Ako je istina da vladina kancelarija za Kosovo u celini neće osetiti čudotvorno dejstvo rekonstrukcije, kao što to tvrdi njen šef Aleksandar Vulin, Priština izgleda zaista ima razloga da se plaši.
Adut straha, decenijama usavršavan metod Beograda za brigu o zagraničnim Srbima, izvučen je ponovo prošle sedmice kao bizaran predlog rešenja najnovijeg spora oko učešća severa na lokalnim kosovskim izborima. Najavljujući da će Srbija uraditi baš ono čega se Priština „najviše plaši“ – organizovati tzv. jedinstvenu listu Srba a možda čak i naći nekog novog Dodika da ih povede – Vulin je demonstrirao šta u stvari znači kada kaže da je kancelarija koju vodi „najneposredniji način države Srbije da utiče na život na Kosovu“.
Život za koji je Beograd zainteresovan, međutim, nije onaj na koji se misli u običnom govoru.
Predizborno „zaoštravanje“ je u prvoj nedelji avgusta najavio premijer Ivica Dačić, iako je učesnicima u briselskim pregovorima već neko vreme poznato da Kosovo namerava da glasačke listiće za lokalne izbore na svojoj teritoriji štampa sa svojim državnim oznakama.
Šlagvort za novu dozu direktnog uticaja dala je predsednica kosovske izborne komisije, Valjdete Daka, koja je podsetila da je u aprilu ove godine postignut „jedan sporazum“ u čijoj se 11. tački navodi da će lokalni izbori na severu biti organizovani tokom 2013. uz podršku OEBS – i u skladu s kosovskim zakonima. Nekim od tih zakona je, verovatno, predviđeno i da glasački listići imaju obeležja države koja raspisuje izbore. Stvar dogovora je, ipak, kada će biti održani.
Dnevni list Danas preneo je saznanja iz Brisela da su izbori već jednom odloženi na zahtev Beograda – iako je prvobitno planirano da to bude 9. oktobar, izbori su zakazani za 3. novembar – pa ofanziva na ambasade tzv. velike petorke za još jedno pomeranje, do aprila naredne godine, ima malo izgleda na uspeh. Po svemu sudeći, Beogradu nije pošlo za rukom da visokoj predstavnici EU Ketrin Ešton objasni zbog čega vreme proteklo od potpisivanja sporazuma o normalizaciji, nije iskorišćeno bar za definisanje granice opština koje će činiti buduću političku platformu Srba na Kosovu.
Umesto tehnikalijama, Beograd se izgleda zabavljao planovima kako da iz primordijalne bare, kroz prirodne procese truljenja, nametne etniju kao nosioca političke egzistencije. Trulež se doduše ne može osporiti, ali projekat koji promoviše Vulin potvrđuje da su mu autori još uvek zarobljeni u dubokom mraku devedesetih iz kog su izmileli na svetlo neoštećeni iskustvom raspada.
Da su se istinski modernizovali, znali bi da stara evolucionistička teza polako pada u zaborav i zapitali bi se već jednom da li truljenje jedinstvene etnije može da proizvede dovoljno energije za smislen politički život. Naprotiv, suviše metana ga ozbiljno ugrožava.
Ovako, u zagušljivim avgustovskim danima politiku „rešavanja kosovskog pitanja“ kanališe pretežno Aleksandar Vulin, uz povremenu tercu šefa skupštinskog odbora za Kosovo, notornog Milovana Drecuna. Vulin preti da Kosovu neće dati ni „mrvicu državnosti“ te da se Srbi i Srbija spremaju na bojkot izbora što Priština, prema Vulinu, i priželjkuje odbijanjem „statusno neutralnih“ listića. Ni OEBS nije statusno neutralan, tvrdi Vulin, ne imenujući ostale „neke“ iz međunarodne zajednice koji „nisu naklonjeni ideji da Srbi budu moćni i uticajni“.
I još dodaje: „Sve što se dogovorimo prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić i ja biće tako i uvek je i bilo, uzimajući, naravno, u obzir sve što je najbolje za Srbiju. Prepustite to Aleksandru Vučiću i meni i nemojte da brinete“. Dozvoljeno je plašiti se, čak i poželjno.
Začuđuju, međutim, još uvek ravnodušne reakcije Prištine na ideje o sabornom izlasku Srba na izbore. Ili blefira ili ga uopšte nije strah, tek kosovski premijer ponovio je izborno neutralne pozive Srbima da učestvuju u političkom životu Kosova, kandiduju se i glasaju na svojim biralištima.
Štaviše, Tačijeve pohvale Beogradu zbog promenjenog pristupa i jasnih poruka građanima sa severa da „treba da budu deo novog života na Kosovu i da treba da poštuju kosovsko zakonodavstvo“, u nekoj alternativnoj stvarnosti mogle bi čak primorati Drecuna i Vulina na ponižavajući raport o primetnim razlikama u razumevanju obaveza koje su čelnici srpske vlade preuzeli u Briselu.
Sa druge strane, kosovski Srbi iz enklava južno od Ibra ali i oni koji su „istinski predstavnici Srba“, kako ih zovu od milja, zasad loše reaguju na beogradske planove. U sredu u podne trebalo bi da se održi nova sednica privremene skupštine u Zvečanu, na kojoj će se raspravljati i o izborima u organizaciji „separatističke paradržavne samoproglašene tvorevine Kosovo“. Očekivanja su podeljena: srbijanski mediji podjednako uverljivo prenose tvrdnje tamošnjih političara da nema ni govora o izlasku na izbore, kao i da će na izborima svakako učestvovati, ali ne na jedinstvenoj listi – u zavisnosti da li su im sagovornici odmetnuti severnjaci ili već prilično integrisani južnjaci.
Avatari Beograda ne miruju: jedan pauk za odnošenje nepropisno parkiranih vozila ovih dana svečano je poklonjen komunalnoj službi u severnoj Mitrovici koju već i Srbija označava kao utočište za raznovrstan kriminalni šljam iz matice. Uz to, nedavno je iznenada rešeno i pitanje neisplaćenih kosovskih „dodataka“, a početkom sedmice čini se da je umiren jedan od najgorljivijih protivnika dijaloga sa Prištinom, doktor Milan Ivanović – koji je proletos, posle više od deset godina vraćen na mesto upravnika mitrovačke bolnice; rešeni su milionski dugovi, zaostale plate, nepriznata radna mesta, a ponovljena su i prolećna obećanja o medicinskom skeneru.
Prvi vicepremijer trenutno se bavi korupcijom u prosveti i ne komentariše ni glasačke listiće ni konkurs za još jednog lidera svih Srba. Uistinu, kao da Aleksandar Vučić, okrenut evropskoj budućnosti Srbije, nema baš ništa sa nelustriranim baštinicima devedesetih što naglas reže i kidišu na strane neprijatelje i domaće izdajnike, prizivajući krvave kosovske božure.
Statusno neutralni carinski pečat koji je za vakta Demokratske stranke izazvao onoliku histeriju sa zapaljivim posledicama, ili statusno neutralni glasački listići, uz povremeno tabloidno plašenje tajnim spiskovima za hapšenje kosovskih Srba – uostalom, svejedno je.
Dosadašnji učinak vlade na „rešavanju kosovskog pitanja“ pokazuje da Beograd još uvek ne zna kako pitanje uopšte glasi ali i da nije naročito zainteresovan za, recimo, bezbednost eventualnih glasača koji ne žive u udubnom okruženju severa, ili makar zatraži objašnjenje o prekidu elektronske registracije glasača namenjene između ostalog i izbeglicama.
Očito, deseteračke politike jedinstvenih lista u stvari treba da se plaše i Srbi i Albanci na Kosovu.
Konture Dodika već se ukazuju: ne zna se još precizno kako izgleda, da li ima crne oči, plavu ili smeđu kosu, za koga navija, ali će se i ta pitanja uskoro rešiti. Uostalom, i model iz Banjaluke samo je proizvod politike Beograda. Ta tehnologija odoleva vremenu.
Peščanik.net, 14.08.2013.