Pridnjestrovlje, tračica teritorije stešnjena između Moldavije i Ukrajine, prava je glavolomka za Evropu. Nezavisnost te pokrajine nikad nije priznata, ekonomski razvoj je nikakav, a od kraja devedesetih ova oblast je postala raskrsnica svih mogućih švercerskih puteva. Da ne pominjemo to što Rusija drži sve ekonomske i socijalne poluge Pridnjestrovske Moldavske Republike.
Ova zemlja je posledica jedne veštačke geopolitičke konstrukcije čiji su autori čelnici SSSR-a, naročito Staljin. Nastala je spajanjem Besarabije, oduzete od Rumunije za vreme Drugog svetskog rata i u kojoj se govori rumunski, i jedne trake teritorije koja je nekada pripadala Ukrajini, i u kojoj se, dakle, govori ruski (Pridnjestrovlje), tako da ova dva dela zemlje razdvaja reka Dnjestar. Treba pomenuti i prisustvo Gagauza, zajednice koja govori turski i živi na jugu zemlje, što sve zajedno predstavlja jedan etnički heterogen skup, sačinjen od elemenata sa različitim istorijama i mentalitetima.
Moldavija, veštačka i nestabilna zemlja
Tokom Hladnog rata SSSR sprovodi masovnu rusifikaciju moldavske republike: ona postaje mesto za kolonizaciju Rusa i Ukrajinaca koji de facto preuzimaju kontrolu nad zemljom (više od 80 odsto političkih i ekonomskih čelnika bili su ne-Rumuni – među njima i Brežnjev – isto kao i polovina stanovništva aktivnog u industriji), a brojni Rumuni su deportovani. Osim toga, nametnuto je ćirilično pismo za pisanje rumunskog jezika, koji je prekršten u moldavski; ruski je, pored moldavskog, proglašen za službeni jezik, a razmena sa Rumunijom je svedena na minimum, iako je i ona bila članica sovjetskog bloka.
Moladvija je, dakle, prava ruska igračka, stešnjena između Pridnjestrovlja i Rusije.
Pridnjestrovlje, izdvojena oblast Socijalističke Republike Moldavije
Ovo izduženo parče zemlje ima površinu od 4163 km², glavni grad mu je Tiraspolj, i ima oko 555.000 stanovnika. Među njima je 60 odsto onih koji govore ruski (30 odsto Rusa, 25 odsto Ukrajinaca), a 32 odsto su Moldavci. Dok je Moldavija svoju umerenu klimu i svoje plodne stepe stavila u službu COMECON-a, u okviru kojeg se specijalizovala za proizvodnju vina, duvana, povrća i voća, Sovjeti su koncentrisali industrijsku aktivnost moldavske republike u deo u kojem se govori ruski, koji je postao domovina novih slovenskih doseljenika. Tako je Pridnjestrovlje, u kojem je koncentrisana čitava moldavska industrija, ekonomsko srce zemlje. Ova oblast je 1990. učestvovala u BDP-u Socijalističke Republike Moldavije sa 40 odsto.
Rat za nezavisnost
Tokom perestrojske u Moldaviji se javilo interesovanje za njenu iskonsku kulturu, kulturu Rumunije. Rumunski se nanovo piše latinicom i postaje jedini službeni jezik zemlje. Kad je u avgustu 1991. proglašena nezavisnost, mnoge partije su tražile pripajanje Rumuniji.
Ovakav razvoj stvari odlučno su odbacili Sloveni iz Pridnjestrovlja, koji se plaše da će biti prinudno rumunizovani u toj novoj Moldaviji (Rusi iz Pridnjestrovlja uglavnom ne govore moldavski, dok Moldavci govore ruski), i da će izgubiti moć koju su do tada imali. Budući nostalgični za komunističkom epohom, organizuju referendum u decembru 1991, na kojem se izjašnjavaju za nezavisnost svog dela teritorije, a zatim zahtevaju pripajanje Rusiji.
Napetosti između ruske i rumunske zajednice Pridnjestrovlja prerastaju u devetomesečni sukob. U avgustu 1991, nakon što je vojno i logistički podržala pobunjenike iz Pridnjestrovlja, umešala se 14. ruska armija kako bi umirila sukobe u kojima je bilo između 500 i 1000 mrtvih. Moldavija nije bila u stanju da se zaštiti bez Rusije.
Stanje je od tada nepromenjeno, iako se s vremena na vreme održavaju pregovori između Kišinjeva i Tiraspolja, u kojima Rusija, Ukrajina, OEBS, EU i SAD imaju ulogu posrednika i posmatrača.
Pridnjestrovljani su 1996. glasali za novi ustav i za ostanak ruskih trupa na njihovoj teritoriji. Taj postupak otkriva njihove namere, ali je i beskoristan, jer nezavisnost njihove teritorije nije priznao niko, pa čak ni Rusija.
Memorandum za normalizaciju odnosa između Rusije i Moldavije izrađen je 1996. Njime je predviđena teritorijalna celovitost Moldavije u njenim granicama bivše sovjetske republike, sa autonomijom Pridnjestrovlja u okviru savezne države. Pridnjestrovlje ga je odbacilo.
Posledica toga je da su njegovi stanovnici postali apatridi, budući da njihovi sovjetski pasoši više ne važe. Kao siva zona, Pridnjestrovlje je ustanovilo granicu prema Moldaviji i ima sopstvene vize, monetu, vojsku, institucije i druga obeležja nezavisnosti. Rumuni iz Pridnjestrovlja, dakle trećina stanovništva, prepušteni su sami sebi.
Čelnici iz Tiraspolja žele da od Pridnjestrovlja načine rusku enklavu, po uzoru na Kalinjingrad, teritoriju smeštenu između Litvanije i Poljske. Imaju i ambiciju da uspostave direktnu vazdušnu vezu sa Moskvom (uprkos tome što nemaju civilni aerodrom) i da prihvate rusku rublju. Po njima – već šesnaest godina nema ničega zajedničkog između Pridnjestrovlja i Moldavije. Zahtevaju osnivanje konfederacije u kojoj bi imali gotovo potpunu nezvisnost, što Moldavija odbacuje.
Pridnjestrovlje, novi Kalinjingrad?
Ovaj sukob još uvek nije razrešen delimično i zbog jednog ključnog aktera sa ogromnim uticajem: Rusije; ona pridaje veliki značaj Pridnjestrovlju, jer bi joj kontrola nad ovom teritorijom između ostalog omogućila:
• da ojača uticaj u svom bivšem carstvu;
• da obezbedi pristup Crnom moru, zoni koju smatra strateškom od XIX veka. Pridnjestrovlje je za Rusiju naročito dragoceno uporište na putu za Tursku i Dunav i povlašćena zona vojne kolonizacije;
• da izvrši pritisak na Moldaviju, zemlju u krizi, i da uspori njeno približavanje Zapadu, naročito u svetlu ulaska susedne Rumunije u EU, što bi moglo da probudi panrumunske ambicije nekih moldavskih političkih partija. Slučaj Pridnjestrovlje omogućuje Rusiji da brani i promoviše svoje interese u Moldaviji;
• da se suprotstavi demokratskom preporodu susednih zemalja, Ukrajine i Gruzije, i spreči da se i Moldavija zarazi narandžastom revolucijom. Nedavno su ministri spoljnih poslova separatističkih oblasti Abhazije, Pridnjestrovlja i Južne Osetije uz podršku Rusije pozvali međunarodnu zajednicu da prizna njihov suverenitet i optužili matične zemlje (Gruziju, Moldaviju) da im krše prava; ali njihove matične zemlje žele da se oslobode ruskog uticaja…
• da napravi protivtežu širenju NATO-a (dakle Sjedinjenih Američkih Država) i EU u oblast koju smatra svojim posedom;
• da obezbedi kontrolu nad brojnim i strateškim putevima gasa i nafte koji prolaze kroz ovaj deo Srednje Evrope.
Svi ovi elementi objašnjavaju neporecivu, ali prikrivenu, političku i finansijsku podršku koju Rusija pruža čelnicima u Tiraspolju. Tako je 14. ruska armija (1.500 vojnika), nazvana Snagom za očuvanje mira, stacionirana u Pridnjestrovlju od 1992, kako bi sprečila obnavljanje sukoba, i to na štetu Moldavije i Ukrajine i uprkos sporazumu o brzom povlačenju koji je sklopljen sa OEBS-om. Pridnjestrovlje za Rusiju predstavlja monetu za potkusurivanje sa njenim zapadnim partnerima, i zato se ona protivi svakom planu za rešavanje tog sukoba koji joj ne ide u korist.
Pridnjestrovlje, izlog nostalgične Rusije
Rusko interesovanje za ovu oblast ne može se ni u kom slučaju objasniti njenim prosperitetom. Ako se pogleda zvanična ekonomija, Pridnjestrovlje je unesrećeno. Mnoge fabrike su zatvorile vrata, budući da rat i pseudonezavisnost ove teritorije do krajnosti otežavaju organizovanje stalne ekonomske razmene. U nekim delovima ove oblasti ponovo se pojavila trampa kao način razmene dobara.
Roba namenjena izvozu, koja je legalno proizvedena u Pridnjestrovlju, carini se tri puta: u Pridnjestrovlju, u Moldaviji i u zemlji kojoj je namenjena. Posledica: jedno nedavno istraživanje pokazuje da jedan trećina stanovnika Pridnjestrovlja želi da ode u inostranstvo radi boljeg života, a 43 odsto njih više ne može da podnese situaciju u samoproglašenoj republici.
Po nekim procenama, više od 40 odsto BDP-a dolazi iz sive ekonomije (slično kao i u susednim zemljama). Pridnjestrovlje je zbog svog nejasnog pravnog statusa prava mafijaška zona, regionalno središte švercerskih aktivnosti (trgovine oružjem, cigaretama, gorivom, alkoholom, kolima, uranijumom, a tu je i pranje novca…). Korumpirane vlasti ohrabruju šverc, kojim rukovode regionalne mafije, pre svih ruska i ukrajinska. Ova trgovina donosi više od milijardu američkih dolara godišnje (zvanični budžet ove oblasti je oko 40 miliona dolara).
Odsustvo međunarodnog priznanja nije sprečilo Pridnjestrovlje da uspostavi neke trgovinske veze sa susednim zemljama, a naročito sa njihovim pobunjenicima (Čečenima, Abhazima…). To je olakšano prisustvom više od 40.000 tona sovjetskog oružja i municije (pretežno lakog naoružanja, minobacača i raketnih bacača), koje je tu uskladišteno od pedesetih godina za slučaj da dođe do sukoba oko Crnog mora; slabo zaštićeno, ovo naoružanje je predmet ponovne lokalne industrijalizacije i služi za pothranjivanje raznih međunarodnih sukoba, uprkos tome što je Rusija obećala da će ga ukloniti.
Šef orkestra ovog čvorišta regionalne nestabilnosti, Igor Smirnov, predsednik koga je SSSR nametnuo krajem osamdesetih, izabran je četiri puta zaredom i ne toleriše nikakvu opoziciju. Na svojoj teritoriji je izgradio pravo političko-mafijaško carstvo: jedan od njegovih sinova kontroliše glavnu proizvodnu granu Pridnjestrovlja, oružje (5-6 fabrika), uz podršku ruskih firmi iz ovog sektora. Drugi je istovremeno šef carine i direktor jednog holdinga (Sheriff) koji ima monopol na supermarkete, distribuciju goriva, cigarete, mobilne telefone, drumski prevoz, medije… Glavni grad, Tiraspolj, pravi je muzej SSSR-a pod vedrim nebom; tu sve vrvi od Lenjinovih kipova i raznih simbola komunizma (crvena zvezda, srp i čekić…).
U ovoj krajnje militarizovanoj oblasti (smatra se da ima deset kilograma oružja po stanovniku), čija vojna sposobnost neprestano raste uz pomoć 14. armije, zvanični neprijatelji su Moldavija i rumunski jezik: silom je zatvorena većina škola u kojima se nastava odvijala na rumunskom.
Budućnost u rukama Rusije
Od 2003, iscrpljena ruskom dvostrukom igrom u Pridnjestrovlju i suočena sa pogoršanjem ekonomske i socijalne situacije – smatra se najsiromašnijom zemljom u Evropi nakon Albanije – Moldavija želi da se okrene Evropskoj uniji, i u tome ima podršku Rumunije. Njen predsednik, Vladimir Voronjin, do tada veoma blizak Moskvi, odbio je mirovni plan koji je 2003. predložila Rusija i koji je podsticao ostanak Moladvije u zoni ruskog uticaja (federalizacija Moldavije za koju garantuju Rusija i Ukrajina). Želeo bi i da uvede svoju zemlju u NATO. Moldavija iznad svega želi da reši ovaj problem u svoju korist, jer on ometa njene napore da se priključi EU i destabilizuje je (mafija, korupcija, iseljavanje stanovništva…).
Moldavski parlament je 2005. usvojio zakon kojim daje široku autonomiju Pridnjestrovlju i isključuje svaku spoljnu garanciju.
Ali Moldavija je i dalje trgovinski veoma zavisna od Rusije, koja je takođe snabdeva sirovinama i energijom – preko Pridnjestrovlja. Stoga ne može previše snažno da se suprotstavlja ruskom mešanju. Zbog toga je spremna da pregovara o širokoj autonomiji Pridnjestrovlja, mada odbija da prizna njegovu nezavisnost.
Zavisna od Rusije koliko i od EU, Moldavija nema baš veliki manevarski prostor, koji dodatno umanjuje veoma krhka unutrašnja situacija.
I Ukrajina je zbog ove krize u veoma delikatnoj situaciji. Uprkos svom zaokretu prema Zapadu iz 2004, ona ima velike koristi od trgovine koja ide preko Pridnjestrovlja, budući da je Odesa glavna kapija za izvoz njene robe. Osim toga, energetska zavisnost od Rusije primorava je da u velikoj meri sledi rusku politiku.
Stav Evropske unije
EU podržava teritorijalnu celovitost Moldavije. Brisel je 2005. preko OEBS-a u Pridnjestrovlje poslao jedinicu za očuvanje mira na zahtev Voronjina, moldavskog predsednika, uprkos protivljenju ove separatističke oblasti i Rusije. EU pažljivo prati razvoj ove nevolje na svojim granicama, naročito od kada je Moldavija postala pogranična zemlja. Ova zemlja zauzima sve više prostora u evropskoj spoljnoj politici, s ciljem da se koliko god je moguće kontroliše ovaj potencijalni izvor nestabilnosti.
EU je i na ukrajinsku granicu poslala misiju za upravljanje granicama, čiji je cilj suzbijanje njene propustljivosti i ograničavanje nelegalne trgovine. Ova inicijativa je ojačana time što su Kišinjev i Kijev uveli carinski embargo na ovu granicu, čija posledica je dodatno propadanje pridnjestrovske privrede, koja se uglavnom hrani razmenom sa susednim zemljama. Rusija je osudila ovu odluku, pozivajući se na rizik od humanitarne katastrofe za stanovništvo.
Kada se uzme u obzir ulazak Rumunije u EU, budućnost ovog NLO-a Srednje Evrope predstavlja predmet sve veće zabrinutosti i ovaj problem postaje trn u odnosima EU i Rusije.
Odlučujuće karte su u rukama Rusije.
Rusija je istinski garant opstanka Pridnjestrovlja, kako na političkom tako i na ekonomskom nivou:
• 14. armija je de facto garant nezavisnosti Pridnjestrovlja;
• Rusija je prvi poslodavac Pridnjestrovljana: više od 20 odsto radno aktivnog stanovništva radi u Rusiji hraneći 40 odsto ove oblasti;
• Rusija daje nacionalne pasoše onima koji imaju rusko potomstvo (trećina stanovnika se izjašnjavaju kao Rusi);
• Neke ruske grupacije imaju interese u fabrikama i preduzećima u Pridnjestrovlju;
• Rusija podražava lokalnu monetu;
• Snabdeva Pridnjestrovlje energijom i nekim sirovinama po sniženim cenama.
Ekonomska zavisnost od Rusije delimično objašnjava rezultat referenduma o nezavisnosti i pripajanju Rusiji iz septembra 2006: 97 odsto je zaokružilo DA. Sergej Lavrov, ruski ministar spoljnih poslova, nazvao je referendum demokratskim i otvorenim. Reakcija ministarke privrede Pridnjestrovlja, Elene Černjenko, proističe iz činjenice da Pridnjestrovlje 40 odsto svoje spoljnotrgovinske razmene obavlja sa Rusijom. Ona kaže – Sa ekonomske tačke gledišta za Pridnjestrovlje bi bilo bolje da se ujedini sa Rusijom nego sa Moldavijom. Savez sa Rusijom je povoljan za male zemlje koje žele da imaju sigurnu finansijsku zaštitu. Pripajanje Pridnjestrovlja Moldaviji dovelo bi do ekonomske recesije. Savez sa Moldavijom je nemoguć i zato što bi bio u suprotnosti sa svim ekonomskim normama koje važe u našoj zemlji, a koje su nadahnute normama Rusije.
Kao nevidljivi kandidat, Rusija usmerava rezultate svakih izbora u ovoj oblasti. Pripajanje Rusiji je stalni cilj svih političkih lidera, čak i nakon 16 godina nepromenjenog stanja.
Dokle Rusija može da ide da bi sačuvala Pridnjestrovlje, tu de facto rusku enklavu sa propustiljivim granicama, koja je potpuno van kontrole Moldavije, Ukrajine i sebe same, i koja je država samo po izgledu? Čini se da je, iako među zainteresovanim stranama vlada status quo, ipak Rusija glavni sudija u ovoj partiji šaha.
Ovo bure baruta otkriva složen i dvosmislen položaj koji današnja Rusija zauzima u svom bivšem carstvu. Osim pritisaka na Ukrajinu i Moldaviju, dve krhke i veštačke države, kroz podsticanje separatističkih težnji i pretnje obustavljanjem snabdevanja svih vrsta, Rusija u ovoj krizi kao ulog stavlja svoju vezu sa Zapadom, a pre svega sa Evropskom unijom. Ova kriza je i test efikasnosti CFSP-a (Zajedničke spoljne politike i bezbednosti) i laboratorija za ispitivanje budućih odnosa EU sa svojim velikim istočnim susedom. Sukob Kišinjev/Tiraspolj može u tom pogledu da se shvati kao odraz burne i dvosmislene veze između Brisela i Moskve. Razvoj ove veze doprineće tome da se utvrdi hoće li ili ne Pridnjestrovlje postati drugi Kalinjingrad…
Marine Michault, Le Courrier des Balkans, 05.12.07.
Prevod: Olivera Petronić
Peščanik.net, 04.12.2007.