Sasvim predvidivo. Mučnina proglašavanja nezavinosti Kosova dodatno je i momentalno pogoršana večnim ponavljanjem istog: “spontanim okupljanjem” ili “događanjem naroda”, kako vam drago. Nekada će neko možda uspeti da objasni zašto je zbog “ništavne” deklaracije u Prištini demoliran Beograd – ja, priznajem, nisam u stanju. Pa, ako u činjenici da su napadnute američka i albanska ambasada možemo pronaći homeopatske doze racionalnosti, kako tumačiti nasrtaj na prostorije LDP, čiji su članovi listom Srbi i čiji je predsednik – takođe napadnuti Čeda Jovanović – takođe Srbin. Kakvi su to nacionalisti koji nasrću na pripadnike svog naciona? Da li sada, umesto partizana i četnika, Vojislav Koštunica sprema bratoubilački rat “narodnjaka” i izdajničkih “evrointegracionista”? (Uopšte me ne bi čudilo.) Hoće li se konačno neko zapitati: ne leže li uzroci kosovskog otcepljenja u toj višedecenijskoj nacionalnoj pocepanosti, autodestrukciji i nasilju kao životnom stilu.
Ne misle li, konačno, narodnjački tribuni da bi prevrtljiva balkanska Fortuna mogla promeniti ćud, pa huligane dovesti pred vrata njihovih kancelarija i stanova? Ne misle. Jer misle da iza njih stoji privatizovani državni aparat. Ali taj u suštini krhki aparat ne počiva na pendrecima i bajonetima, već na svesnom i dobrovoljnom konsenzusu svih građana da je tu reč o zajedničkoj državi u kojoj su svi ravnopravni pred zakonom. Ako, međutim, država ustukne (zato što “državnici” zamisle da nešto ućare iz tog uzmicanja) i prepusti rulji rešavanje spoljnopolitičkih problema, onda se država urušava, kao što se urušava i kada premijer, recimo, zbog stranačkog i ličnog interesa, ne saziva sednicu vlade na samo nekoliko dana pre proglašenja kosovske nezavisnosti.
E, u takvim situacijama, “državnici” se često suoče sa veoma neprijatnim iznenađenjima. I pokojni Milošević je voleo da okuplja narod, da masama pruža iluziju učešća u istorijskim događajima, da ih huška protiv neistomislećih sunarodnika; onda je jednog dana shvatio da je sve otišlo do đavola, da više niko nema nameru da ga štiti i da je sam stvorio nečastivog koji se obreo na njegovim vratima. Potom je usledio kućni pritvor, pa CZ, pa Sheveningen. Koštunica i njegova menažerija verovatno misle da su polubogovi i da će iz svega izaći kao pobednici i doživotni vladari, ali to samo govori o njihovom frapantnom nepoznavanju polja društvenih sila. Jednom pokrenute, populističke matrice se odvijaju, naoko haotičnom, ali determinisanom trajektorijom koja se u konačnom skoru, takođe neizbežno, obija o glavu sopstvenih podstrekača. Ne idem, naravno, tako daleko da ustvrdim kako Dr misli da će protestni skupovi poništiti otcepljenje formalno ništavne deklaracije; on hoće nešto drugo: da se sakrije iza naroda, da ušićari koji glasić, da do u beskonačnost produžava agoniju Srbije.
Nije, međutim, da neće biti efekta od tih okupljanja. Samo što će biti na štetu Srbije. Ekipe CNN-a i belosvetskih televizija na licu su mesta, pomno snimaju, pa kada se taj materijal obradi i nafrizira, poslužiće kao odličan propagandni materijal za perpetuaciju priče o “divljim Srbima” koji ne samo da ne zaslužuju Kosovo, već im je nužno potreban nadzor. Napad, pak, na američku ambasadu – i to se pomno beleži tamo gde treba – samo će doliti ulje na vatru vašingtonske netrpeljivosti i, zašto ne reći – mržnje, pa kako se u Belu kuću po svemu sudeći neće useliti Barak Obama, već neko drugi, eto Holbruka i skorog ukidanja Republike Srpske.
Tako se, saglasno Dr-u, čuvaju državni i nacionalni interesi.
Izolacija naše zemlje već je započela. Mi uopšte ne znamo šta se kuva u vašingtonskim salonima. Već sam govorio na ovim stranicama da Kosovo, osim ako se Tadić na vreme ne probudi, nipošto ne mora da bude naš najveći gubitak i naš najveći poraz. Izgovarač otrcanih, kičerskih i sublesastih “krupnih” reči koje mu u usta stavlja Jedan Čo’ek sa kapicom Šerloka Holmsa, veli da je “pravo i pravda” na našoj strani. Može biti da tako i jeste u privatnom Dr-ovom kosmosu, ali u stvarnom svetu i pravo i pravda su na strani bogatih i moćnih. To jeste tužno, jeste žalosno, ali je tako. Ukoliko Dr ne uspe da svet privede poznaniju prava i pravde, pred nama su samo dva putića: ili da se pod Dr-ovim vođstvom otcepimo od sveta ili da se okanemo praznoslovlja, čemera, inercije i samovolje i da prionemo na stvaranje zaista demokratske, bogate i snažne države. Samo će takva Srbija naći svoje mesto u svetu onakvom kakav je. A možda se i Kosovo vrati. Ako Dr-u takav svet ne odgovara, a boljih nema, neka ide iz njega. Njegov prezir prema novcu i gnušanje nad pokvarenošću sveta sjajne su hrišćanske vrline, ali ako hoće da ih praktikuje, treba da se povuče u manastir ili bar što dalje od svetske vreve. Budući da je Dr do guše uvučen u veoma prljave zemaljske poslove i da uopšte ne pokazuje nameru da ih, zarad bezmolvija, prepusti nekom sposobnijem, valja ga podsetiti – kad već neće Pahomije – da se tu radi o licemerju i razobručenoj sebičnosti koje se kriju pod providnijom maskom brige za Kosovo.
Za vreme maršala Šabana, alijas Josipa Broza (za kojim sve više žalim) uterivanje optimizma odvijalo se pismenim putem; mlađi će se čitaoci naći u čudu, ali tako je bilo; gradovi su bili načičkani komadinama crvenog platna na kojima je pisalo SA OPTIMIZMOM MOŽEMO GLEDATI NA RAZVOJ NAŠE ZEMLJE ili, recimo, NAPRED U RADNE POBEDE. Sada smo spali na usmeni nivo. Dr se, sav izobličen, povremeno oglasi da ispali poneku parolu tipa VRATIĆEMO MI KOSOVO. Ili bombastično: NIJE PONIŽENA SRBIJA, PONIŽENA JE EVROPSKA UNIJA…
Jok, more, doktore! Poniženi smo mi, građani Srbije, Srbi, Mađari, Slovaci, Rusini, Rumuni, Vlasi, Romi, svi mi koji živimo u zemlji s koje se odvaljuju poveliki komadi teritorije i u kojoj, nadahnuti tvojom politikom i nahuškani tvojim amokom, “patrioti” neometano ubacuju Molotovljeve koktele u Mekdonaldse u kojima večeravaju maloletna deca.
Danas, 21.02.2008.
Peščanik.net, 20.02.2008.