer ako on ne može, onda više ne znam ko će moći.
Međutim, tragedija je što, ako na kraju vlada i padne, neće pasti zbog njegovih aktivnosti. Vlada će pasti zato što će bogati tajkuni kupiti nekoliko poslanika, razumete, to je onako dodatna katastrofa, jer njima ne odgovara trenutni fiskalni sistem ili poreski sistem, sve se u stvari vrti oko nekih drugačijih vrednosti. Moj biznis pati zbog ove vlade, pa ću ja kupovinom poslanika da je srušim. Uzgred, gospodin Vučetić, koji je to omogućio, jednog dana bi ipak morao da odgovara, ali svejedno. Ja ću kupovinom poslanika zapravo rešiti to pitanje i oboriti vladu, a za to vreme ovi mladi ljudi idu po Srbiji, objašnjavaju koja se nama katastrofa dešava na nekom globalnom, ljudskom planu i niko se ne uzbuđuje. To je poremećeno i skoro da se u mojoj glavi više ne postavlja pitanje ko će biti na vlasti u ovoj zemlji, nego ko je taj koji će imati snage da nametne ponovno uspostavljanje sistema vrednosti. Kad to uradimo, onda smo na putu oporavka i onda ćemo biti i u Evropi i u svetu i sve. Skoro mi se čini da je to ona nulta tačka. Kad se vi upristojite onda vas svi zovu, razumete.
Vidim da moje ćerke i dalje žele da žive ovde, što je meni jako drago i simpatično i one tvrde da ovde postoji nekakav dobar duh u toj njihovoj generaciji. Dakle, to je generacija koja još očigledno nije potrošena, ima nekog potencijala i, prosto, one misle da se s tim dobrim duhom još uvek nešto može uraditi. Stvarno imate tih nekih iskričavih mesta, gde mladi ljudi stvarno zablistaju, od Exita do ovog uspeha naših studenata u Americi, od svetskog događaja muzičkog do svetske nagrade u oblasti elektronike. Zaista je raspon fantastičan. Dakle, klinci vide da tu još uvek ima ili osećaju da ima potencijala i spremni su još neko vreme da nešto rade. Ja se u stvari plašim da kada uđu u rane tridesete, kada vi odjedanput počinjete da ulazite u kolotečinu i entuzijazam nestaje, a vi ste vrhunski profesionalac, vi tog momenta u stvari pakujete kofere i kažete – pa dobro, ja sad treba da gajim neku decu, sad ću ipak da ih gajim na nekom pristojnom mestu na kome postoji uspostavljen sistem vrednosti.
I još jedna stvar mora da se pomene, to je ova fudbalska utakmica SCG – Bosna. Dakle, fascinantno je da se na stadionu pojavi parola – Nož, žica, Srebrenica – i da nema reakcije. Fascinantno je da tog momenta milicija ne uleti i ne uhapsi te ljude i ne saopšti nam preko televizije da je to nešto što se nikada više u ovoj zemlji neće dogoditi nekažnjeno, jer su ti i ti ljudi, sa imenom i prezimenom zbog toga i toga pohapšeni. To je vest koja je prećutana, sakrivena. Kažu mi ljudi koji su gledali prenos da se to tokom celog prenosa nije videlo. Dakle, neverovatno je, pazite, mi imamo nekog kamermana, imamo nekog režisera, koji ne smatraju da je to nešto što publika treba da vidi, imamo policiju koja ne smatra da je to nešto na šta treba da reaguje. E, to je u stvari ono što je strašno i što ugrožava opstanak ove zemlje u smislu opstanka nekog potencijala, mladih, sposobnih ljudi da nešto stvore. Dakle, da li vi stvarno želite da živite u zemlji u kojoj ta vrsta parola postaje moto na fudbalskom stadionu? Ne znam, ne znam, hajde da vidimo, sad imamo tu neku mladu partiju u najavi i imamo Građanski savez, da vidimo prosto ima li tu još nekog mlađeg sveta.
Ja stvarno počinjem da verujem samo u mlađe ljude. Rekoh vam, u ovome što je već na sceni, stvarno svako drži svačiji dosije u fioci. Hajde da vidimo da li tu mogu da se skupe neki novi ljudi, kojima se stvarno žuri, o njihovom životu se radi, o mom životu se više uopšte ne radi. Moj život je srećno okončan ovako kako je okončan, mogu još da životarim, pet godina imam do penzije, pa onda još nešto malo posle toga. Dobro, šetaću neke unuke u parku. I sa te tačke gledišta, irelevatno je u kom ste parku, možda će to biti park kod Manježa, verujem da će biti završen dok ja dobijem unuke, pošto se, evo vidim, i on uređuje poslednjih šest meseci. Ja nisam sigurna da su Versajski vrtovi rađeni toliko dugo koliko se radi park kod Manježa, pa se nadam da ću kroz pet godina kada bude završen i bude najlepši na svetu i počnemo da ga prikazujemo kao japansku baštu, možda i ja tu da šetam.
Zato vam kažem, meni je svejedno, odnosno, moglo bi da mi bude svejedno, ali tim mladim ljudima nije svejedno. Pa dobro, da vidimo da li mogu nešto da urade. Kako da vam kažem, ne bih ni želela da se neko na mene osloni, mislim da sam ja sve što sam znala i umela potrošila, očito ne preterano uspešno. Ne vidim što bi mi neko dao sledeću šansu, probali su pa nije išlo, pa probali pa nije išlo, ne možete sad da kažete – ej, sad ću ja, ono sve dosad nije valjalo, ali sad ću ja da vam pokažem. Pa ako za 60 godina ništa niste uspeli na taj način korisno da uradite, mala je šansa da ćete u 61. ili 55. Ovi mladi treba da dobiju i drugu šansu ako treba, oni imaju pravo i na drugu šansu, mi više nemamo, potrošeno.
Svetlana Lukić: Pre nekoliko minuta počeo je završni sastanak predstavnika Srbije i MMF-a. Kad vidim onu gospođu koja predvodi delegaciju MMF-a, dođe mi žao Mlađana Dinkića, žena izgleda surovo, kao da umesto srca ima registar kasu. Što bi rekao gradonačelnik Londona, crveni Ken – video sam masovne ubice, ali me niko nije toliko uplašio kao Margaret Tačer. E, čelična lejdi prema ovoj šefici izgleda kao majka Tereza. Pregovori su, kažu, teški, ali će biti uspešni, a ako ne budu uspešni neka nam je bog na pomoći.
Naravno, opet ćemo o rezultatima pregovora sa MMF-om morati da saznajemo tako što ćemo odlaziti na sajt MMF-a, jer ovi naši lažu. Ministar Naumov je, na primer, sinoć uspeo da izgovori, a da ne pocrveni pri tome, da je MMF zapanjen brzinom naših reformi, kako mi imamo izvanredan tempo i slične stvari. E, tako je jednom davno Lenjin u Državi i revoluciji i to u celom poglavlju zabrinuto pisao o tome kako da se granice Sovjetskog Saveza obezbede od navale proletera sa zapada, koji će želeti da žive u besklasnom društvu.
Dobro, vi slušate našeg drugog sagovornika, profesora Vojina Dimitrijevića.
Vojin Dimitrijević: To može da se uporedi sa ptičijim gripom. Vidite da se sprema nešto strašno, da će to nešto neminovno biti, ali onda nastaje neka inercija da nekako ne misliš na to. Podseća me to i na Bosnu i Hercegovinu, Sarajevo. Do početka sukoba u Bosni oni su živeli misleći da će to da ih mimoiđe. Bojim se da smo na neki način otupeli. Silom prilika sam u poslednje vreme čitao dve nove istorije XX veka, one opšte preglede. Mi tu zauzimamo dosta mesta zato što smo jedinstveni po tome što smo kasnih 80-ih, kada se raspadao sovjetski blok i menjala svetska konstelacija, uspeli da niko od nas ne bude svestan nikakvih istorijskih pouka. Imate i sada ovu vrstu tih političkih analitičara, koji se bave ljudima kao entomolozi bubama. Pa evo, gledaj, sad će veća buba da pojede manju, eto to je neminovno, veća buba jede manju, otrovnija je i tako, kao da nije reč o ljudima. To odsustvo bilo kakvog vrednosnog stava me nervira, a to se smatra nečim kao naučnim.
Mnogi takvi komentatori misle da su stvari kod nas neminovno morale tako da se dese, međutim, kada pitate zašto su neki to izbegli, zašto u Čehoslovačkoj nije bilo rascepa kao kod nas, dobićete one ofucane odgovore – nikad nisu ratovali. Pazite, Slovačka je imala u II svetskom ratu jedan ogavan fašistički režim, drugo, ona se izvukla, a ostavila Češku da strada pod Hitlerom posle onog minhenskog sporazuma. Prema tome, nije da nije bilo nekih istorijskih računa, nije da nije bilo mogućnosti da se one iskoriste za sukob, pa nisu. Još je poučniji slučaj Sovjetskog Saveza, sa takvim mogućim latentnim sukobima, računima, narodima koji su bili preseljavani. Neka elita je rešila to da izbegne, Gorbačovu je Jeljcin pomogao da se izvuče iz onog protivnapada. Ko je jedini pljeskao tom puču protiv Gorbačova? Odavde se pljeskalo.
Španija je naučila posle Franka da ne bi smela ponovo da se desi 1936, pa su pristali na kralja, koji je u početku bio smešan. Jedino mi nismo ništa naučili, što govori o nemogućnosti da se postaviš istorijski, da shvatiš posledice svojih dela. To svedoči o nekoj nezrelosti elite. Indirektno mi pada nešto drugo na pamet, zašto je kod nas sve manje ljudi koji su moralno nesporni. Kad se desi neki problem u Velikoj Britaniji, onda se prave te takozvane komisije i uvek se nađe nekakav čovek koji je na čelu te komisije, lord ovaj ili onaj, nekada potpuno nepoznati ljudi i niko ih ne osporava. Kod nas je mali broj ljudi kojima se neće odmah podmetnuti neki greh, naročito izdaja i slične stvari. Nije ni čudo što imamo problema sa sudskom vlašću, sa Vrhovnim sudom i tako dalje, jer smo ostali sa jednom spornom elitom bez moralne snage i čini mi se da je to sada problem u suočavanju sa svim novinama koje nas čekaju.
Prvo, mi smo jedna siromašna zemlja, mi nismo nikakav tigar na Balkanu. Ne može se toliko dugo ratovati, a ne biti duboko oštećen. Dok smo mi ratovali, neko drugi je radio. Te pare koje su potrošene na ratovanje, one nisu odnesene na front i spaljene, nego ih je neko stavio u džep i taj neko sad ima prilično veliki uticaj. Naši tabloidi, 90% njih, imaju jednu jasnu antievropsku liniju. Iza toga se krije želja vlasnika tih tabloida ili finansijera tih tabloida da nikad ne uđemo u Evropsku uniju, jer će onda nastati prozirnije, transparentnije vreme. Mislim da je gospodin Prokopijević baš u ovoj emisiji rekao da ti naši tajkuni ne bi bili nikakvi tajkuni da su u međunarodnoj konkurenciji, nego to mogu da budu u našoj konkurenciji i sa pravilima igre kao što su eliminacija ljudi ili nastavljanje onog komunističkog principa – nek’ je naš čovek, pa makar ne znao ništa. Onda mi kao država, kao društvo nismo sposobni da se nosimo sa tim problemom na različitim frontovima, iako se stalno priča o nekoj sabornosti i stalno se govori da mi svi zajednički treba jedinstveno da istupamo, ali ko god izrekne to, uključujući i crkvu, kaže – jedinstvo je da ti mene slušaš.
Nemamo mi resurse, ni materijalne ni ljudske, ali treba neki put shvatiti da iz zla može da proistekne nešto dobro. Možda će doći do nekog opamećenja. Početak rasprave u Savetu bezbednosti o Kosovu je doveo do jednog naglog otrežnjenja, mada čujem neke koji pričaju ono što smo slušali i za vreme bombardovanja – da je Kosovo prebogato, pa zato svi hoće da ga osvoje. Jednog divnog čoveka sam čuo na radiju koji kaže – mi moramo da razvijamo vojsku i mi smo, kaže, strašno bogati, lako je Slovencima koje niko neće. E sada, to otrežnjenje bi bilo razumevanje da se u Srbiji nikad nije moglo više od onoga što je međunarodno bilo moguće, da su se naše granice od Prvog srpskog ustanka naovamo, kao i naš položaj u svetu, rešavali na međunarodnim konferencijama. Možda će to dovesti dotle da se naša elita delimično promeni ili da bude na neki način obnovljena. Mada još uvek imamo to što se zove politički tabu, to jest da niko ne sme da govori o Kosovu, a boga mi ni o Haškom tribunalu, niti išta od onoga što stvarno misli. To će još dugo da nas opterećuje, to samozavaravanje.
Trenutno svuda čujemo kako se mi borimo za naše shvatanje našeg položaja u svetu, našu suverenost, naš teritorijalni integritet time što se pozivamo na to da smo osvedočena demokratska država. Pa, na osnovu čega? Ja sam mislio da smo mi bili demokratska država od 1903. do 1914, pa vidim čitajući novije radove Olge Popović i drugih, da ni tada nismo bili nekakva demokratija. Onda, vi i ja verovatno smatramo da smo poslednjih pet godina mi demokratska zemlja. Međutim, postoje političke stranke, kao što je DSS, koji smatraju da smo mi demokratska zemlja samo poslednje dve godine. Naslušali smo se da su tri godine Đinđićeve vlade najstrašnija stvar koja se Srbiji ikad desila. I onda u ime čega mi sada tvrdimo da smo osvedočena demokratska zemlja? U ime čega govorimo da imamo veliki međunarodni ugled, kad smo najveći ugled imali pod Titom. Znamo čime smo ga unutra platili. Naravno, ti koji pominju taj ugled ne pominju Tita uopšte, mrze Tita kao psa. I tu dolazimo do najžalosnije činjenice, da se većina naše političke elite, nažalost, ne odriče Miloševićeve spoljne politike, jer sve ono što se i danas brani – posledice su Miloševićeve vladavine. Naravno, to ima i onu svoju opaku dimenziju, a to je da bismo mi rado sudili Miloševiću za zločine ovde, ali da sudimo za zločine prema drugima – to nema veze.
Evo, napravite jedan eksperiment, stavite reč državnik ispred imena naših političara, videćete da ne ide. Za Tita možete da kažete državnik, možete da ga mrzite kao psa, ali je državnik. Za Đinđića možete da kažete da je državnik, ne samo zato što je mrtav, mogli ste da kažete i onda. A ni za koga od ovih ostalih, kao ni za mnoge druge iz istorije, ne možete da kažete da je državnik. E, ono što je Srbiji potrebno su državnici, makar mali državnici, ali nekakvi državnici. Što rekao onaj Mađar – mi drugih nemamo, pa se ja nadam da će tu doći do nekog urazumljivanja, shvatanja velikih opasnosti.
Nijedan nacionalizam nije dobar i mene nerviraju oni koji napadajući srpski nacionalizam i nehotice veličaju neki drugi. Pogledajte na na primeru mađarskih pritužbi na stanje ljudskih prava mađarske manjine kod nas kako se stiču poeni na jednoj državi koja je slaba. Što rekao Henri Kisindžer – ja nisam paranoik, ali to ne znači da mi svi ne rade o glavi. Ja ne smatram da se treba zanositi srpskim nacionalizmom i suprematijom Srba, ali ne treba zaboraviti da u našoj okolini postoji ista takva vrsta ljudi, koji žele da profitiraju na slabostima Srbije i oni će to pokušati da urade. Nema tu zanošenja da nam neko želi dobro, tim pre što je naš prestiž nikakav i što mi ne činimo ništa da ga poboljšamo. Malo-malo, pa šaljemo signale kao što je izbegavanje da se izjasnimo da li je neko koga traži Haški tribunal stvarno kriv i zašto je kriv. Ni za jednog od tih heroja koji su otišli u Hag, mada ti koji su ih ispratili kao heroje, u stvari ne misle tako, nismo jasno čuli za šta je optužen, nego se stvorio utisak da u Haškom tribunalu sedi nekakav moloh, koji jede jednog Srbina mesečno. Pa kad god je gladan on traži, a mi mu ga šaljemo – sa dužnim počastima.
Svetlana Lukić: Pominjete mogućnost da se politička elita, koja će voditi ovu zemlju kroz sve te procese, urazumi. Da li može da nam se dogodi da budemo kooperativni kada su u pitanju pregovori o statusu Kosova, da budemo kooperativni kada je u pitanju Crna Gora, a da se iznutra u stvari ponašamo slično kao i u saradnji sa Haškim sudom: da šaljemo ljude u Hag, a ovde ih proglašavamo za heroje. Možda ovi koji ih tamo šalju ne misle da su da si to heroji, ali ona deca iz VIII gimnazije su im poverovala i misle da su to heroji, pa odu u Mađarsku, pa dobiju batine. Razumete, da li mi tu uvodimo dvostruki sistem vrednosti, koji za nas ima loše posledice.
Vojin Dimitrijević: Naravno, ako odajete utisak da ste sve uradili pod pritiskom, ako ne možete da prestanete da Albance zovete Šiptarima i dok god gledate TV pričaonice, gde se svakog puta iznova mora dokazivati da i ovde važe božije zapovesti, i to ljudima koji tvrde da su veliki hrišćani. Ne ubij, kvalifikuje se kao priznata zapovest, ali s tim da nekog ipak možeš nekažnjeno ubiti. Ako osporite osnovne vrednosti i ako je traje dovoljno dugo, onda dobijate te čudne diskusije, u kojima morate da dokazujete i osnovne premise. Znate, to da se desio zločin u Srebrenici nije mišljenje, nego je činjenica. Kada se dva advokata spore na suđenju za ubistvo, obojica se slažu da važi krivični zakonik u kojem piše da je ubistvo kažnjivo. Oni se samo spore oko toga da li konkretno ubistvo može da se kvalifikuje kao ubistvo, ali normu ne dovode u pitanje.
To me podseća na ove jadne pokušaje naših učtivih ekstremista da dokažu da se u Srebrenici desila osveta, ali da nije bilo zločina, a onda za njima idu njihovi masovni podržavaoci i viču – nož, žica, Srebrenica, trebalo ih je još više ubiti, Ratko, što ih nisi dotukao. Time mi samo potvrđujemo da je reč o genocidu, to je neka zaraženost koja prelazi na mlađu generaciju, koja se našla na toj trakalici zbog grehova naše elite i zbog oklevanja da se što brže izađe iz Miloševićevog košmara. Zbog toga mladi sad ne dobijaju vize, zbog toga oni ne putuju. Izolacija podiže nivo ksenofobije i stavara potrebu da pred strancima iz inata pokažemo da ne poštujemo njihove vrednosti. Mada, moram da kažem da imate već jednu generaciju koja je rasla posle 2000, to je ipak pet godina. I u novije vreme, kad sam išao po srednjim školama u Srbiji, otkrio sam opet neke mlade ljude od 17-18 godina, koji su izašli iz tog začaranog kruga. Njihovi roditelji, međutim, nisu i većina tih mladih ljudi, koji deluju najtrezvenije, će otići na tehniku, na prirodne nauke, a mi ćemo opet da se vrtimo sa ovima iz društvenih nauka, koji su isti kao i oni pre.
U zemlju je stigao jedan talas ljudi iz inostranstva, koji se bave našom zemljom, ali koji ne pamte šta je bilo pod Miloševićem, ne znaju ko je tu ko. A kod nas se, opet, pojavila jedna serija velikih boraca za slobodu i demokratiju, koje ja nikad nisam video. Neki moji drugovi imaju test – da li si bio na demonstracijama, kako to da te nisam video. Ali dolaze novi ambasadori koji ne znaju šta je bilo pre 2000. I onda tu radi jedan birokratski poriv, on se mnogo bolje razume sa ministrom nego sa mnom, on je sujetan, on voli da ga primi predsednik vlade, a ne da se aka sa nekim nevladinim organizacijama. Pri tome, ti ljudi imaju i neki svoj zadatak da nešto urade. Zadatak je – izvršićemo pritisak da se predaju svi optuženi. Onda se oni predaju tako kako se predaju, ali on može sebi da uknjiži da je to uradio, a da li i kakve to posledice ima ovde, to je njemu komplikovano da izučava. Ja se sećam, meni su govorili – kako vama da verujemo, vi ste Miloševićev politički protivnik, prema tome vi govorite pristrasno. I kako sad ja njega da ubedim da za mene Milošević nije bio politički protivnik nego egzistencijalno biti ili ne biti.
Stalno govorim da mi ličimo na višijevski režim u Francuskoj, mnogo je ljudi bilo povezano, mnogo će se braniti, mnogo je para na toj strani, mnogi su novci zločinačkog porekla. I za mene nije toliko dramatično to, koliko ono da ćemo trunuti u tome. Doduše, treba imati u vidu, i to čujem od stranaca, da Evropa, međunarodna zajednica imaju neki utisak da je Srbija važna za ovaj region. S druge strane, nekoliko ljudi iz inostranstva mi je reklo da, u poređenju sa ostalim centrima u ovom području, Beograd ima mnogo veće intelektualne kapacitete. Mi zaista imamo jednu elitu prirodnjačke orijentacije, koja je sasvim za poštovanje, a srećom nisu mogli svi da emigriraju. E sad, tu je problem što oni ili ne mogu ili neće da vrše adekvatan društveni uticaj. A što je najgore, imate ljudi koji su sjajni, takvih Srba najviše ima u dijaspori, koji su sjajni naučnici, vrlo racionalni u svojoj struci, a onda kad počnu da lupetaju o sudbini srpskog naroda, o mitovima i tako dalje, prosto ne znate kako to da ispravite. Onda mislim, pa i kapitalizam će početi da radi, raspada se svako ratničko raspoloženje, ljudi ne žele više da služe ovakvu vojsku niti da pristaju da se zbog bilo čega žrtvuju. Najviše nam fali neki vrh elite, koji bi to usmeravao.
Svetlana Lukić: Dobro, oni hvale Beograd, ali zašto se mi tako loše osećamo? Možda zato što mi sa sobom vučemo svih ovih 15 godina?
Vojin Dimitrijević: Zato što su naša očekivanja veća i znate, vi i ja kad vidimo nekog gada koga znamo od pre 10 godina, mi ga prepoznajemo i on nas nervira, a ovi ne znaju da su to gadovi, jer se oni pred njima pretvaraju. Neki od tih gadova su vrlo inteligentni ljudi i vrlo adaptabilni, toga ima posle svakog velokog poremećaja. Možete da mislite kako je bilo ljudima posle francuske revolucije da gledaju Napoleona i sve to što stiže, ali to je neminovnost. To razumem. Samo sam se nadao da ću da živim u manje zanimljivom razdoblju, ali, eto. Otputujem na četiri dana, ne gledam televiziju, ne slušam radio, pa sam kad se vratim zapanjen stvarima koje su se u međuvremenu desile.
Svetlana Lukić: Bio je ovo profesor Vojin Dimitrijević, a sada govori Ljubiša Rajić, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu.
Ljubiša Rajić: Imam utisak da ovde većina političara smatra da će svet da ređa pasijans 10,15 ili 500 godina dok se oni ne odluče šta hoće. A u međuvremenu će da smognu vremena i snage da ukradu ono što još može negde da se ukrade i tu ne vidim više nikakvu suštinsku razliku između SPS, radikala, JUL-a, Stranke srpskog jedinstva u svoje vreme ili onoga što je bilo pod jednim i drugim Zoranom ili ovoga što je sada. Prosto, čini mi se da oni počinju jedni od drugih da preuzimaju iste navike računajući – mi smo još neko vreme tu i daj da zgrabimo ono što možemo. Naravno, ja vidim da se u Beogradu mnogo radi, Beograd stvarno izgleda danas drugačije nego ranije, ali razmišljam i o tome šta je sve moglo da se uradi da je postojala politička volja.
I ono što im najviše zameram, to je što ni u jednom trenutku, koliko god se pozivali na narod i narodnu volju i narodne potrebe, ni ne pokušavaju da iskreno postupaju prema nama. Najviše bih voleo da, kad su pravili pregovore oko gradske vlade u Beogradu, da su ti pregovori između DS-a, DSS-a, G17 i ko je sve u tome učestvovao, bili vođeni pred kamerama. Hoću da znam šta oni rade, zato što oni odlučuju o meni i oni treba meni da posluže, tebi, bilo kom drugom običnom građaninu. Svet služi njima, mi smo potrošna roba, a zapad je lepo mesto gde će oni jednog dana doći, samo da srede malo ovo ovde što je njima potrebno.
Kod nas vlada jedna vrsta polusenilne prostakokratije. U ovom trenutku najvažnije za jedan ogroman broj ljudi na Univerzitetu, redovnih profesora, jeste da iskoriste mogućnost iz ovog zakona o visokom školstvu da još dve godine ostanu preko granice za odlazak u penziju. Ove godine će desetine takvih ostati, sledeće godine još desetine, to je poruka mladima – vi nama niste potrebni, idite na neku drugu stranu, šta ćete nam ovde, mi matori možemo još i još da sedimo. Ja sam čuo kolege, kažu – zašto, pa u svetu profesor može da ostane dokle god hoće. Dakle, oni bi i na nosilima da ih unose unutra. Ne, trebalo bi doneti zakon, uneti u ustav da niko ko je napunio 65 godina ne može više ništa nigde da radi. Može da sedi kod kuće, može da ide na Kalemegdan da hrani golubove, ako hoće može da igra šah, ali ne može u učionicu, ne može u skupštinu, ne može nigde. Pogledajte neke od najstarijih poslanika, sede polusenilni u onoj sali, jedva znaju gde se nalaze.
Sve je to nedostatak političke volje, lične sujete, gomila gluposti i zlobe. Znate, kad političar ovde izjavi – ja moram da uvedem veronauku, jer je moj deda bio sveštenik, onda to pokazuje samo jedan apsolutno najniži nivo primitivizma, nesposobnosti da shvati – ti više nisi privatna, pojedinačna ličnost, svejedno je šta se desilo tebi, a šta tvom ocu, šta dedi, babi, šta je ko bio, ti si ovde da uradiš nešto što je dobro za celu zajednicu, za državu i za sve ljude u njoj. I naravno, tu imamo onaj konačni problem, što naši političari i danas vide Srbiju kao da je ona negde u 1900, oko Save i Dunava, pa nešto malo na jug i tu žive samo Srbi, ima nešto malo Roma, ali njih i onako ne primećujemo. Oni ne shvataju da je Srbija danas u jednom drugom svetu, drugom okružju, sa drugačijom strukturom stanovništva. Oni jednostavno ništa ne shvataju, jer ih to ne zanima. I bojim se da na kraju ova Srbija sa našim političarima, ne po kvalitetu ljudi, jer ovde ima predivnih ljudi, ali po načinu na koji oni koji odlučuju poimaju Srbiju, može da se svede na deset s lukom i malo belo, presečeno.
Svetlana Lukić: Ne znam da li ste videli vest da je gospođa Ljiljana Čolić postavljena za predsednika Upravnog odbora Studija B?
Ljubiša Rajić: Video sam i to me ništa ne iznenađuje, ja znam Ljiljanu Čolić sa našeg fakulteta jedno desetak godina. Mene je strahovito iznenadilo kako je u vrlo kratkom roku iz nje izbilo ono najlošije u njoj, a ono dobro što sam znao u njoj je negde potpuno nestalo u trenutku kad je postala ministar. Niz fakultetske hodnike se čulo kako razgovara telefonom i uvek je otprilike rečenica bila – stavi njega, to je naš čovek. Pazite, za Talibane u Avganistanu i na mnogim drugim mestima idealna budućnost je u povratku u Muhamedovo doba. Za DSS je idealna budućnost, kao i za Srpsku pravoslavnu crkvu, povratak u doba Nemanjića, dakle, jedan ideal stare patrijarhalne porodice, zadružne porodice sa domaćinom na čelu, kome su svi drugi podređeni, eventualno u domaćinovom dogovoru sa seoskim popom. Onda političar kao što je Ljiljana Čolić savršeno odgovara nameri da se Studio B i cela medijska scena polako svedu na nekoliko poslušnih medija. A tu se vraćamo na sam početak, kada je Vuk Drašković prvi rekao – hajde da prvi program televizije bude vladin, drugi program da pripadne opoziciji, a treći da prodamo privatnicima.
Ljudi ovde neće da pojme, Srbija je stražnje dvorište NATO pakta, Srbija je stražnje dvorište Evropske unije i oni će odlučivati o nama, nas neće ništa ni pitati. To naši političari savršeno znaju, privrednici isto dobro to znaju, pa se prilagođavaju tome. DSS i njeni koalicioni partneri su u velikoj meri intelektualno nesposobni da uđu u utakmicu sa Evropom. Ima sposobnih ljudi u G17, ali njih zanima isključivo taj jedan mali segment finansija i kontrola finansija u skladu sa njihovim interesima, što onda naravno ne znači ništa. Oni puštaju da ostatak društva propada, samo da bi oni mogli da uvedu ovakav ili onakav poreski sistem i slično.
Čak ni DOS to nije hteo javno da kaže – SPS, radikali, JUL, Stranka srpskog jedinstva, to su stranke koje su kriminalne, one su vodile jedan rat i svakoj od njih bi trebalo da bude dvostruko suđeno, jedanput za sve ono što su počinili ljudima, građanima, državama van svoje zemlje, i jedanput za sve ono što su počini građanima svoje sopstvene zemlje. Oni su jedan strahovito jak blok, uz koji se ovi drugi šlepuju na ovaj ili onaj način. Zato može G17 na jednoj strani da priča velike priče o potrebi savremenog obrazovanja, a da na drugoj strani učestvuje u donošenju krajnje loših odluka po obrazovni sistem ili da podrži da Ljiljana Čolić ode za predsednika Upravnog odbora Studija B. Ljiljana Čolić je za osam meseci napravila osam velikih gluposti, od kojih je ispravljena praktično samo ta što kreacionizam nije zamenio evolucionu nauku i što je izokola dozvoljeno da ipak ostanu i strani jezik i kompjuteri, a mnoge druge njene gluposti su ostale. Ako ništa drugo, ostale su u glavama ljudi kao shvatanje da to u stvari treba tako da bude.
Svetlana Lukić: Da li ste možda pratili ovo što se događalo sa đacima iz VIII gimnazije u Budimpešti?
Ljubiša Rajić: Prvo vam moram reći da sam strahovit protivnik svih tih glupih ekskurzija. Ekskurzija mora da bude sredstvo učenja, dakle, to je jedna vrsta nastave koja se odvija van učionice. Ona mora imati potpuno jasan cilj – zašto se negde ide, šta učenici treba da steknu kao znanje nakon toga i sve to mora da bude pod određenom kontrolom. Naravno da organizatori hoće u inostranstvo, više zarađuju, profesori hoće u inostranstvo, jer će najzad i oni moći to da vide, deca hoće zato što im to izgleda privlačno, a roditelji se tome povinuju, jer je jeziv pritisak. Škola, čija deca tako nešto naprave, morala bi da bude u blokadi sledećih pet godina, da nema pravo ništa da organizuje, njihova deca moraju da sede u Beogradu. Profesor koji ih je vodio i koji je dozvolio tako nešto mora biti suspendovan ili dobiti otkaz.
Ja se stalno vraćam na to, postoje samo dva načina stimulisanja ljudi, jedan je da nekog nagradiš, drugi je da bude kažnjen. Hajde da primenimo i jedno i drugo. Ja sam levičar celog života, ali mnogo mi se sviđa što kapitalizam koji ovde dolazi neke ljude počinje da uči – hej bre, moraš da radiš. Pričala mi je nedavno jedna koleginica da su se njeni učenici u Grčkoj potukli sa učenicima Srbima iz Banjaluke, jer im se učinilo da nisu Srbi nego muslimani, jer drugačije govore. Učenici nemaju osećaj poštovanja razlike. Jeste, on govori drugačije, pripada drugoj veri i šta se to sada tebe tiče? Pusti ga na miru.
U septembru 2000. nas nešto profesora je stajalo kod onog čuvenog kioska na Studentskom trgu, koji je sad sklonjen u rekonstrukciji Trga, i protestovalo pred 5. oktobar. I onda smo shvatili da mi tu stojimo od 1968, ogroman je taj period, stalno se boriti za nešto i videti da rezultati baš i nisu nešto impozantni. Ali hajde da zanemarim to, to su istorijski procesi, oni se ne rešavaju uveče do 8 sati da bismo stigli posle da gledamo utakmicu ili neki film, to traje godinama i to mora tako da traje. Ali ono što mene užasava u ovom trenutku i zbog čega postajem depresivan je to što ja gledam kako nam vreme ističe.
U ovih nekoliko godina mi smo samo na Univerzitetu izgubili ogromnu količinu mogućnosti saradnje sa drugim univerzitetima zato što nismo prešli na sistem bodova. A sad kad neki hoće da pređu na sistem bodova, počinju da rade profesorske sujete i umesto da se sistem bodova shvati kao puki izraz potrebnog vremena da se savlada jedan program, to se kod nas shvata – onaj koji ima više bodova, mora da je ugledniji. Pa onda redovni profesor treba da ima pečat koji daje 15 bodova, pa tako redom. I onda strani studenti ne dolaze ovde, naši ne mogu više da odu, ne priznaju nas. Ne znam koliko puta vredi ponoviti, ako 80-85% studenata Univerziteta u Beogradu želi da se iseli, to je tragedija za ovu državu. Moja generacija, koja ima 55 godina, pa na gore, mi nismo budućnost ove zemlje, naša jedina uloga u ostatku našeg života je da pripremimo teren da ovi mladi što pre preuzmu. Ako ti mladi hoće da odu, mi možemo samo da podvučemo debelu crtu i kažemo – gotovo, ova država ne postoji, država bez mladih ne postoji.
I onog dana kada budem video da predsednik vlade ili republike ispred savezne skupštine dočekuje dečaka od 14 godina, koji je pobedio na evropskom takmičenju u matematici i to prenosi televizija, kad vidim da dočekuju invalida u kolicima, koji je pobedio na invalidskom sportskom takmičenju, kada budem video da dočekuju i prave feštu za najbolje studente Univerziteta u Beogradu ili Kragujevcu, e onda ću poverovati da neko od njih misli o srpskom narodu. Do tada s punom odgovornošću mogu da kažem – oni lažu kad pričaju da ih zanima interes srpskog naroda. Nije interes srpskog naroda da pobedi u košarci ili fudbalu, interes srpskog naroda je da imamo 500 takvih 14-ogodišnjaka koji su pobedili iz fizike ili matematike, ali njih to ne zanima. Taj 14-ogodišnjak njima ništa u džep ne donosi, a njih zanima isključivo ono što ide njima u džep. Dakle, oni su doživeli tranziciju kao prelivanje para iz državne kase i privatnih džepova u njihov džep i time su završili.
Iduća godina će biti ekonomski frustrirajuća za građane ove države zato što dolaze na naplatu krediti, oni iz predmiloševićevskog perioda, sve ono što je proarčeno i uništeno za vreme Miloševića i sve što je iza toga urađeno, a nije dorađeno. U trenutku kada ekonomska frustracija bude najveća, jer će kroz privatizaciju još mnogo ljudi ostati bez posla, savršeno je gurati napred ćirilicu i kojekakve druge gluposti da se ljudi time zanimaju i da ne primete da su im džepovi sve prazniji, a vile na Dedinju sve veće i bogatije. A ako je ovima stalo do kulture srpskog naroda, neka pokrenu opismenjavanje naroda, sve one koji su nepismeni neka opismene. Neka uvedu klozete u onih 25% škola u Srbiji koje nemaju klozete, neka uvedu tekuću vodu u onih 40 % škola koje nemaju tekuću vodu, neka uvedu telefone u onih 50% škola u Srbiji koje nemaju telefone. U krajnjoj liniji, u Srbiji je podignuto stotine novih hramova u poslednjih petnaestak godina, a u celoj Srbiji je u poslednjih 25 godina napravljeno svega 4-5 novih škola. Ako je nekome stalo do srpske kulture i do razvoja Srbije, onda pre svega mora da obrazuje narod, a njih to ne zanima. Obrazovan narod nije poslušan, vrlo jednostavno.
Radikali se više ne busaju u srpske grudi, radikali se busaju u socijalne grudi, Karić se busa u socijalne grudi, iako je verovatno jedan od najvećih krivaca za tih 30% koji žive ispod granice siromaštva i 15% koji žive ispod granice gladi. Niko ne govori o tome šta se zbivalo na Kosovu, pa da kažemo – to i to je počinio Miloševićev režim, to i to je počinjeno pre njega, a to i to su počinili sa albanske strane. Ti računi počinju da stižu sada i stići će u punoj meri sledeće godine. Ja se toga bojim, za sada se teret prebacuje na još uvek naivne stvari, ćirilica i tome slično, ali šta će biti kada se ekonomski račun koji stiže bude pomešao sa ovim računom.
Ne možemo očekivati ne znam kakve velike napretke pozivajući se na pet godina demokratije pod kraljem Petrom, u trenutku kad je u Srbiji bilo 10% pismenih ljudi. Tek kad ovde budemo brojali broj nepismenih sa 1 ili 2%, tek kada nam kompletne generacije budu završavale srednju školu, ne osnovnu nego srednju školu, onda ćemo moći da govorimo da se Srbija iščupala iz nekulture i neobrazovanja. I uostalom, pogledajte koliko ljudi ume da koristi lift – kad stoje na petom spratu i hoće u prizemlje oni pritisnu strelicu na gore da pozovu lift. Ne, pritisneš strelicu na dole, jer hoćeš da ideš dole, to je signal da se lift popne gore. Svima savetujem, ako imate ikakvu finansijsku mogućnost i mogućnost da dobijete vizu, sedite na avion i sletite u Frankfurt i sedite na tom aerodromu 20 minuta i videćete koliko smo mi na nekoj desetoj strani sveta. Za većinu ljudi onde mi nismo ni geografski pojam.
Ali mi bismo da nas neko voli, da nas neko mrzi, da se neko bavi nama. Ne, mi smo eventualno jedna smetnja usput, koju će rešiti u nekom trenutku. Kao kada se pravi put, pa se prvo ucrta trasa koja je optimalna, pa onda počnu da se raspituju čije je zemljište, od koga treba da otkupimo, koga treba da eksproprišemo, kome ćemo da ponudimo neku zamenu. Ali mi bi voleli da nas neko dođe da pita – a šta vi hoćete. Pa neće nas pitati, zašto bi nas pitali, jednostavno nismo bitni.
Evo, razgovaram sa mojom novom lektorkom iz Švedske, ona kaže da se ona u Beogradu u bilo kom trenutku dana ili noći na ulici oseća neuporedivo sigurnije i bezbednijenego što se oseća u Stokholmu. Onde se boji one gomile pijanog mladog sveta koji postaje drastično agresivan ili narkomana, skloni su da prebiju, da udare ili bilo šta drugo. Mi nemamo taj tip nasilja, mi imamo jedan sasvim drugi tip nasilja, koji je usmeren – hajde da ratujemo sa nekim. Dakle, jedna opšta atmosfera u društvu gde ću moj problem sa državom, moj problem sa susedom, moj problem sa drugim učenikom najbolje rešiti pesnicom. E, taj tip nasilja ne postoji gore. Dakle, kad policajac prebije nekog, tog časa policajac mora biti uhapšen, od tog časa sva istraga mora biti javna, jer je ključna stvar da obični ljudi imaju poverenje u policiju.
Ja se ne bojim toliko nasilja tipa sukoba sa Kosovom, NATO je svuda oko nas i neće to dozvoliti. Ja se više bojim toga da će se dozvoliti interno nasilje, gde neko ode u opštinu pa je spali, jer je nezadovoljan porezom, ili se dva učenika posvađaju oko nečeg, pa jedan izvadi nož i ubije drugog. Kao što je ono nasilje na fudbalskim terenima devedesetih bilo kanalisano ka ratu, bojim se da će ovo nasilje biti kanalisano – hajde, tucite se vi međusobno, da bi se time nekako zabašurilo da stižu računi na naplatu. I događa se ono što se događa u jednoj zemlji koja je izgubila rat, sve se odvija onako kao što je Stevan Jakovljević tako lepo opisao u Srpskoj trilogiji: kad krene rat, prvo idu vojnici, pa podoficiri, pa niži oficiri, pa viši oficiri, pa generalštab, pa političari, pa ratni profiteri, liferanti. Kad dođe mir, padne komanda nalevo krug, pa prvo idu profiteri, liferanti, pa generalštab, pa redom, na kraju idu vojnici, ako koji ostane živ. Dakle, na kraju idu obični građani ove države, ko je preživeo i kako je preživeo, a u prvom redu sada idu oni koji su zaradili na tom ratu. I ko je izgubio i ko je dobio lepo se vidi, prošeta se do Karaburme, do onog romskog naselja onde, prošeta se do narodne kuhinje u Jevrejskoj ili gde li se nalazi i ode se do Tolstojeve, Užičke. Rat je i ekonomska stvar, mi smo izgubili rat vojno, a oni su dobili ekonomski rat koji su vodili protiv nas.
Svetlana Lukić: U Beogradu je, kao što znate, Sajam knjiga, a ovogodišnji Sajam u ime naše zemlje otvorio je pisac prve verzije Kosovskog boja, pisac druge verzije Kosovskog boja, akademik Ljubomir Simović. Evo kojim rečima.
Ljubomir Simović: Nekad smo verovali da srpski jezik i ćirilicu potiskuje nesrpska vlast sa svojom antisrpskom politikom. Te vlasti i te politike odavno nema, ali se rastakanje srpskog jezika i iščezavanje ćirilice nastavljaju nesmanjenom brzinom. Prođimo kroz naše gradove, pa i kroz naša najzabačenija i najnepismenija sela, pogledajmo firme marketa, minimarketa, supermarketa i hipermarketa, pogledajmo firme seoskih prodavnica i krčmi, nigde nećemo videti ni srpske nazive, ni srpsko pismo. Ćirilicu još možemo naći na čituljama izlepljenim po provincijskim banderama, tarabama i grobljima i na preostalim firmama izumrlih i izumirućih zanata.
Svetlana Lukić: A do kraja emisije upoznajmo ženu koja je otvorila Sajam knjiga, ali u ime zemlje počasnog gosta Sajma, Velike Britanije, Vesnu Goldsvorti, nekada Bjelogrlić, nekada Beograđanku, koja od 1986. živi u Londonu. Geopoetika je izdala prevod njene nove knjige Černobiljske jagode, u kojoj Vesna pokušava da Britancima objasni kako je bilo živeti u socijalizmu. Ona tu, između ostalog, priznaje da je bila član Saveza komunista i kao dokaz prilaže faksimil svoje partijske knjižice. U Londonu je posle podržavala Margaret Tačer, a šta je bilo posle čućete od nje same, dakle, Vesna Goldsvorti.
Vesna Goldsvorti: U engleskoj književnosti postoji jedan lik, koji u jednom trenutku zaspe i probudi se 20 godina kasnije, ali svi su u međuvremenu živeli nešto drugo. E, što se Srbije i Beograda tiče, ja sam spavala od 1984. do nedavno i sad sam se probudila i sad bih ja htela da taj Beograd i ta Srbija budu nekako bogatiji i sjajniji i aktivniji, kao što su bili kada sam otišla. Prateći ono što se dešavalo ovde 90-ih iz Londona, ja vrlo često zapravo nisam znala šta se dešava. Sa jedne strane sam bila u privilegovanom položaju, da mogu da pratim i jedne i druge vesti, a s druge strane sam se sama sebi nekad činila zbunjenijom nego što je bio moj muž koji je Englez, koji je sve to čitao samo u Guardianu ili Tajmsu i imao tu, uslovno rečeno, crno-belu sliku. Pokušavajući da zamislim da je sve sivo, ja sam u sebi stvarno komplikovala stvar.
/čita/ Prilikom jedne od naših šetnji, zabavljala sam Petra teorijom skrojenom sasvim po meri moje frankofilije, da lepe zemlje imaju crveno-belo-plave zastave, dok one gadne uvek imaju i žutu na zastavi. Ta je teorija odražavala moju političku nezrelost, bila sam jedna od onih ljudi koji uvek novine čitaju otpozadi i staju na dve trećine puta, neposredno posle kulturne stranice. Svesno sam se trudila da o politici znam što je manje moguće –
što ovaj intervju sasvim poriče, volim da popujem. Mi smo, jednostavno, sa nipodaštavanjem gledali ljude koji su se upuštali u političku karijeru, a to je imalo neke posledice u smislu da, ako vaši najbolji ljudi ne idu u politiku, onda i politika to pokazuje, onda im vi prepustite to polje. Naravno, ne želim nikome da popujem, ali mi smo na neki način svoju odgovornost delimično voljno, delimično nevoljno, možda i izbegli svojom apolitičnošću. Ja sam se i u Londonu potpuno isto ponašala, tako da između mene i te beogradske generacije nema mnogo razlike. Ja sam se i u Londonu užasavala i stalno govorila da se tu neki trećerazredni ljudi bave stvarima, možda sam mogla ja i u Londonu nešto da uradim, ali nisam ništa uradila, pustila sam druge da pričaju. To je deo tog koda, apsolutno.
Svetlana Vuković: /čita/ Moja generacija i ja mislili smo da ćemo moći nekako da izbegnemo bol. Takvo obećanje je bilo sadržano u našem obrazovanju, svetlija budućnost bez oblaka, skupa nova zora za koje su stotine hiljada položile živote u II svetskom ratu. Sve su u nas nabili, zahvalnost za bezbrižna jutra za koja su drugovi unapred platili, izobilje u zamenu za poslušnost, dok god smo bili zahvalni i držali se reda ništa nije moglo da krene naopako. Kada je drug Tito umro vratio nam je ključeve od našeg zamka, možete slobodno svuda tumarati, ali nipošto nemojte da otvarate vrata od ove sobice, kakve god zvuke da čujete unutra. Vidite, ovo je ključ, a ovo je brava, ali nikada ne smete da otvorite vrata, razumete li me, baš nikada, rekao je drug Tito i otišao skakućući na nozi koja mu je preostala.
Vesna Goldsvorti: Zamislite ludost nekoga ko ulazi u partiju 1980, brod tone, pacovi plivaju prema površini, a ja ulazim, i to iz nekih romantičnih razloga koje tu opisujem. Naravno, bilo je tu i nekih sitnih karijerističkih razloga, ali moram priznati da je romantizam pretezao. E, sad meni je bilo simpatično i strašno i fascinantno posmatranje cele te priče sa Komunističkom partijom iz Londona. U Londonu se članstvo u Komunističkoj partiji smatra nečim krajnje romantičnim. Znate, ako niste komunista pre svoje 20-e godine i torijevac posle 20-e sa vama nešto nije u redu. Znači, to što sam ja bila komunista kao 18-ogodišnjak je sasvim ok, dobro je što sam se posle promenila.Tako da Englezi to prihvataju sasvim onako zdravo za gotovo, nema tu njima ništa čudno.
Ali sam ja posmatrala to kako sam ja od te osobe koja je 80. ušla u partiju, već negde 84. postala jedna onako fina građanska buržujska devojčica beogradska koja se te partije užasno stidela. Znači, jedne godine uđem, a sledeće godine to ne pominjem. Sad, mene je to zanimalo zašto sam se ja tako promenila, da li je to nešto što se i u društvu događalo ili je to možda samo moja lična prevrtljivost. U stvari, tada se jesu dešavali počeci svesti o sebi kao o građanskom društvu, tih ranih 80-ih i mi smo to prihvatali. Cela ta građanska priča je posle propala na razne načine, koje ja na sreću nisam morala da pratim. Ali mi je zbog toga bilo stalo da izvučem tu partijsku knjižicu, da je fotokopiram i da kažem – ušla sam, šta mogu.
Ja sam 1992. počela da radim doktorsku tezu na londonskom univerzitetu i znate kako, radite doktorsku tezu, treba od nečega da živite i ja sam počela polako da radim na BBC. Otišla sam tamo sa svojim izuzetno dobrim osećajem za tajming u potpuno pogrešnom trenutku. Ja odem na BBC u svetsku službu u vreme kada rat počinje, sa idejom da ću biti pozorišni kritičar. Malo sutra, znate kako je biti pozorišni kritičar sa srpskim jezikom 92? Naravno, prva stvar koju sam dobila je bila da prevodim vesti sa raznoraznih bojišta. Moja strategija apolitičnosti, da se mene sve to ništa ne tiče, više nije palila, jer bez obzira koliko se vi pretvarate, vi čitate vesti. Ja sam se pišući ova sećanja suočila suočila i sa jednom za mene zanimljivom stvari, da sam svih tih godina, od 92, pa možda čak do 96-7-e se u stvari stalno mnogo više brinula za Srbe u Krajini nego za sve one užasne stvari koje su se dešavale oko Sarajeva i tako dalje. Nije da nisam smela, ja nisam znala kako da reagujem.
Bila sam programirana u onom socijalističkom kodu da pripadam jednom herojskom narodu, koji je uvek na strani pravde, znate, i onda to nije bilo lako. Kada sam iz ovog mog apolitičnog ugla pogledala na te svoje ratne godine u BBC-u, jedino što mogu da kažem je da, ukoliko sam se u međuvremenu približila istini, to se odvijalo samo kroz tu zbunjenost. Ukoliko sam se približila istini, ona se sastojala u priznanju da sam bila pristrasna tamo gde sam bila pristrasna, ali i da sam bila možda mnogo manje pristrasna od drugih. Pa eto, to je možda neki ženski način suočavanja sa ogledalom.
Radila sam noćnu smenu svetske službe baš one noći pred Oluju i kolega iz hrvatske službe je došao u 3 sata i rekao – nemoj da prevodiš tu i tu prvu vest, biće nešto drugo. I onda sam jednostavno pobegla u toalet u BBC i počela da plačem ni ne pitajući zašto plačem. I plakala sam, naravno, zbog tog mučeničkog naroda, koji je bio žrtva svega i svačega. Tada još nisam znala da će doći do kolona, operacija je tek počinjala, ali sam bila svesna da je gotovo, da je stvar završena. A onda sam plakala dalje, znate ono kako žene plaču satima iz raznih razloga, jer sam u u drugom stupnju te potresenosti shvatila da ja nisam na taj način plakala zbog žrtava drugih. Da sam ja bila bolji i veći čovek, što nisam, verovatno bih i zbog njih plakala, ali mislim da postajete bolji čovek ako se suočite sa time i to jednostavno priznate sebi. Znate, postoje ljudi koji su se borili za sve žrtve podjednako od početka, ja nisam, moram to priznati.
/čita/ Budući da su članove moje šire porodice, ako brojimo samo civile, u poslednjih sto godina ubijali vojnici bar pet različitih nacionalnosti, moj optimizam bio je zaprepašćujuće naivan. Ni jednom se nisam zabrinula za rođake u Sarajevu, na primer. Šta bi se moglo desiti stricu Mladenu i njegovoj ženi Hrvatici ili rođaku Damiju i njegovoj ženi muslimanki? Moji planovi za budućnost nekako su uvek predviđali zime na snežnim padinama oko bosanske prestonice, uz tufahije sa orasima i višnjama u Egiptu, najboljoj poslastičarnici u gradu. Upravo je u Egiptu jedan od mojih rođaka jednom smejući se uzviknuo – ala ima finih Beograđanki ovde, mašala. Iscerio se i razvukao brkove vrhova posutih šećerom, otkrivši niz blistavih belih zuba. A koliko tražiš za te dve slatke jabuke, poneću ih u Carigrad, Bog mi pomogao, uzvratio je drugi iskeženi čovek s brkovima. Panično smo povukle rođaka za rukav, zabrinute da bi nas možda stvarno prodao. Sada se pitam da nismo na kraju mi prodale njega.
U tome sam Engleskinja, mi smo postali vrlo politički korektni u smislu da pazimo jako šta govorimo i pazimo da nekog ne uvredimo. Moja baka bila je potpuna suprotnost tome, ona nije pazila, naprotiv, čak se trudila da uvredi što je moguće više ljudi i uvek je govorila po onom našem – što na umu, to na drumu. Bila je u svađi sa 90% svojih komšija. Međutim, paradoksalno je da je i moga muža Engleza i njegovog oca i njegovu širu rodbinu, od svih članova moje porodice ta moja baka najviše zanimala i u nju su nekako prosto bili zaljubljeni. Ona je za njih predstavljala neku suštinu onoga što je za njih ovaj jugoistok Evrope. Onda je ona to i hranila, kad oni dođu u posetu ona je i preterivala, verovatno i da bi ih pomalo uplašila, da bi me slušali. Ona po svom karakteru, bar što se Engleske tiče, pripada jednom tipu ljudi koji više ne postoje, a to su ljudi puni užasnih predrasuda. Ima tu stvari koje ja nikako ne mogu da odobrim, ali sa druge strane ti ljudi su pošteni i otvoreni i iskreni na jedan poseban način, tako da sa njima uvek znate šta misle. Sa mojom bakom bi bilo jako lako politički pregovarati, zato što bi u svakom trenutku njen stav bio jasan. Umrla je 1990, a 2005. postala je jedan od omiljenih engleskih književnih junaka, što je čast na koju ne bi bila ponosna i verovatno bi me grdila što sam se uopšte upuštala u opisivanje njenog lika na taj način.
Svetlana Vuković:/čita/ Moja baka Crnogorka recitovala bi jedan ili dva klasika dečije poezije i ogroman izbor epskih balada i u jednom i u drugom pokazujući jaku sklonost ka krvoproliću. Odsecanje glave, nabijanje na kolac, čupanje srca i džigerice, to je bila građa bakine poezije. I sada se sećam turskog junaka Muse kojeg je ubio hrišćanski kraljević Marko, a koji je bio toliko hrabar da se ispostavilo da ima dva srca i dvostruka rebra. Za četiri godine koje su protekle između mog preseljenja u London i njene smrti, baka mi je pisala samo jednom. Podsećala me je da redovno posećujem roditelje i pozivala me da se ponašam tako da ne obeščastim svoje poreklo. Bez smejanja na javnim mestima, bez glasnog razgovora, skromnost u oblačenju i u svemu drugom. U njenom svetu smatralo se da se Crnogorci koji su živeli daleko od svog plemena mnogo lakše odaju bludnom ili razuzdanom ponašanju. Mada je bilo napisano u kontinuiranim redovima, njeno pismo bilo je od prve do poslednje reči niz ritmičkih deseteraca kojima je ispisana srpska epska poezija.
Svetlana Lukić: Slušate Vesnu Goldsvorti, do sada je bilo reči o njenoj knjizi Černobiljske jagode, Svetlana je čitala delove te knjige, a ovih dana je izašlo drugo izdanje Vesnine knjige, koju ja jako volim, zove se Izmišljanje Ruritanije, sa zanimljivim podnaslovom: Imperijalizam mašte. Zamolila sam Vesnu da nam objasni i naslov i podnaslov.
Vesna Golsvorti: Putovala sam u Rumuniju i shvatila da iako je to susedna zemlja i tako blizu, ja o Rumuniji imam samo predrasude. A shvatila sam takođe, pošto sam putovala sa Dunav stanice, da te predrasude dele i svi moji sunarodnici, zato što je u 9 od 10 slučajeva komentar na moj plan da putujem u Rumuniju bio – šta ćeš tamo. A onda sam takođe otkrila i kako se u Engleskoj zamišlja Rumunija, pa i Balkan, jer način na koji se ovde zamišljala Rumunija je sličan naćinu na koji Englezi zamišljaju čitav Balkan: to je divlje, drugo, nazadno, mračno, orijentalno. Znači, način na koji smo mi razmišljali o Rumunima, a Englezi o svima nama zajedno je sličan, pošto iz daljine te razlike zaista nisu velike. Vi jednostavno kažete da je taj deo sveta primitivan, zato što na taj način sebi kupujete neku superiornost. Postala sam svesna tih procesa, tražila knjige o Rumuniji i na srpskom i na engleskom, na engleskom ih je bilo mnogo više i doživela sam paradoks da putujem kroz Rumuniju čitajući engleske književnike o njoj.
E, tu je počelo istraživanje, postalo mi je jasno da su neki od tih britanskih proizvoda, likovi, karakteri mnogo jači nego bilo šta što se autohtono proizvodi na samom Balkanu. Možda je Ivu Andrića čitalo nekoliko stotina, možda hiljadu prosvećenih Engleza, a oni koji su čitali Drakulu se broje na milione, a i oni koji nisu čitali znaju. Tako da te neke vrlo frivolne slike jednostavno okupiraju vašu maštu i vi to stalno imate u vidu i kad čitate ono što na neki način možda treba da predstavlja pravi Balkan. To sam ja nazvala imperijalizmom imaginacije – izmišljena stvar postaje jača od stvarne stvari, ako iza nje stoji moćnija kultura. Druga je stvar to što Brent Stoker, koji je pisao Drakulu, nikad nije kročio nogom u Rumuniju, ali sad Rumuni, pošto razvijaju turističku industriju, sve zidaju tačno kako je on opisao, tako da se stvari i na terenu povratno menjaju. To je takođe imperijalizam, kada imaginacija ima snagu da promeni mapu, kada vas natera da pravite neke ekvivalente Diznilenda od sopstvene zemlje.
A zašto Ruritanija – balkanske zemlje su strašno komplikovane, sve se slično zovu, da li ste vi u Sloveniji, Slavoniji, Slovakiji, Hercoslovakiji, to je Englezima komplikovano. Da bi izbegli uvrede, a i da bi izbegli konfuziju, Englezi su tokom poslednjih 150 godina izmislili čitav niz potpuno imaginarnih i zaista fascinantnih balkanskih zemalja, kao što je Hercoslovakija, kao što je Kravonija, mislim da je bila jedna koja se zvala nekako kao Ilirikija. Ruritanija je bila jedna od njih i zbog svoje filmske verzije postala je jednostavno najpoznatije ime za tu izmišljenu balkansku zemlju. Onog trenutka kada izmislite zemlju, vaša mašta je slobodna. Vi jednostavno možete da projektujete sve što mislite o tom regionu, a da pritom ne uvredite ni Srbe, ni Hrvate, ni Bošnjake, ni Bosance, ni nikog, razumete. Tako da mi je Ruritanija kao jedno ogledalo stereotipa bila korisnija nego pisanje nekih jako dobrih pisaca, koji su možda na Balkanu proveli godine i godine studirajući.
Zanimljivo je da je pre dve-tri nedelje u Guardianu bio jedan članak, koji je Engleze ohrabrivao da posete Ljubljanu za vikend, gde se kaže – Ljubljana je pravi ruritanski grad, u Evropi nema takvog ruritanskog grada. To što oni zamišljaju su kule, mostovi, neki simpatični ljudi, u narodnim nošnjama ako je ikako moguće, malo Tirola, malo Mediterana, tako neka šopska salata.
Bajron je neka početna tačka u tom kulturnom smislu, on je bio fantastična figura, mešavina Mik Džegera i nekog Nobelovca, zato što je bio i popularna ličnost. I on je obukao grčki kostim i otišao da se bori za Grke. Od tog trenutka počinje interesovanje za oslobodilačke borbe balkanskih naroda. Međutim, ova ruritanska slika o Balkanu počinje da se razvija od 1870-ih, kada imate sve više i više nezavisnih malih država koje su dosta komplikovane kad gledate na njih sa drugog kraja kontinenta. Jedino što shvatate je da su one stalno nekako zaraćene, one jedne sa drugima ratuju. Tu nastaje ta reč balkanizacija, to su zaraćene zemlje koje spolja izgledaju potpuno isto, a unutra vidite da su u nekom stalnom sukobu i nekako se stalno dele i odvajaju jedna od druge. Ta dijalektika spajanja i razdvajanja na Balkanu se stalno dešava, a u Engleskoj nikome nije jasna. Oni su to imali i u svojoj istoriji, ali pre jedno 3-4 veka, tako da su zaboravili.
A slika majskog prevrata i 1903. je zanimljiva zato što je to stvorilo čitav niz gotskih romana tipa nekog blagog horora, pošto je dirnulo u jedan tabu, tabu kraljeubistva. Za mene je to bio trenutak dosta velikog optimizma, a iz sledećeg, pomalo perverznog razloga. Već 1914. Srbija je postala hrabra, mala Srbija, jedna od zemalja u Evropi kojoj su se Britanci najviše divili, Britanci i Francuzi, saveznici naravno. I onda mi je bilo prosto milo da od tog nekog parije, mučenika groznog koji je 1903. na najnižoj mogućoj stepenici, samo 11 godina kasnije mi smo, eto, uspeli da taj imidž potpuno promenimo. Znači, ima nade, 11 godina i sve se menja.
Svetlana Vuković: /čita/Jer danas je jasno, isto onako kako Srbija ne može bez Evrope, tako i Evropa ne može bez Srbije, izjavio je novi jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica u svom prvom obraćanju narodu. I sa ove strane La Manša naglašeno je srpsko evropejstvo. Demonstranti u Beogradu nisu se još uspeli ni uz ono nekoliko stepenika do ulaza u Saveznu skupštinu, a britanski premijer već im je pružao ruku prijateljstva i upozoravao nas Britance da se spremimo da demokratsku Srbiju prihvatimo u evropsku porodicu naroda. Srbija je pred očima britanske publike simbolično napuštala Balkansko poluostrvo kao poslednji putnik koji skače s broda koji uveliko tone. Tajmsov komentator Metju Peris skrenuo je pritom pažnju na to da se Srbija lako može vratiti na Balkan – Bolje bi bilo da gospodin Koštunica malo pripazi, to postolje na koje ga je gospodin Kuk za sada postavio napravljeno je od iste one šperploče kao i postolje na koje smo uzdigli Hrvate, onog kratkog rascvetalog leta pre neku godinu, kada smo onako ludo razbijali Jugoslaviju u paramparčad.
Vesna Golsvorti: A onog trenutka kada je pao berlinski zid i kada je cela istočna Evropa krenula napred u slavu i svetliju budućnost, mi smo krenuli unazad, u svetliju prošlost. I Englezima je za tu svetliju prošlost u koju smo mi krenuli jednostavno ponestajalo rečnika, imidža, slika. Englesko novinarstvo je, između ostalog, jedno od najboljih novinarstava na svetu baš zato što o stvarima tako slikovito piše. I kada je trebalo naći te slike morali su da se vrate u Ruritaniju. Nažalost, tome smo i mi doprineli. Znači, više ta neka literatura o zapadu i istoku, blokovskoj podeli i tako dalje, nije ništa značila i prvo neko vreme koje vas je podsećalo na 90-te su možda bile 1870-te i balkanski ratovi. I istoričari to kažu, da su na neki način ratovi u Jugoslaviji iz 90-ih nastavak ratova koji su zamrznuti 1913-14, tako da to i nije iznenađujuće. Jedino što mnogo iznenađuje je da su te slike bile tako pogodne. Ja sam negde u Černobiljskim jagodama pokušala sa tim da se suočim, baš u smislu – to sam ja, to je ono što sam ja, to je ono u svom srpskom identitetu čime se ponosim, to je ono čega se stidim. Svi u taj evropski prostor izlaze sa svojim senkama, znate, i treba te svoje senke jednostavno poznati i prihvatiti ih, a ne pokušavati na neki autističan način da ponavljate jednu istu priču, zato što ste onda vi robovi te priče, koja više nikoga naročito ne zanima.
Svetlana Lukić: Bila je ovo Vesna Golsvorti. Ona će danas biti na štandu Geopoetike od 5 do 7, a sutra od 5 na zajedničkom štandu Fabrike knjiga, kuće Rende, Beopolisa i Biblioteke XX vek naći ćete Teofila Pančića i nas dve kako se smucamo. Znak raspoznavanja je treća knjiga Peščanika FM – Zašto se u crkvi šapuće. Bio je ovo Peščanik, prijatno.
Emisija Peščanik, 28.10.2005.
Peščanik.net, 28.10.2005.