Ne dam nikad da muva padne na onog koga sam demokratski izabrao, a kamoli da njegovo delo zovu cosa nostra, oponiram svakome, stavljam zbog vladara glavu na kocku, a znam, iz izvora verodostojnijeg od svih drugih: blokaderi samo žele da ubijaju, siluju i jašu (mene bi najradije ubili, mada se te strasti ne isključuju: silovatelj i jahač uživaju ne u lepoti žrtve, nego u vlastitoj izopačenosti).
Ali.
Ako svaka šuša već blebeće o našoj državi kao o Mafiji, daj da uporedimo rukovodioce, našeg i nekog slavnog, stranog: pa evo: naš Don, Alessandro, bolji je stotinu puta od Don Vita, koji je uzeo pompezno prezime, prezivao se Andolini, kao da je sišao sa Anda, odakle nosi vonj surutke i brabonjaka u suknenoj rekli, i ne ume ni da piše, a kamoli da rukovodi velikom kompanijom u Njujorku, gde se i ukazala potreba za umetničkim imenom, pa se Andolini prometnuo u Korleonea; starotalijansko, i latinsko, „cor“ sjedinilo se sa večnim „leone“ u živopisno i zvučno prezime, gde samoglasnici sami pevaju, a koje znači Lavlje srce; naš Don nije morao ni u opštinu, ni kod notara, ni u crkvu, nego rukovodi pravom mafijom pod svojim pravim prezimenom (kad bi, kažem opet, i bilo istina to o mafiji, nikad ne bi pristao da bude Oskar, Čvarak, Švargla, Špargla, Štangla, Vangla i sl).
1. Ako se moć nekog feudalca merila veličinom njegovog imanja, koliko je zemlje imao, koliko kmetova, koliko šuma, koliko reka, koliko ribnjaka, koliko zanatlija, koliko konjušara, koliko ovaca, koliko krupnije rogate stoke, zašto ne bismo to merilo primenili i na dvojicu kojima se tepa capo di tutti capi: Don Vito Korleone, ma koliko skupa bila na primer svadba njegovog sina ili kćeri – muzika, dekoracija, ketering, obezbeđenje – bio je takoreći proleter naspram svega čime raspolaže njegov živi i hiperaktivni korelat, tepajmo potonjem tako (da me ne tuži, pa da me posle ne pomiluje, daleko bilo!). Jeste Korleone imao ono što bi neko nazvao imperijom, ali morao je da pregovara sa drugim donovima: u kom delu grada sme da posluje, kojoj vrsti robe i usluga sme da se posveti, a našijenac ne mora to nikoga da pita, naš Korelato nema ni koga da pita, može da radi sve u celoj zemlji, u bilo kojoj oblasti: kupoprodaja svijetlog oružja, rušenje, zidanje, hapšenja, pomilovanja, zapošljavanje, otpošljavanje, osveta svakom nezahvalniku, ma koliko taj sitan i udaljen od Alessandra bio, znači, po tome je zacelo bolji od Korleonea, koji je ekonomisao sa svime: pazio je, i izveštio se, da govori što manje, i svaka njegova polurazgovetna reč beše upijana sa poštovanjem i zortom, ekonomisao je čak i kad je nasilje bilo u pitanju, a u Korleonovom poslu bi takva potreba iskrsla svake druge sedmice, dobro, Don Vito nije više među nama – De mortuis nihil nisi bene, how is my Latin? – beše se upokojio u prvom delu, ali jeste bio škrt, po ljubavi za one koji su mu služili nije bio ni do kolena srpskom korelatu, što nas dovodi do paragrafa br. 2.
2. Nisam imao čast da lično upoznam pripadnike Mafije, iako sam protraćio neke godine u Americi, i možda par meseci, kad se sve sabere, u Italiji, pa moje znanje o ovoj uglednoj organizaciji potiče mahom iz filmova, ali nisam zapazio nijednog Dona da sa toliko ljubavi govori o podređenima, Kum je na svoje ljude gledao kao na vojnike i na niže oficire, i ako je neko od njih svoju misiju obavio kako dolikuje, Kum je to primao kao nešto prirodno; neophodne likvidacije ostavljale su ga hladnim, učinjeno je ono što se moralo, negde je trebalo ostaviti tragove, da se uplaši ko treba, negde ih je trebalo prikriti, da ipak ne budu prst u oko policiji i tužiocu, dok je Korelato oduševljen momcima kojima je na čelu i koje je sam on stvorio: ushićuje ga njihova hrabrost, a nadasve njihovo čisto i nekoristoljubivo rodoljublje, očaran je njihovom radosnom gotovošću da pretuku svakoga ko im se učini da je kao patriota tanak, Don Alessandro je pred kamerama, sa ganutošću i divljenjem, blagovao rukovodilačke uspomene: „Kaže meni jedan od mojih najhrabrijih momaka: ’Šefe, Aleksandre, ne mogu da gledam mirno kako ruše našu Srbiju, ali baš pričam sa kolegama, pa mi nemamo koga da bijemo, oni su šaka jada…’“ Tako nekako, samo još lepše rečeno: Alessandro je okružen momcima, to su sve tough guys, ne samo kobre, ne samo one beretke koje su se šepurile u Ćacilendu (i o kojima je premudri belobradi Leka rekao da bi Đinđić bio sa njima, kad bi samo mogao da ustane iz Aleje velikana i kad bi znao da su beretke u Ćacilendu), oko Alessandra su ne samo specijalci, ne samo žandarmerija, ne samo vojska i tajna policija, nego štićeno lice ima i momke, željne da besposlenu i beslovesnu svoju snagu upotrebe na lomljenje pojedinih delova izdajničkih kostura, ali ih Šef – tako ga oni oslovljavaju: to je poludrugarski, poluvazalski, poluuličarski bonton i PS – razume, smeši im se zadovoljno, ne kori ih što se vrpolje i oštre da budu nasilni, ali kako da im išta i spočitne, kad zna da su svi do jednog teški neradnici, i kad zna koliko su se u zatvoru uželeli da oni nekoga kazne; razume da su im blokaderi potrebni kao što je bokseru potrebna vreća, ali bokserski džak odoleva, teško klatno vraća se po još, po još udaraca, dok se blokader odmah skljoka i uvija kao crv: momcima je potrebno tkivo dostojno njihove umetnosti – zar da svoje slavne pesnice i noge, sa kojih su skinuti okovi i nanogice, urone u protoplazmu koja bi da ruši Srbiju, koja bi da poremeti i da ukine zlatno doba, i njihovo i njihovog Šefa! Dobar batinaš mora voleti svoj zanat, mora u njemu uživati, a ne da otaljava ono za šta je plaćen, i da jedva čeka kraj šihte, Alessandro se raduje njihovom poletu, jer oseća da nisu puki dembelani, krimosi kojima su oprošteni njihovi sve u svemu simpatični gresi iz mladosti, gde se provuklo i poneko ubistvo, kao onome vokalnom solisti koji je razgalio i grlio državin vrh na terevenki upriličenoj za Isusov rođendan, ukratko, batinaši ne bi da ispadnu iz forme, poljuljano im je samopoštovanje, i zahtevaju od svog poslodavca naređenje da dejstvuju, da se dokažu u onome u čemu su najbolji. Nijedan soldato se ne bi usudio da Don Vita savetuje, da ga takoreći drugarski kritikuje i da podjaruje njegovu osvetoljubivost ili svirepost. Kod nas je između Komandanta i paravojske, karavojske i prestupnika, uspostavljen duboka emotivna veza, koja jeste asimetrična, ali je uzajamna i neporeciva. Iako svi znamo da je Ćacilend obitavalište hrabrih, ima ipak i među njima razlike, gazdi su najmiliji oni čija je kuraž bezgranična, njima je dopušteno da i samom Šefu spočitnu što je blag prema izdajništvu i što elitnoj jedinici – koja se otkako ne jede zatvorsku hranu lepo zaokruglila: sve pupi, i spreda i otpozadi, napolje iz njihovih crnih majica i trenerki – ne otvara teren na kojem bi oni ostavili srce.
3. Gde još Don Vito nije do kolena Alessandru? Kako gde? – Jeste Kum gledao da ima nekog u policiji, nekog u sudu, ali nije imao svoju policiju, nije rukovodio policijom, a o svom Ćacilendu u Njujorku nije smeo da ni sanja, dalje, nije imao u šaci celu njujorško ili američko pravosuđe, nije sudija Vrhovnog suda bio njegov sluga; ako i nije ljubio zakon, Korleone ga je da tako kažem uzimao u obzir, imao je izvestan zort pred državom, dok je kod nas. obrnuto, plači, Mario, koji misliš da si stvorio moćnog junaka, mogao bih o našem vođi da pišem svakog dana, kad bi se barem za takvim štivom ukazala potreba, kao što se ukazala na primer potreba da vlasnica Telegrafske agencije nove Jugoslavije reklamira umalo ne rekoh Jugoslovensku železnicu, mogao bi tako da zaradim još jednu penziju, ali Alessandru ne treba ni Dedijer, ni Matej, ni Luka, ni Ekerman, sam iz glave svakodnevno smišlja sebi nove hvalospeve, orao je koji na glavi nosi vranu, kurjak je koji neće nikad biti pripitomljen, nikad neće biti dresiran niti zlostavljan u cirkusu, niti će biti umiljat pred vladarima zemalja naoko većih od naše, i ne znam kad više uživam, kad smisli o sebi nešto dosad nečuveno i neviđeno, pa čak i nemoguće, ili kad nas stoti put podseti na neke od svojih božanskih atributa, uh, ovo je pleonazam, svi su oni naravno božanski, pa nije li mi bolje da budem soldato nekome ko je istrajan sebeljubac i bezmalo jurodivi hvalisavac, nego da moj Don sumnja u sebe, da preispituje svoju narav i svoje vladanje, koje se u ovom slučaju zove vladavina.
Peščanik.net, 19.10.2026.
Muzički blog Ljubomira Živkova