Dole narod!

U pokušaju da objasne zašto smo ove godine ušli u još dublju političku krizu analitičari gomilaju logične razloge: taktičke greške predsednika Obame, tvrdoglavost republikanaca u kongresu, slepu partijsku lojalnost u Vašingtonu, arogantni idiotizam kablovskog informativnog programa i pretnje filibasterom^[1] u senatu, zbog čega je za izglasavanje zakona postalo neophodno imati kvalifikovanu većinu. Sve su to važni faktori, ali na spisku nedostaje najveći krivac za našu nevolju – detinjasta, neuka i sve nerazumnija javnost.

Svi koji i dalje misle da se ne mogu imati i jare i pare, očigledno ne prate ispitivanja javnog mnjenja. Prema istraživanju Galupa, 59% američkih građana je pre godinu dana podržalo vladin stimulativni program, da bi nekoliko meseci kasnije, uz privredu koja i dalje grca u recesiji, ista većina smatrala da Obama previše troši na taj program. Naravno, nije neobično da se ljudi predomisle, ali ovde je u pitanju ozbiljniji problem – građani istovremeno zahtevaju i odbijaju rešavanje problema nezaposlenosti, deficita, zdravstvenog osiguranja, klimatskih promena i ostalih pitanja. Šezdeset odsto Amerikanaca podržava strožu regulaciju finansijskih institucija, ali skoro isto toliko njih tvrdi da je poslovna regulativa preoštra. To odsustvo logike – ili ta podložnost populističkoj manipulaciji – održava naš bedni status quo.

Ova kontradikcija potiče iz našeg posebnog, istorijski neopredeljenog odnosa prema državi. S jedne strane, mi želimo da nam Vašington i državne administracije reše sve probleme. Istovremeno želimo da se državni aparat smanji, da manje troši i da nam smanji porez. Mi ne volimo državu kao takvu: prema anketi CNN-a, 67 odsto građana podržava balansirani budžet, čak i kada je država u recesiji ili u ratu, što je prava ludost. Mi kao da više volimo konkretne vlade: većina građana se protivi smanjenju troškova nužnih za smanjenje deficita, a o ideji da se ti troškovi potpuno ukinu neće ni da čuju. Skoro polovina građana bi želela da se Obamin stimulativni program obustavi i velika većina se protivi još jednom stimulativnom ciklusu. Ali 80% građana izjašnjava se za povećanje nadoknada za nezaposlene i veća ulaganja u puteve i mostove, što podrazumeva – povećanje stimulativnih troškova.

Nekonzistentni zahtevi birača obično se pravdaju time što su građani besni i podložni populističkoj retorici. Ali mnogo više gledalaca prati Američkog idola nego Glena Beka, a naš kolektivni deficit logičnog zaključivanja pre je rezultat mentalnog nemara nego osvešćenog militantnog stava. Uverljivije objašnjenje je da američki građani misle da žive u zemlji Dembeliji, u kojoj država rešava samo velike probleme, a u međuvremenu nas pušta da radimo šta hoćemo. Čitava zemlja sve više liči na Kaliforniju, koja plovi u blaženom neznanju i gde je rejting državnih obveznica pao na libijski nivo zahvaljujući referendumskom sistemu koji ljudima omogućava da budu još neodgovorniji od svojih izabranih predstavnika. Američka srednja klasa ne želi ni da čuje za žrtvovanje ili ulaganje u budućnost – osim kada se radi o hvalospevima našim slavnim precima. Dopada nam se ideja donošenja teških odluka. Ali kada smo poslednji put to zaista i učinili?

Danas su najpopularniji oni političari koji zagovaraju filozofiju „živi za ovaj trenutak“ i koji tronutog izraza lica zahtevaju nemoguće. Pogledajte Skota Brauna, novoizabranog senatora iz Masačusetsa. On želi da država ubire što manje prihoda: potpisao je obećanje da neće glasati za nove poreze i zatražio njihovo sveopšte smanjenje. Ali Braun u stvari ne želi smanjenje troškova države. On se protivi smanjenju isplata za Medicare. On tvrdi da je moguče smanjiti naš deficit od preko 10% BDP-a, što je naš najveći deficit od Drugog svetskog rata i koji počinje da ugrožava naš položaj svetske vojne i ekonomske sile. A kako to da uradimo? Već pogađate – tako što ćemo smanjiti nepotrebne administrativne troškove. Svako razuman ko je bar pet minuta proučavao budžet vidi da je to neizvodljivo. Dobronamerno tumačenje ovog stava je da je Braun predstavnik naivnog optimizma, sumnjivog pristupa politici koji je Ronald Regan ostavio u nasleđe republikancima. Biće da Braun ipak povlađuje neznanju glasača i njihovim iluzijama, kao što to čine i ostali republikanci.

Ne kažem da je ono po čemu se naše dve partije razlikuju stepen njihovog poštenja. Postaje očigledno da prava razlika leži u podeli na malobrojne ozbiljne političare iz obeju partija koji su spremni da direktno govore o našim problemima i većinu ostalih iz obe partije koja se prepušta predrasudama javnosti. Predsednika Obamu i njegov ekonomski tim svrstao bih među ove prve, kao i guvernera Kalifornije, Arnolda Švarcenegera. Činjenica je da republikanci češće prihvataju nerealne ideje glasača, ali i demokrate već godinama razvijaju sopstvenu verziju poricanja stvarnosti. Tako republikanci pothranjuju mitove o manjim porezima, slabijoj državi i stabilnoj klimi, a demokrate nas uljuljkuju u snove o održivosti socijalnih davanja i troškova novih programa.

Naša nesposobnost da se uhvatimo u koštac sa dugoročnim izazovima nagoveštava da SAD ulaze u period svog istorijskog opadanja. Naša nespremnost da napravimo konstruktivne izbore u ekonomiji može imati negativne posledice po ostatak sveta. Da bismo preokrenuli ovaj trend, treba da prestanemo da krivimo one bednike koje smo izabrali i da se pogledamo u ogledalo.

 
Jacob Weisberg, Slate, 06.02.2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 15.02.2010.