Radio emisija 26.10.2012, govore Vesna Pešić i Mirko Đorđević.
Svetlana Lukić: Verovatno ste čuli da nas od sledeće nedelje, makar na ovom delu Balkana koji se odaziva na Srbija, čekaju kiše, susnežice i nagli pad temperature. Ako budemo imali sreće, ni ove godine se neće raspasti elektroenergetski sistem. Ako ne, biće to zima kakvu naši mlađi sugrađani nikada nisu doživeli.
Za razliku od prethodne vlasti, koja nam je sportskim držanjem predsednika i budističkim mirom premijera stalno poručivala da ima pilota u avionu, ova vlada, pre svega njen radikalski deo, pokazuje ovih dana znake panike, a kako i ne bi kada je, na primer, Evropska banka za obnovu i razvoj snizila prognozu ionako nepostojećeg privrednog rasta Srbije; kada dolaze delegacije MMF-a sa jasnom porukom da ovako kako vode finansije neće ići. Vučić više ne zna koga pre da hapsi, bivše ministre, aktuelne ministre, navijače Rada zbog ‘nož, žica, Srebrenica’, navijače Novog Pazara zbog ‘živela žuta kuća’. Vlada više ne zna kako da odobrovolji britanskog ministra spoljnih poslova Hejga, što zbog Kosova, što zbog rasističkog vređanja njegovih sunarodnika u Kruševcu. Pitanje je šta da kažu Hilari Klinton kada dođe u posetu, šta da joj kažu, na primer, o Kosovu, a šta o braći koja su u Pragu na promociji knjige napali šeficu Stejt departmenta u administraciji njenog muža Klintona, Medlin Olbrajt. Kako da objasne Hilari Klinton da je prisustvo policije i odbrana autora od pobesnele publike kod nas sastavni deo književne promocije?
Tomislav Nikolić je počeo da ima puno razumevanje za kolegu Tadića, jer šta god da kaže ne valja. Kada hoćeš da te vole prekodrinski Srbi, govoriš da Srebrenice nije bilo, ali naljute se Bosanci, kada hoćeš da budeš kooperativan u odnosima sa Makedonijom i kažeš da razumeš njihovu frustraciju zbog spora oko imena makedonske države, naljute se Grci, a Hrvati se već ljute za svakojake gluposti. Dinkić izvodi svoje uobičajene alhemijske testove, pola miliona siromašnih ljudi će plaćati jeftiniju struju, a minus će nadoknađivati bogati, dok je generalnu definiciju bogatstva preuzeo od Rasima Ljajića – u Srbiji je bogat svako ko nije siromašan.
Panika novih vlasti je utoliko upadljivija, jer pozadina odiše spokojstvom, a u pozadini je DS, koja je odlučila da je bolje da se dogovore kao ljudi, a ne da se takmiče za naklonost svojih članova i eventualnih birača. Sabornost je prevladala u DS-u, Đilas će izgleda biti prvi među jednakima, a Tadića će da kanonizuju.
Spokoj vlada i u glavi patrijarha Irineja, on nam je šetajući pre neki dan po Sajmu knjiga, odnosno obilazeći štandove izdavača iz Republike Srpske, poručio da je Dodikova država novi pijemont srpstva i da na nju treba da se ugledamo. Ništa nije rekao o predlogu šefa države da je vreme da se srede odnosi između Srpske i Makedonske pravoslavne crkve. Vladika šabački Lavrentije je pre neki dan izgovorio rečenicu: „Vreme je da priznamo autokefalnost Makedonske crkve“. Odmah se oglasio glavni egzorcista SPC-a vladika bački Irinej, odapeo je strelu i poručio vladiki Lavrentiju da za njega više nema mesta u svetoj majci crkvi, i to ne samo zbog ove bogohulne misli, nego da je još ranije zaslužio da ga crkva šutne, jer smatra normalnom blasfemičnu ideju da pravoslavni i katolici treba što pre da se ujedine.
Na početku današnjeg Peščanika slušate Mirka Đorđevića.
Mirko Đorđević: Upravo sam dobio poziv od predsednika opštine grada Subotice da sutra od devet sati budem tamo, sednica je SO Subotica, a povod je predlog da se posmrtno dodeli zvanje počasnog građanina Radomiru Konstantinoviću, koji je tu rođen. Neko treba odbornicima prigodno da se obrati i da kaže o delu i imenu. Tako da mi u našoj kulturi ipak imamo nešto što stoji u brazdi koju je zaorao stari Dositej sa grupom onih disidenata oko sebe crkvenih, do Skerlića, Svetozara Markovića i do naših dana. Konstantinović je bio čovek koji se povukao u neku vrstu unutrašnje emigracije i jedino što se oglasio, kao što znate, u Beogradskom krugu i primio je zvanje akademika akademije BiH, održao je tamo jednu besedu dirljivu. Neke su novine beogradske napisale – e, ovo ti nećemo oprostiti, što si išao u Sarajevo mujagama i balijama da se klanjaš.
Druga tema koja me opseda ovih dana: upravo se sprema proslava stogodišnjice Balkanskih ratova 1912-2012. Tu je pobeda u Kumanovu, koja se ovde zove oslobođenje Kosova i Makedonije. Turska imperija je bila na umoru, bolesnik na Bosforu, i od nje je bio ostao samo grad Istanbul sa jednim predgrađem kao našom Rakovicom. Sasvim je normalno da ljudi to obeležavaju. Ali tu počinje nevolja na Kosovu i u Makedoniji, koji su tada oslobođeni od Otomanske imperije. Na Kosovu je panika, šta je ovo sad. Ne sporimo mi da je tako, i sami smo se vekovima borili da se oslobodimo od otomanskog imperijalnog ropstva na Kosovu, ali ovi sad iz Beograda, sudeći po svemu, hoće još jednom da nas oslobađaju. Usledio je posle Balkanskih ratova Prvi svetski rat, u kojem su nas Francuzi oslobodili bukvalno, ušle su francuske trupe, Franše d’Epere itd, pa nigde u brojnim knjigama u Francuskoj nisam pročitao ‘eto, mi smo vas oslobodili’. Kako se sad odrediti? Bojim se, ne ovoga što će pravi istoričari reći, njih nažalost nema mnogo. Danas su Kumanovo i Bregalnica u Makedoniji, koja je nezavisna zemlja, a o Kosovu da i ne govorimo šta je, i sad postoji opasnost kako će biti ispraćena ova godišnjica.
Slušam upravo sinoć ustavnog poglavara naše države Tomu Nikolića, četničkog vojvode, trenutno je u civilu doduše, ali čin mu nije skinut, koji je čak pokušao nevešto, kolika je njegova snaga, pomalo i da se ogradi. Ali iza toga sledi druga vest, predsedniku naše države uskraćuje se boravak na Samitu balkanskih zemalja na zahtev lidera BiH, koji kaže da je naš predsednik nedavno izjavio da je Bosna država u raspadanju i samo što se nije raspala. I došla je jedna čudna vest, vladika šabački Lavrentije decidirano je izjavio pre dva dana: „Ja mislim da je krajnje vreme da mi po kanonskom redu Makedoniji damo da ima samostalnu autokefalnu crkvu“. Već su pohitale neke vladike na njega drvljem i kamenjem, znate.
Svetlana Lukić: Lavrentije je takođe rekao da je to spor koji treba da reše Makedonska i Srpska pravoslavna crkva i da tu država ne treba da se meša. Tomislav Nikolić je ponudio svoje usluge i rekao da on vrlo dobor stoji u SPC, a onda se oglasio i vladika Irinej, koji je rekao da je to državni problem i da država tu treba da se uključi.
Mirko Đorđević: Lavrentije je rekao nešto što drugačije ne može biti. Koliko puta smo vi i ja o tome pisali i pričali: pa sve su pravoslavne crkve, ima ih 14 zvanično a još 20-ak nezvanično, nacionalne, državne crkve. Tako smo i mi dobili autokefalnost nasilnim cepanjem od vaseljenske crkve, to je učinio Sveti Sava u Nikeji 1219. i onda je vaseljenska crkva objavila preko svog prvog čoveka, zvao se Dimitrije Homatijan, jedan proglas je upućen celom svetu, to Homatijanovo pismo Savi u kojem ga osuđuju, proklinju zbog toga što se nasilno, samovoljno odvojio i bacaju na njega prokletstvo koje je potrajalo 28 godina. To ćete naći u svakoj istoriji Vizantije, istoriji Balkana, istoriji crkve, istoriji uopšte, ali kod nas to neće da se zna. A sad, kad po istoj logici i na isti način to traže neki Makedonci ili tamo neki Estonci od Rusa da na svom jeziku služe, da imaju crkvu… Sveti Sava je u nečemu bio u pravu, on je hteo da kaže ‘pa dajte mi da budem starešina crkve u Srbiji i da službu božju služim na srpskom jeziku, a ne na grčkom, jer narod moj ne zna grčki’. Čak se Sveti Sava u jednom pismu žali da mu je znanje grčkog katastrofalno loše. Pa i kod nas danas pola liturgije je na starom crkvenoslovenskom jeziku, koji ljudi uopšte ne razumeju. I ja sam sto puta navodio – koji će vam Srbin u nedelju razumeti šta sveštenici izgovaraju u sred liturgije. Probajte to da mi prevedete.
Svetlana Lukić: U principu su crkve postajale autokefalne kada se raspadala bivša Jugoslavija, odnosno kada se raspadaju neke države, pa novonastala država napravi svoju autokefalnu crkvu. E sad, kako se desilo da je 1967. godine Makedonska pravoslavna crkva proglasila autokefalnost?
Mirko Đorđević: To su bile srpske vladike, tamo je jedan Smederevac, Dositej se zvao, pošao od činjenice da je Makedonija u komunizmu stekla prvi put u svojoj istoriji državni oblik, pa hajde da imamo u Makedoniji crkvu makedonsku. I tada je počeo spor. U SPC-u je bio na čelu patrijarh German, Ćosićev rođak, on je tada rekao nešto vrlo značajno: „Mi to sada ne možemo da vam damo, mi smo u jednoj državi. U zakonima državnim piše da u državi ovoj, Titovoj Jugoslaviji, postoji jedna pravoslavna crkva, ali ako sutra Makedonija postane potpuno nezavisna država, imaće puno pravo na svoju nezavisnu crkvu“, i to se po toj logici odvijalo. Dakle, država to ne može da rešava ili može da rešava ovako kako to Putin radi, pa je lepo skupio sve crkvene poglavare, uključujući šamane sibirske, koji su postali njegovi ideolozi. Država i crkva su vezane, osobito u pravoslavlju, i kada se raspada država, raspada se i crkveno jedinstvo, pa je to bilo svuda, pa je to i ovde. Razuman je to korak bio, jer ta Makedonska pravoslavna crkva je trebalo da služi na makedonskom jeziku, a evo mi ovde ne damo pravoslavnim Rumunima da služe na rumunskom.
Crkva naša je palanačka crkva, to nije neka teška optužba, to je elementarna istina. Ona je, pored toga što je crkva kao i druge crkve, kao institucija palanački ograničena i generator loših nacionalističkih obrazaca. Mi smo se uplašili pape rimskog, te može da dođe, te ne može da dođe, te doći će, te neće doći. Kad u Rimu pitate u Kuriji ljude ‘pa šta vi o tome mislite’, oni kažu ‘mi ništa ne mislimo, nemoguće je sa vama išta misliti’. I onda je patrijarh srpski Irinej dao nedavno jedno objašnjenje koje glasi: „Mi nemamo ništa protiv da papa dođe, makar u Niš na proslavu Milanskog edikta, ali“, pazite sada, „nama je iz Ruske pravoslavne crkve javljeno ‘ako papa dođe, ja Kiril moskovski cele Rusije neću doći’“. Nije kraj priče, patrijarh srpski Irinej završava svoju izjavu rečima: “a vi znate da je nama do ruskog stava mnogo stalo.”
Dakle, nešto se mora menjati, ali hoću ovde da podvučem, problem je u tome što kod nas ideje nove, nova saznanja naučna moraju na granici da izdrže najmanje 20-30 godina u karantinu da bi nešto od njih stiglo do nas. Celi svet zna istinu o Isusu iz Nazareta, koga zovu Hristos (on pojma o tome nije imao, reč Hristos je kasnije dodata) – objavljena su jevanđelja, tuce čitavo nađeno u Nag Hamadiju, a komentare je objavio akademik francuski, veliki naučnik, filozof i teolog Žan-Iv Lelup, koji je po veroispovesti lično pravoslavac. I sada u našim novinama haos. Pa je l’ Hristos imao ženu? Piše tako. „Ovo je moja žena“, kaže, dokazano, nije to problem. Ovde kod nas kada pokušate to da kažete, naiđete na muk u crkvi, bogoslovi naši i teolozi ni reči, makar da vas opsuju, ni toliko. To ne umanjuje ništa pojavu propovednika iz Nazareta, naprotiv, daje mu snagu jer vraća njegove poglede na ljude, na ženu, na seksualnost, tu je Marija Magdalena. Ja povremeno pokušavam da kažem, nisam jedini, ima ljudi, ali to ne nailazi na neki odjek, mi smo jedina zemlja koja to nema prevedeno, jedino smo nekako promuvali Judino jevanđelje.
Mi smo se ovde tako nekako zaglibili u to naše, palanka misli samo sebe, ako uopšte misli. Molim vas, evo kad vas već davim, upravo sam dobio dva debela toma, hiljadu i nešto strana, Hansa Künga, to je onaj kardinal nemački, najveći živi teolog 20. veka, koji je bio jedan od arhitekata pape Jovana XXIII… on jasno kaže: „Postoji i drugi oblik papinstva, a to je izbor, jer pape 20. veka“, kaže on, „sa izuzetkom Jovana XXIII su birokrati. Crkva katolička liči na sovjetski sistem pod Staljinom, a Vatikan je dvorska država, birokratska, koja vodi politiku a beži od istine“. U celom svetu su objavljena njegova dela o tome da između pravoslavne crkve i katoličke crkve, kaže on, nema razlike, u pitanju je staljinistički princip. „Mi ne možemo“, kaže on, „više besmisleno lagati ko je Marija Magdalena, dokumenti govore o tome da je to bila njegova saputnica, ne možemo više kriti istinu da nema rođenja od device, da crkva nije u posedu pune i konačne istine“. Tu hrabrost ovde i ne očekujte.
Ispadanje iz istorije se događalo i drugim narodima, ali oni su uspevali zahvaljujući eliti, zdravom duhu i inteligenciji da nađu kopču sa novim vremenom, a mi i dalje delujemo kao neko zbunjeno pleme. Mene pitaju ovih dana, negde sam se usudio da citiram jednu staru srpsku pesmu, koja se i danas čuje: „Niko nema što Srbin imade, Srbin ima za brata Hrvata, Srbin ima za zeta Turčina, snaja mu je roda šiptarskoga…“, dalje neću da citiram. Nije to šala. Sultan Bajazit na Vidovdan 1389. godine, kad mu je otac poginuo sultan Murat II, svratio je u Kruševac i odveo Oliveru, jedinicu ćerku kneza Lazara u harem u Brusu, on nam je zet. A u toku kosovske bitke, udarna pesnica zbog koje smo se držali negde do jedan sat po podne, bili su hrvatski vitezovi pod komandom vojvode Vlatka Vukovića, a poslednja naša vladarka, o tome smo pričali, majka Angelina bila je Šiptarka, Albanka etnička iz Elbasana, iz kuće Erijanita…
Mi nemamo hrabrosti da pogledamo ni istoriju, a istorijom baratamo jutrom i večerom, tu kriterijuma nikakvog nema, navešću vam jedan primer. Dobro poznajem i pratim izdavačku kuću koja se zove Službeni glasnik, jeste ta kuća objavila značajna dela, ali istovremeno je sve utrpala u jedan koš i to zovu vertikala. Pa ne mogu biti vertikale i Dositej i Nikolaj Velimirović, ne mogu nikako biti. Zato gledam pre nekoliko dana, ljuti se u jednom širokom intervjuu za Pravoslavlje njihov urednik Gavrilović, kaže: „Žao mi je što nas neki zovu podrugljivo ‘bogoslužbeni glasnik’“, u čemu ima istine, jer oni nemaju kriterijuma. Mi ovde prodajemo priču – te nećemo u Evropu, te videćemo ako ispune naše uslove, te bili smo Evropa i pre te Evrope, te svaka je taraba u našoj avliji starija od mnogih država… Koješta! Nemamo sistem vrednosti, a neki ćosići se štampaju u vagonskom tiražu. Ovo je lepo što je ovogodišnji Sajam u znaku mađarske književnosti. Mađari imaju pisca, zove se Imre Kertes, on upozorava da Mađarskoj preti duh palanke. Mađari će uskoro dobiti Radomira Konstantinovića u svom prevodu, a mi nemamo Kertesa, jedva je pokojni Tišma proturio nekoliko stvari. Kada ovde grade stubove, kao poslednji stub naše budućnosti i naše državne politike ispada da su neki šeici tamo. Ne znam, nemam ništa protiv šeika, ali jedini stub postoji za državnu politiku i za opstanak nacije, a to je kultura, koja ima sistem vrednosti. Crkva je deo društva i njena bi uloga trebalo da bude prosvetiteljsko-civilizacijska, a ne uloga jedne instance koja ima moć, vlast, a u isto vreme zahteva da je u punom posedu pune, jedine i konačne istine.
Vi znate kako je tekao pad Carigrada, veliki svetsko-istorijski događaj. Islam ruši Evropu i udara na Carigrad, na centar pravoslavlja i nakon desetak dana opsade poslednji pravoslavni hrišćanski vladar, zvao se Konstantin XI, on je inače naš rođak od ovih Dejanovića, pozvao je svoju gardu unutra i rekao: „Ja vas oslobađam kao imperator zakletve koju ste mi dali, slobodni ste, idite, a ja ću činiti ono što mi je volja“, i onda je uzeo mač, izašao na ulicu i tu su ga posekli. Mi smo Srbi tada bili poslali u pomoć Turcima elitnu jedinicu od 500 konjanika, vladar nam je bio despot Đurađ Branković, pod komandom vojvode Jakše da pomažu Turcima, sve se to zna, a mi danas govorimo o nekom vizantijskom duhu. Mi vaskrsavamo imperijalni duh Vizantije bez njenih vrednosti, koje su, kad su izbeglice krenule i njihovi intelektualci stigli do Ravene – dale pečat onome što se zove u Italiji humanizam i renesansa. To su kulturološke i istorijske istine o kojima postoje tomovi ozbiljnih knjiga, a mi i dalje prodajemo priču i čitamo romane, kako se ono zvaše, te Habjanović. Mogu da vam kažem da je kod mene čitanje dodirnulo granice patološkog, ja sve čitam, ali tu Habjanovićku nisam uspeo, upornije se držim spisa vojvode Šešelja, 107. tom je izašao, ja sam dogurao do nekih 54 i trudim se.
Svetlana Lukić: A s njom ne ide?
Mirko Đorđević: Ne ide, jer je do te mere banalno da ni u srednjem veku, za narod je tada pisana hagiografija, nije bilo takve naivnosti, to je lišeno svake vrednosti. Bjelinski je Gogolju rekao čuvenu istinu, koja bi trebalo za nju da važi, pa i za Ćosića: „Pisac kad prestane da govori istinu, bogovi ga kažnjavaju, oduzmu mu talenat.“
- Féloche – Silbo
Svetlana Lukić: Sledeća sagovornica današnjeg Peščanika je Vesna Pešić.
Vesna Pešić: Meni se čini da se nije izašlo iz te neke frustracije što je došlo do te promene vlasti. Prvo da vidimo koliko se ta vlast promenila, to je ono što mene uopšte zabrinjava, zato što te krupne sistemske stvari oko uređenja države najmanje mi se čini da funkcionišu. Ne vidim da raniji, niti sadašnji, apsolutno bilo ko u javnosti postavlja pitanje mogućih dokazano sistemskih defekata, koji bi mogli da se promene i koji zaista ne zavise ni od Merkel, ni od ovoga, ni od onoga, nego prosto mogu da se promene dosta jednostavno, to ne zahteva ni neke velike investicije. To nikom ne pada na pamet, da je tu samo jedna stranka praktično promenjena, DS, i da je umesto nje ušla SNS, a da su dve stranke koje su dobile skoro polovinu tog upravljanja ovom sadašnjom državom u stvari bile tu i ranije. I sad njih ne zabrinjava ta činjenica da mi u stvari ne možemo baš da promenimo vlast, da možemo ovolicko da promenimo, a da ne možemo nikako da promenimo celu vlast.
Izborni rezultati se uopšte ne računaju, to dogovaranje je toliko uzelo maha da su ti izbori potpuno postali besmisleni. Sada u opoziciji svi drvlje i kamenje – zašto se usaglašavaju lokalne vlade sa republičkom vladom? Pa znate šta, to je stvarno kretenski da se sve to menja, ali nikom ne padne na pamet da krenu A, B, C i da vide u čemu je tu stvar. Prvo, oni nikad i kad smo imali izbore nisu išli u nekim grozdovima, grupama, da se pokaže ko je sa kim uopšte i ko će uopšte s kim da pravi unapred tu koaliciju, pa da znamo ko je levo, ko je desno – ne, nego svako se prikazivao da ide potpuno samostalno i trpa u svoju kasicu prasicu to što je on za samostalno Kosovo, kao recimo LDP, a ovi drugi ne znam za šta, Dačić koji je za socijalu, dopada mu se Oland, francuski socijalisti.
Znači, tu sad ide svako za sebe i onda posle toga vi pravite neku koaliciju za koju vi znate da će da se napravi, ali mi ne znamo da će ona da se napravi, pa 6. maja vi čestitate jedan drugom, kad su se završili parlamentarni izbori, da će praviti DS sa SPS-om koaliciju. I sad je nastala panika zato što se nije ostvarila tajanstvena koalicija, a mi treba da budemo budale da izlazimo i da glasamo za neke dogovore koji su prikriveni. Bar da izađu i da kažu ‘mi ćemo sa ovima, oni će sa onima, oni veruju u ovo, ovi u ovo’, pa sad hoćeš za Romnija ili ćeš za Obamu. Znači, toga nema, ideologiju su popili skroz, svi su isti, svi nekako liče. Tadić je kao centar te moći izgubio te izbore i onda je sada mogao da se napravi nekakav drugi dogovor koji nije bio predviđen. U tom prostoru između 6. maja i 20. maja, kad je Tadić izgubio predsedničke izbore, svi su požurili na lokalnom nivou da naprave tajanstvenu koaliciju DS i SPS, to je bilo kao upisano, oni su bili apsolutni partneri, i svi su počeli da prave te koalicije, to je bila osovina DS i SPS. E sad, kad je ova druga koalicija napravljena sa SNS-om, e sada su ovi iz lokala rekli ‘pa znaš šta, čekaj malo, sad ti treba da budeš premijer u vladi, iako nisi ni najveća stranka nego si postao premijer, mi smo sad u koaliciji, moji će ljudi u svim lokalima da sede i da okreću dlanove, da nemaju šta da rade, a vi ćete lepo da uzmete sva ta preduzeća i da vladate na tim lokalima, a mi ćemo da gledamo’. E, ne može, sad pošto smo napravili ovakvu koaliciju, sad pravite takve koalicije i po lokalima, pa je palo dogovaranje.
Onda sada gledam da zbog toga danima pišu kako će da padne vlada zbog Smederevske palanke, pa onda zovu telefonom pa pitaju te gluposti, ta neka sistemska pitanja koja evidentno ne funkcionišu, a to referiše na ključno pitanje uopšte demokratije. Znači, mi niti biramo na tom lokalnom nivou, jer posle toga prave neke modle prema ovome kako su se izdogovarali, pa se dogovor promenio, pa sve sad od početka. Mi uopšte kao birači više ne postojimo, a to njima ne pada na pamet, ni jednima, ni drugima, ni trećima, da to jednostavno uzmu i da promene, da je to najobičniji zakon, mogu da ga prepišu od bilo koga i da to pitanje reše i da relaksiraju zatamnjenost tog preteranog dogovaranja, gde onda sve podleže tim dogovorima, tu onda idu i preduzeća, i direktori, i bolnice, i škole, i biblioteke. Hoću da kažem da ta netransparentnost oko tog dogovaranja, oko celog tog javnog sektora je potpuno nefunkcionalna, potpuno nedemokratska, mi apsolutno više nemamo koga da biramo i nećemo više nigde nikada da izlazimo, zauvek će biti beli listići, ako oni ovaj sistem ne promene.
Jer to je zaista velika sramota da u lokalnim zajednicama ljudi ne mogu da izaberu svoje predstavnike, pogotovo što tamo svako iz bilo koje da je stranke, to sam proveravala hiljadu puta, za svaku lokalnu zajednicu tačno se zna šta im je problem, da li neko osvetljenje, da li ovo, da li ono, nisu to nikakve misterije, oni se uopšte ne upuštaju u kosovsko pitanje, oni ne rešavaju srpska nerešiva pitanja, oni imaju samo ta druga. Recimo, čak imate u Finskoj da su to uprave, birokratske, zato što se zna šta treba da se radi, nema ni potrebe da se ti ljudi biraju i da se prave tolike kombinatorike. Kod nas je taj javni sektor još uvek vrlo veliki, zbog toga što je ta nezaposlenost ogromna i onda naravno da sada ne može da održi stranku, a SNS, koja je kao sad vodeća stranka, oni ne žele da sede na rezervnoj klupi i da samo gledaju. Eto, to je sad glavni problem u našem društvu i tu se troši ogromna energija, država ima ogromne probleme, ali evo ovo je glavno pitanje.
Kažu da vlada kakofonija, neki haos, da svi pričaju različito. Pa normalno, da vam kažem, svi pričaju različito i nisu sinhronizovani u priči zato što se pre toga samo jedan glas čuo. Samo je Tadić pričao to što je pričao, jedino gde je on imao trbuhozborca, onog dvojnika, to je bio Vuk Jeremić. I kad smo izgubili na onom Međunarodnom sudu pravde, kad smo mi u skupštinin napali celu tu Jeremićevu koncepciju, onda je Tadić bio sve vreme u skupštini, izašao je i rekao, meni se čak lično ovako obratio i rekao da nema smisla da napadamo Vuka Jeremića zato što je Vuk Jeremić uvek radio samo ono što su se njih dvojica dogovorili. E sad, nikad niko nije njih hvatao, jedino smo mi njih hvatali u toj kontradikciji na Peščaniku, ali novine nisu pitale zašto Jeremić priča jedno, a ovaj priča drugo, nego smo samo mi bili ti neki radikalni kritičari koji smo ta pitanja postavljali. E sada, zaista nije bilo toliko kakofonije, a sada nemate te kontrole. Kada ste vi čuli ijednu rečenicu da je Cvetković izgovorio kao premijer? Sada je mnogo teže, oni bi trebalo svakog jutra da se nađu i da se preslišaju šta će u toku dana da kažu, zato što vi sad imate premijera iz druge stranke.
Tako je Koštunica i napravio te feude, pa je rekao ‘ovo je sve moje, ja tu dajem izjave, tu da se niko ne meša, a ti uzimaš to, to i to, ovaj uzima ovo i ovo, i da se niko ne meša nikome u posao, svako da govori iz svog domena, a nemoj da se slučajno mešaš u ovo što ja radim’. Međutim, sad kad imate veoma živahnog premijera kao što je Ivica Dačić, i veoma koloritnog, naravno da sad nešto što on kaže nije u saglasnosti sa time što će reći Toma Nikolić u svom kabinetu, s kojim on nije ni u kakvom dosluhu, ili Aca Vučić tamo. I sad, u stvari, imamo možda više jednu ‘demokratsku’ formu, da oni sad svi govore svoja mišljenja, ali ne mogu svuda uvek da se usaglase. Ali ne znam zašto to toliko smeta, pa neka govore različito, šta sad to ima veze. Ali opet se vraćam na to sistemsko pitanje – dobro, ako vam smeta ta kakofonija, onda dajte da uvedemo neki drugi sistem izbora, dajte da vidimo koji našem društvu, našem sistemu, našoj razvijenosti, našoj kulturi, koji izborni sistem odgovara. Ako hoćete jedan glas, onda bi to morao da bude neki većinski sistem. Ne možete da imate ovolike koalicije, 46 stranaka u parlamentu i da svi govore jednim glasom, pa kako to, onda uvedite neki drugi izborni sistem, da se onda zna ko je taj koji vodi neku glavnu reč, ko odlučuje o nekoj politici četiri godine, posle budu izbori, pa taj ode. Kao, recimo, u Engleskoj ili šta ja znam, tako neki sistem, ako hoćete da bude, zato što ili onda mora da bude uzurpacija, pa da se čuje samo jedan glas, a da se Cvetković, prvi ministar uopšte ne čuje kao glavni ministar, ili onda moraš da trpiš malo da pričaju nesinhrono, nema drugog načina. Ili menjaj taj sistem, to stalno govorim, menjaj taj sistem.
Hoću da kažem, koalicije su se ovde izduvale i one više ne mogu da opstanu, one su toliko disfunkcionalne, one su toliko destruktivne, bila jedna, bila druga, bila treća, to je prosto postalo nepodnošljivo, zato što zaista ono što možemo mi da uradimo, a to je da taj politički sistem, tu državu nekako učinimo funkcionalnijom, da je bolje uredimo, da manje ima diskrecionih ovlašćenja, da manje može vlast da krene u neke nekontrolisane akcije, znači da bude više pod tom vertikalnom kontrolom birača, da manje ima te pozadinske moći, koju mi ne možemo da odgonetnemo, a onda verovatno da bi onda došao i ovaj horizontalni odnos u samoj vlasti, koji je potpuno bio uništen u poslednje vreme. To znači da kontrola unutar same vlasti, izvršna, sudska i ova druga, horizontalna vlast kako mora da se uredi da ona počne da funkcioniše efikasnije. Tu još nismo ni stigli, jer je to upravo u ovom poslednjem periodu reformom sudstva i tužilaštva potpuno uništeno. Ali, ovaj odnos između birača i vlasti, ovakav izborni sistem, da ti ne znaš za koga glasaš, da tu stalno postoje tajni dogovori, da stalno kažu ‘evo sad imamo većinu, prešao je ovaj tamo, pretrčao ovaj ovamo’, mislim da taj sistem zaista ne funkcioniše, da to mora da se menja, ali ne znam kako to da uradimo, zato što to niko ne pominje. Ti ga grdiš zašto to sad menja tamo u Smederevskoj Palanci, da li će da padne vlada, a niko ne kaže ‘ej, pa daj da uvedemo ovo, pa to je lako, to možemo lako da rešimo’.
Pa zašto se svaki put prave nova ministarstva? Pa država treba da budu neke stalne sobe, prostorije, u koje samo ulaze neki drugi koji su izabrani. Ne, svaki put kao krojači kroje ta ministarstva, pa onda neshvatljivo i nejasno bude da predsednik vlade bude ministar policije, zato što se Dačić toliko kao predsednik vlade rastrčao na sve strane. Pa ko sad vodi policiju? Pa kako to ne padne nikom na pamet, molim vas da utvrdimo ko sad vodi policiju? Pa gde je ministar policije? Pa kako može on da bude i premijer? Možda je policija trebalo da ga optuži za nešto, možda policija ima nešto protiv njega, možda je prekršio nešto, neki saobraćajni prekršaj napravio. Pa kako to? Kažu da je direktoru policije Veljoviću istekao mandat, niko ne piše ni u jednim novinama ko sad vodi policiju ili recimo zašto treba da bude Vučić ministar odbrane. Pa ako si dobio već da radiš tu korupciju, mada je i to meni sada… da nastavim sa tim sređivanjem države.
Nemamo mi ništa protiv da se on bori protiv korupcije, ja ne vidim tu nikakav revanšizam, znamo mi kako su oni trošili budžet. Svako ko pogleda Sretenovićeve beleške zna šta je radila država, vidi se da je dao taj Dulić. E sad, to je izgleda kod nas dozvoljeno da on da pola miliona Blicu, da kupi Đokoviće da dođu u Arenu, pa njima otkači pola miliona iz tog Fonda za zaštitu životne sredine, to je bilo potpuno normalno. Čovek je lepo objasnio, kaže ‘zvali su me iz vrha stranke, odmah su rekli da je njihov interes da se da iz tog fonda Đokovićevoj familiji’, i dali su familiji pare, to je bio državni interes, zvali su ga iz vrha stranke. E sad, ja koliko vidim, taj Sretenović piše samo neke prekršajne prijave, na koje ovi kažu ‘pa platiću kaznu’. Znači da je, u stvari, kod nas dozvoljeno da radiš sa budžetom šta hoćeš. Dok sam pisala tu knjigu stalno sam gledala te podatke, morala sam masu tih podataka da izbacim, nisam mogla sada da preopteretim da Sretenović pronađe da u Vrnjačkoj banji od 800 radnika železnice, kojima mi finansiramo plate, da imaju odmaralište, da od 800 koji se odmaraju u Vrnjačkoj banji samo 200 su sa železnice, a za 600 se ne zna odakle su, ko su ti koji se tamo odmaraju na naš račun. Znači, to je toliko trošenje tog budžeta, pogledajte Agrobanku, pogledajte Fond za razvoj.
Ja sam se sad tu pitala kako je moguće, zašto su oko mene svi ti dobili te kredite, i to se sad vidi, kada je neko postavio to pitanje, da je kod nas to potpuno normalno da daješ tako pare iz budžeta, da to valjda nije nikakvo krivično delo, da daš ovome ili onome. Ja da dam vama, kad bih bila ministarka, da dam Peščaniku, jer to su i silne neke nevladine organizacije koje tu konkurišu kod tih ministarstava. E sad vidite, taj strašan nered koji tu postoji, to mi se čini da ovde nikom živom ne pada na pamet da se uredi nego se ponovo prekrajaju ta ministarstva, svakom šta treba. Ljajić šta će da dobije, kaže za unutrašnju i za spoljnu trgovinu, pa iz ovoga pređe u ono, ali ostao je i dalje zadužen za Haški tribunal, sedi tamo u onim prostorijama starim. Drugim rečima, umesto da se podiže taj demokratski princip odgovornosti vlasti prema građanima, to je prvi korak u demokratiji, to je izborna demokratija sa nekim slobodnim normalnim medijima, to nije ostvareno, i naravno da to bude ta funkcionalna demokratija, a to znači da se podigne normalno funkcionisanje same države, državne uprave i tih ministarstava. Znači, tu vlada totalni haos, to niko živi ne misli da promeni, niko živi ne misli da menja taj izborni sistem i te greške koje su sistemske greške, niko živi ne pominje nego stalno se iživljavaju na nekoj kuvarici, da je neko postao neka sekretarica, da je neko bez škole postao ovo. Hoću da kažem, neki skandalozni podaci su takvi upravo zato što se te sistemske stvari uopšte ne menjaju, niti neko planira da ih menja.
Kad se vidi kakvo je stanje DS-a sada kada je u opoziciji, vidi se da tu nema nikakve razlike. Mene to podseća na ono kad je Malovićka govorila ‘država je najjača, državu niko ne može da pobedi, niko neće biti izuzet’. Recimo, ja već mogu da vidim da ima izuzimanja, zato što nam je svima poznato da je kod privatizacije i u vezi sa VAC-om i sa Večernjim novostima, jeste dramatično Vučić izlazio da priča o Politici i Bogićeviću, ali nije pokazao šta se dogodilo sa Novostima. Budući da imamo druge izvore i da znamo ko je tu glavni u Novostima, i da je Novosti na najdrskiji način u stvari Milan Beko prigrabio, međutim nisam videla da se pomenulo to ime, i nisam videla da je tu rasvetljeno šta se dogodilo. Ne znamo šta je nagodba ni oko Politike, čija je na kraju sad Politika, da li je sada ova vlada praktično preuzela Politiku 100%, ali nisu otkrili gde se jedan od glavnih tajkuna krije, nisu nam rekli šta se dogodilo sa Novostima. Drugo, po nekim iskustvima borbe protiv korupcije u Rumuniji, u Bugarskoj, pa sad u Hrvatskoj, gde smo videli, tu je obično bila postavljena jedna tužilačka specijalna ekipa koja je trebalo da se proslavi u tom periodu dogovora sa EU o pristupanju EU, da će se stati na put toj sistemskoj korupciji, masovnoj korupciji.
Bila je jedna poznata tužiteljka u Rumuniji, oni su bili napravili jednu instituciju gde je ona imala pravo da istražuje, ona je recimo kao kod nas Agencija za borbu protiv korupcije. Ako kaže ‘dao mi je tast jahtu’, ti kažeš ‘dobro, dao ti je tast’, ti ne pitaš da li tast ima pet dinara u džepu, da li on uopšte može nešto da ti da. Možda će oni istražiti jednog dana, na svetog nikad, da li je taj tast… Znači, oni ne istražuju, samo beleže. Prave se specijalna ta namenska tela, pre svega tužilaštvo, kao sad u Hrvatskoj, specijalno tužilaštvo koje se bavi time, kod nas to nije uopšte urađeno. Ti ne možeš od starog tužioca i od te propale reforme, gde znamo da je sadašnji tužilac bio sam umešan u određene afere, čak ga ja citiram u knjizi, da je onaj Milanović izašao na televiziju i rekao da je on skinuo iz one ‘vakcina’ afere neke sa liste policije da budu optuženi, da je tužilac reagovao, pa se onda pojavila Zagorka Dolovac, koja ne znam čemu služi, pošto se ovaj izgleda uopšte ne meša u svoj posao. Znači, takva jedna već unapred ekipa koja se pokazala da nije ni onda funkcionisala, da je već bila u raznim službama određenih političara, da li sada ti možeš njih da pritisneš i da kažeš ‘pa dobro, hajde, neću ti sad ništa, ali sad ćeš za mene da počneš da radiš’, ili tu treba stvarno nekako da se napravi nekakav plan, pa da se onda stvarno postave nekakvi ljudi.
Ili, ja se sećam da kad je bio Zoran Đinđić, da je njemu najveći problem bio koga da postavi za republičkog tužioca. Zaista niko nije hteo od tih poznatijih pravnika i mogli ste da primetite da od onda stvarno ti tužioci nikad se nisu proslavili, i onaj pre toga, onaj Slobodan Radovanović, svi su bili neki tako likovi koji nisu bili upečatljivi za ovako neku veliku borbu protiv kriminala i korupcije koja bi bila potrebna, naročito protiv korupcije. A ova sadašnja ekipa, Dolovac i Miljko Radisavljević, jednostavno nikakvog poverenja u tu ekipu nemam, ali stvarno se nije u stvari ništa dogodilo, tresla se gora, rodio se miš. Nisu ispunjena čak ni ta velika obećanja da će tu biti moji najbolji prijatelji, ovi i oni, iz moje bivše stranke.
Svetlana Lukić: I ministar u aktuelnoj vladi.
Vesna Pešić: I ministri u aktuelnoj vladi, ne znam, odjedared je to nekako zastalo. Ako ćeš ti sada da napraviš koalicionu vladu i da sad kreneš da juriš ove ljude ovome drugome, on će da kaže ‘pa dobro, onda ne možemo da imamo više vladu’. Hoću da kažem, vraćam se na to da smo stigli do te tačke da se u stvari nagomilalo više loših prošlosti, više nije jedna ta s kojom treba da se suočavamo. Nije više ‘jao, neće valjda da se vrate ovi iz devedesetih’, pa ‘neće valjda da se vrate ovi iz 2000.’, zato što su sve to loše prošlosti. Naravno, drugo su bile možda one devedesetih godina zato što su bili ti ratovi, ali opet se gomilaju i prete nam i dalje sve te razne prošlosti. Niko se nije lustrirao, a možda zbog kršenja uzurpacije institucija, urušavanja institucija koje je uradila DS, iako je to bilo svakako za nas najveće razočarenje jer smo mislili da je DS ono što je najbolje ovde, ako ona nije uspela, ako je to taj naš maksimum, onda je zaista to katastrofa.
E sad, meni se čini ovako, da je to Tadićeva politika prema Kosovu, i Kosovo i EU, da se to sunovratilo nekako, ni Kosovo, ni EU. Istovremeno je veliki pritisak na rešavanje kosovskog pitanja sa svih strana, a da se istovremeno ta Evropa udaljila, kao da će to biti za 10-15 godina, a Kosovo je kao hitno pitanje. Mislim, za same građane, za nas je malo frustrirajuće zato što nam se ovo što nam je nekakva glavna ideja, ta podela na Evropejce i antievropejce nekako propala, da je to tako sad sve postalo u nekoj izmaglici, daleko nešto. Ta nas je linija držala da imamo te koji neće da Srbija ide u EU i ti drugi koji imaju taj jasan put ka EU, koji drže tu liniju, sada je ta linija zamagljena i samo je na dnevnom redu pitanje Kosova.
Stvarno sam zapanjena na koji način se to vodi u DS-u, nisu izašli u javnost, šta oni uopšte zastupaju. Zašto je to nekakva unutarstranačka stvar ako bi se tu izvršila nekakva kritika prethodne politike, ali lepo slovom i brojem šta tu nije valjalo? Jednostavno, o tome nema ništa, od Đilasa apsolutno nisam čula nijednu reč, tako da uopšte nema nikakve projekcije budućnosti, oni ništa jednostavno ne predlažu kako da se promeni izborni zakon, jednostavno ništa. I sad, na kraju smo došli do toga da oni hoće u stvari da se nagode, da bude Tadić neka engleska kraljica. Ja sam, recimo, Ješića čula kako je rekao za Tadića da je on veliki državnik, Pajtić isto kaže ‘on zaslužuje neku visoku funkciju u DS-u’. Pa što mu ne date onda tu najvišu, što ga uopšte smenjujete? Pa nek’ ostave tog Borisa Tadića onda, nije mi jasno. Evo, recimo, ja Đilasa davno nisam čula nigde ni videla, on kao da je zanemeo, on uopšte nijednu rečenicu… sem onih kupaćih gaća, da nije to rekao, hvala bogu, te i to da smo čuli za kupaće gaće, dalje od toga ništa nije rekao.
Tako da, ne znam, ako je to ta naša naj-obećavajuća stranka, ja sam zapanjena, mi nismo ni znali da je ona u tako lošem stanju, ona je kao, što bi rekao Zoran Đinđić, deponija besmisla, brdo od đubreta napravljeno, ali nema ničega, tu apsolutno nema ničega, ni figure ni ličnosti, niti neke treće ličnosti. Onda ovi drugi teraju dalje tako kako je, oni samo kažu ‘tako su uradili prethodnici’. Čak i ova mala koja nije glupa, ta neka Jadranka Joksimović ili kako se zove iz SNS-a, ona je rekla ‘pa šta hoćete, nismo mi revolucionarna vlast’. Tako da, pošto nije revolucija, oni se pozivaju na stare, mada ja kažem, ja mislim da sad ova vlada bolje radi nego Cvetkovićeva vlada. Ja ne vidim zašto su ljudi stalno u nekakvom ‘jao, strašno, jao, užas’, ja ne vidim ništa da se nešto naročito događa, samo se te loše prošlosti gomilaju, a budućnost izgleda sve manja, sve nejasnija. Ja neki put kažem ‘ej, ljudi moji, hajde da zaboravimo na celu prošlost’, hajde da stvarno vidimo šta možemo da uradimo, da vidimo da li ima ikakve šanse da se negde nešto sredi, da li može tako nekako, zato što samo možemo da govorimo o jednoj lošoj prošlosti, o drugoj lošoj prošlosti, i ovi će biti opet neka verovatno samo loša prošlost. Ja neki put mislim da možda mi nemamo ni ljudi, da je taj kapacitet toliko istrošen, da smo mi toliko jedno potrošeno društvo, da mi nemamo dovoljno ljudstva i kapaciteta da uopšte preuzmu nekakve funkcije i da počnu nešto konkretno da rade, ili su suviše stari, ili smo svi već u nekoj penziji, ili su neki marginalizovani, ili su neki otišli, ili su neki pomrli. Taj srednji svet između 40 i 50 godina, koji su u nekoj punoj snazi, njih nekako najmanje ima, najmanje se čuju, nema te neke nosive generacije, prosto ne možemo da isisamo sada ništa iz maloga prsta i to nam je u stvari najveći problem, nemamo kapacitet, mi nemamo nikog novog.
Te su koalicije bile jedna ogromna potrošnja, zato sam ja protiv toga, ovako smo potrošili sve, više nikoga nema ko nije bio na vlasti i svako kaže ‘a rekao si onda, a to si radio…’. Ej, bre, čoveče, sada više niko nije ni ostao. Znači, mi možemo samo sada da recikliramo te iste koalicije, da sada umesto Dačića, na primer, upadne DS, umesto ovoga da upadne ovaj, ali da bi se iskombinovali do tih 130 ili 128-126, samo ćemo da recikliramo pošto se niko neće ni promeniti nigde, oni svi stoje. Molim vas, da li može neko da mi objasni zašto Aleksandra Jerkov, zašto ta velika Vojvođanka, na koju ja treba da budem ponosna kao na motor prema EU, izađe da nam saopšti da će ponovo na njihovim izborima biti kao predsednik jedini kandidat Nenad Čanak? Posle celog ovog skandala koji smo imali s njim, zar i posle 22 godine ni Nenad Čanak ne može… Pa što ona nije predsednik te stranke? Zar ni ta vojvođanska stranka, koja nas stalno muči oko tog evropejstva njihovog, a mi ovde seljačine, odavde sa ove strane Dunava ništa ne znamo, beogradizacija itd, mučimo Novi Sad, a oni, ne može ni Nenad Čanak da im ode… Pa što da ne, ona je mlada žena, evo neka ona bude ta predsednica. Pa koliko je tu bilo u tom njihovom poslaničkom klubu nekih ljudi, pa zar tamo niko ne može da se kandiduje za predsednika makar formalno? Znači, mi taj ljudski kapacitet uopšte ne možemo da obnovimo i sad naravno samo pravimo reciklaže.
I sad kad bi bili novi izbori, evo sutra kad bi bili, oni bi se opet iskombinovali, umesto ovog bio bi ovaj, umesto ovog ovaj. Pa dobro, umesto Dinkića bio bi Čeda, pa stvarno bismo postigli neviđeni uspeh da umesto Dinkića bude Čeda, da nam vodi ekonomiju Čeda i Nataša Mićić, ali by the way i Nataša Mićić je bila predsednik države. Hoću da kažem, nema nikoga ko nije bio na vlasti, i sad ta kružna stvar koju ja tu vidim, da se samo iz prošlosti menjaju i onda arlauknu ‘evo ga Šuvaković, evo ga ovaj…’, kao onaj ringišpil koji se vrti, i oni sede na ringišpilu a mi samo bacamo farove ‘eno je ona opet, eno onaj tamo’, svi su likovi poznati. Evo, Pajtić će isto ostati večito glavni vođa u Vojvodini. Zašto, recimo, i taj Dačić mora da postavlja jedne iste ministre? Slavica Đukić-Dejanović je izmislila sad nove apoteke, da je to kao velika nekakva reforma, ali ona nikada nije izašla ni sa kakvim planom, jer ona ima tri funkcije, ona je psihijatar, za to prima platu, u Kliničkom centru Kragujevca, ona je profesor psihijatrije na Univerzitetu Kragujevac i ona je zamenik rektora za međunarodne odnose, i tamo prima 522 hiljade i ne prima platu od vlade. Pa čekaj, kako držiš i nastavu, i tamo si za međunarodne odnose, i kako sve to vodiš? Da li tamo samo neki državni sekretari rade? Ona nikada nije izašla sa nekom politikom u zdravstvu, šta ona uopšte hoće od tog zdravstva, niti nju neko nešto pita. Stalno se vrtimo u tom istom krugu, na tom istom ringišpilu i onda ne možemo da dođemo do nekih novih definicija, do nekog novog viđenja stvari. I ja prosto isto ne mogu više ni da učestvujem mnogo, pravo da vam kažem, ni u tim javnim zbivanjima zato što ni ja više ne mogu da nađem vizuru, sve sam istrošila, i suočavanje sa prošlošću, i srpski nacionalizam, i partijsku državu, i sve to da pričam ponovo od početka?
Ja bi trebalo da zamuknem jedanput i da kažem ‘u redu, govorila sam 20 godina, više neću da govorim’, možda tako čovek treba da se postavi i da kaže ‘neću više ništa da govorim, nemam više šta da govorim’, zato što zaista ja osećam da ono što optužujem druge i ja sad nekako spadam u to. Dosta se promenila ta neka naša strana, istanjilo se, tako da ne možeš da održiš tu poziciju više onako živahnom, naša frustracija ovde pre svega potiče otuda zato što nije malo snažnije DS povukla prema toj EU, da smo se mi tu sad našli ni na čijoj zemlji. Taj pravac je bio toliko na ovoj našoj strani evidentan, hteli smo da ginemo na toj barikadi, Tadić je toliko na kraju vodio tu kukavičku politiku u dva mandata predsednička, za osam godina, pa da kažeš ‘pa dobro, sutra ću da budem šinter, bre, evo, ali dali ste mi vlast, idem da vas povučem i da napravim taj cim’, ne. Sad da vam kažem, mislim da taj period ni sa čim sada mi ne možemo da nadoknadimo, zato što smo tu onda mi zapali na tu ničiju zemlju, onda su oni rekli ‘da, pošto vi to tako slabo cinculirate, ‘ajmo onda ovo Kosovo’, a ovo se i zbog drugih problema same EU udaljilo samo od sebe, i zbog Grčke i ko zna zbog čega sve. Ali, kad je bio momenat i kad smo mi podržali tu proevropsku vladu, i Dačića i sve, ‘ajmo sad da grunemo’, odjedanput se pojavio Vuk Jeremić, cela 2008. godina samo o Kosovu, o Kosovu, o Kosovu, i na kraju jednostavno taj pomak koji je tu trebalo da se napravi, mi ga nismo napravili.
Boris Tadić je jednostavno bio kukavica, i onda su na kraju oni sami tamo videli ‘pa dajte nekog drugog, dajte te nacionaliste, pa da njih naučimo da moraju da daju to Kosovo, pa kad njih naučimo, onda će valjda da nauče i ovi drugi’, a onda se sve to ovako razišlo i razvodnilo, situacija je još gora. Ja sam došla do toga da mi je stvarno potpuno više svejedno ko je na toj vlasti, gledam da li malo mrdaju na bolje ili na gore, ali uopšte personalno ko je tu, da li je tu Dačić, ovaj ili onaj, apsolutno me ne zanima. Jer, mi smo na takvoj ivici i u tako lošem stanju da je za nas najvažnije da napravimo negde neki koračić unapred, a ko je povukao unapred, mene više ne zanima.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Slušali ste Mirka Đorđevića i Vesnu Pešić. Budite dobro koliko god možete, pozdravljaju vas obe Svetlane.
Emisija Peščanik, 26.10.2012.
Peščanik.net, 30.10.2012.