I
Decenije su super. Srazmerno kratko vreme koje nam kao jedinkama stoji na raspolaganju, one uredno odvajaju u nekoliko sagledivih fioka. Život je, zahvaljujući njihovom ujednačenom ritmu, znatno pregledniji nego što bi bio u nekakvom paralelnom svetu u kom je, recimo, sve isto, ali decenije, eto, ne postoje. Godine su prekratke i ima ih previše, vekovi, opet, predugi za sagledavanje. Decenije su, ukratko, idealno rešenje za mnoge naše potencijalne hroničarske neuroze.
One ujedno olakšavaju našu međusobnu komunikaciju i služe kao jasan kalendar i vodič prilikom svih naših kontakata s prošlošću. Pod uslovom da ste rođeni i barem deo života proveli u prošlom, dvadesetom veku biće vam momentalno jasno na šta mislim kada kažem ’dvadesete’ i biće vam veoma jasno kada kažem ’tridesete’ i sve će vam biti sasvim jasno kad izgovorim ’četrdesete’. A oslušnite sad uzlaznu liniju u ovom nizu: pedesete, šezdesete, sedamdesete…
U našoj kolektivnoj svesti decenije su uredno razvrstane, složene, naizgled zauvek razdvojene jedna od druge svaka u svom lepom, urednom paketu.
Nije ni čudo što ih toliko volimo.
Decenije su super, pa ipak – kao označitelji i graničnici kulturnih i civilizacijskih promena i perioda zapravo su veoma nestabilna kategorija. Niko ne zna sa stopostotnom sigurnošću kad je i čime jedna decenija otpočela i kad se i čime okončala. Ali, na svu sreću, svako ima pravo na sopstvene procene i čista nagađanja. Sve je to uvek podložno beskrajnom diskutovanju i špekulisanju.
Tako ja verujem da su šezdesete godine, na primer, počele ledene zime 1961. godine, kad je mladi Bob Dilan stigao u Njujork.
Ili da su se sedamdesete okončale eksplozivno, pankom i levim terorizmom.
Ali, možda vi, recimo, smatrate da su šezdesete otpočele Kubanskom krizom?
A osamdesete kad se prva žrtva aidsa srušila na njujorškom pločniku?
Moguće da je i tako, ne tvrdim da nije. U pravu ste koliko i ja.
Zato što svako ima apsolutno pravo na sopstvene decenije.
II
Devedesete su super. Zlatna era. Blagostanje. Milina. Muzika – sjajna. Filmovi takođe. Frizure, nakon onog drastičnog gubljenja kompasa tokom druge polovine osamdesetih, sve bolje i bolje. Pa raspad komunizma. Pa ujedinjenje Evrope. Pa kompjuteri. Internet. Fantastična dekada. Devedesete su super, da, ali pod uslovom da ste ih preživeli u zapadnoj Evropi ili SAD-u. Za nas s prostora bivše Jugoslavije, Našeg regiona, zapadnog Balkana, Jugosfere – sami odaberite ime koje vam više odgovara, meni je sasvim svejedno – to nikako nije bilo srećno doba. Do devedesetih bolovali smo od diploplije, i bolelo nas je to, od devedesetih na ovamo patimo od teškog oblika tunelske vizije. Nismo mogli ni da pretpostavimo da stvari mogu baš toliko da se zakomplikuju. U nedostatku izbora, sami smo suzili sopstvene vidike, stvorili sopstveni koordinatni sistem, zatvorili se u sebe. Vreme smo tih devedesetih prestali da merimo po globalnim aršinima. Možda za nekog ta dekada počinje Zalivskim ratom a okončava masakrom u američkoj srednjoj školi Columbine, za nas će ona ostati zauvek neraskidivo vezana za lik i delo Slobodana Miloševića, svedena isključivo na prostor raspadajuće Jugoslavije. Devedesete ovde tako počinju Miloševićevim proglašenjem za predsednika Srbije maja 1989. godine i završavaju njegovim svrgavanjem s vlasti petog oktobra 2000. na beogradskim ulicama, a umesto vijagre, Interneta ili klonirane ovce Doli njeni osnovni markeri za nas će zauvek ostati Vukovar, Srebrenica, Kosovo. Sve što između navedena dva datuma staje jesu mučni delovi velike i tragične priče o svima Nama i Njemu.
Super su devedesete, zaista. Samo ne u našoj kući.
III
Vojislav Koštunica je super. U meri u kojoj je Milošević otelotvorenje divljih, brutalnih devedesetih godina dvadesetog veka, on je živi simbol smutne, depresivne prve decenije novog stoleća. Tmuran, autističan, loše raspoložen, dozlaboga konzervativan, čovek koji se jedini put u životu pošteno nasmejao kad su mu onomad na Kosovu gurnuli kalašnjikov u ruke, on je, takav kakav je, bio sa nama, pred nama i uz nas kao Predsednik od 2000. do 2003. i premijer od 2004. do 2008. I uspešno nam ukrao tu deceniju od koje smo na njenom početku toliko mnogo očekivali. Za to vreme živeli smo u tri države: SR Jugoslaviji, Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora i Republici Srbiji. Tokom njegovih višestrukih mandata otcepio se ko god je mogao. Najpre Crna Gora pa onda i Kosovo. I ništa. Koštunica je sve to hrabro izneo na svojim nejakim plećima. Moguće je da ništa nije ni razumeo. Iako je to s Kosovom pokrenulo nešto u njemu pa je pred masom sveta urlao sa bine na Trgu Nikole Pašića. Nisam ga najbolje razumeo ali zvučalo je, otprilike: „Kosovo je Srbija!“ Kasnije su opravdano ogorčeni građani orobili radnje s patikama, razlupali izloge i kioske po centru Beograda i spalili Američku ambasadu, a Koštunica je već na sledećim izborima neslavno izgubio vlast i nešto ga nema više. Kosovo uprkos svom onom njegovom urlanju ipak nije Srbija, ali njega to nije omelo da na kraju balade, kao krunu svoje ere, ere tužnog prkosa stvarnosti i elementarnoj logici, objavi knjigu prigodno naslovljenu „Odbrana Kosova“.
Super je Vojislav Koštunica, zaista. Naročito sada, kad ga ne vidimo više.
IV
Demokrate su super. Iz bezimene decenije koja se, evo, lagano ali sigurno bliži svom kraju mi građani Srbije izlazimo sa krajnje mešanim osećanjima, iscrpljeni, dezorijentisani, nesigurni u budućnost, deprimirani… A njima – ništa. Nose svoje fensi kravate i dizajnirane naočare. Imaju uglačane kožne cipele i najnoviji mobilni telefon. A onda brzo šmugnu. U već neku marketinšku agenciju. U skup restoran. U džip sa zatamnjenim staklima. Njihova savremenost lažna je koliko i njihova tradicionalnost. Umesto Koštuničinog orvelovskog urlika: „Kosovo je Srbija!“ oni neprestano kliču himnu sopstvenom civilizacijskom raskrečenju: „I Evropa i Kosovo!“ Koja sistemom spojenih sudova, hteli mi to ili ne, postaje i himna svih nas. Čovek ne može a da se gorko ne osmehne svim naivnim nadama koje smo im ukazivali tokom devedesetih.
Zajedno s demokratama, danas se krećemo nesigurnim putanjama ka kakvoj takvoj budućnosti. Nisam siguran da to ne bi moglo i bolje, pa ipak, ne može se sporiti da je ta vrsta ljigave pseudopolunormalnosti koju oni zastupaju, čiji su principijelni promoteri, da ne kažem – manekeni, ipak bolja od tmurne nenormalnosti koju je većim delom protekle decenije promovisao DSS. O SPS-u i JUL-u tokom devedesetih da i ne govorim.
Okreni-obrni, dopadali nam se ili ne, bojim se da su upravo demokrate, upravo takvi kakvi su, naši ljudi za drugu deceniju dvadeset prvog veka.
Demokrate su super. Ali kad bi se gađali tramvajima. Pa ipak, jedno im se u svakom slučaju mora priznati: na samom kraju decenije uknjižili su neosporan adut za budućnost nakon što je Evropska zajednica najavila konačno ukidanje gotovo dvadesetogodišnjeg viznog režima, popularnog Šengena.
Bezimenu deceniju koja je za nama progurali smo nekako, pognute glave i škrgućući zubima, i sad, na kraju, možemo slobodno da kažemo: hvala bogu da je gotova. Nekim čudom na njenom samom kraju imamo čak razloga za umereni optimizam. Jer barem oko jednog već unapred nema nikakve sumnje. Sledeća će optočeti za samo koji dan – 19. decembra 2009.
Sve posle toga biće ipak deo novog vremena.
Deo nove decenije.
V
Istorijske analogije su super.
Naravno da nisu, one su naravno krajnje nezahvalna stvar. Ozbiljni kolumnisti, o analitičarima da ne govorim, klone ih se ko đavo krsta.
Ali, možda, tek ponekad, kada već niste ni jedno ni drugo, i kad stvar koju imate na umu onako baš dobro zvuči te i takve analogije imaju barem nešto smisla. Dopustite mi stoga na kraju ovog teksta slobodu da barem pokušam. Dakle, ako nesavesno uporedimo dinamiku našeg iskustva devedesetih i nakon njih s ritmom kojim se svet nosio s traumom drugog svetskog rata onda možemo da uspostavimo sledeće slobodne paralelizme. Osamdesete su (samo) naše tridesete, vreme krize i populizma, devedesete naše četrdesete, eksplozivne i tragične, a po istoj toj logici bezimena prva decenija dvadeset prvog veka koja se, evo, bliži svom kraju predstavlja naše pedesete, vreme teškog mamurluka i glavobolje, vreme kad posleratno škgutanje zubima smenjuje vriskove i hropce svih žrtava rata. Nema li, nakon svega toga, onda i barem nekakve logike u pretpostavci da bi sledeća decenija (desete?) mogla da predstavlja naše šezdesete? Vreme ponovo pronađenog optimizma. Vreme podmlađivanja. Vreme rasterećenja. Vreme raznolikosti. Vreme osvajanja slobode. Vreme novog duha. A to je nešto u šta vredi verovati. Ili, da baš ne preterujem: čemu se vredi nadati. Prilika koju nikako ne bi trebalo propustiti.
Zato, dobrodošli u novu, drugu deceniju dvadeset prvog veka, u naše moguće šezdesete. Dočekajte je s osmehom. Ne treba je se plašiti. Teško da će biti gora od ove koja je upravo za nama.
Peščanik.net, 18.12.2009.