U našem društvu ne postoji mnogo „pravih vernika“. Pod tim pojmom podrazumevam one ljude koji se trude da slede doktrinu i dogme određene konfesije. Kod nas je najbrojnija pravoslavna. I najtvrđi vernici će se složiti da ovde nema mnogo pravih pravoslavaca. Isto tako, ni deklarisanih ateista nema mnogo, a i mnogi koji ne veruju u boga, ne žele to glasno da izgovore, pa se i ne treba čuditi zašto su ateisti u Srbiji marginalizovani.
Među svima onima u sredini, najbrojniji su ljudi koji imaju veru u neku višu silu, ali ne umeju ili ne žele da je definišu. Oni će vam reći da oni nisu za Crkvu, da ne veruju popovima i da ne vole da im daju pare, da slave slavu tradicije radi, ali da nisu ni nevernici, tj. ateisti. Kada ih upitate u šta veruju, odgovor je da veruju da „ima nešto“. To nešto može biti neka energija, neki viši um koji sve prati, neka čudna harmonija koja je ipak kontrolisana, pa i sama priroda kojoj su pridodate natprirodne osobine. U najvećem broju se neće ni upustiti u objašnjavanje tog što „zasigurno postoji, jer oni prosto osećaju da je tako“. Što je najvažnije, svako od njih ima svoju sopstvenu zamisao tog nečeg. Nijedna ta teorija se neće u potpunosti poklopiti jedna sa drugom, a opet, sve veoma liče jedna na drugu.
Zbog svega ovoga ćemo ljude koji ih zastupaju nazvati „Neštovci“. Mnogi od njih bi se ljutili što ih uopšte svrstavamo, jer njihova želja uglavnom i jeste da budu van svih postojećih kategorija. I to je u redu. Najdosadnije rasprave i jesu one gde ljudi jedni druge pokušavaju da svrstavaju u razne kategorije u kojima ovi drugi ne žele da budu. Štaviše, moja lična iskustva sa Neštovcima su mahom pozitivna. Nikad vam jedan Neštovac neće nametati njegovu veru i njegov pogled na svet, što se ne može reći za sve iskrene vernike, niti će pokušati da argumentima pobija vaša uverenja, poput nekog militantnog ateiste. To treba poštovati. Uglavnom će podjednako uvažiti i vašu duboku veru u nekog od bogova i vašu jasno iskazanu ne-veru. Svoj život će uglavnom živeti kao i da to njegovo „Nešto“ ne postoji, tj. njegove svakodnevne životne odluke, velike i male, neće zavisiti od postojanja tog „Nečeg“.
Ipak, to ne znači da je njegova pozicija najispravnija, niti da je ta njegova sredina zlatna. Problem sa Neštovcem je u tome što on, u stvari, ne želi da se suoči sa time u šta tačno veruje. Kada bi to uradio, shvatio bi da je to njegovo Nešto u stvari njegova subjektivna hipoteza, ničim potkrepljena, plod njegove mašte, tj. njegovog uma. Samim tim i kredibilitet takvog jednog entiteta i nije baš veliki. Pripadnici različitih konfesija se mogu pozivati na svete knjige, na hiljade godina postojanja te vere, na velike ljude iz prošlosti i sadašnjosti koji takođe veruju u njihovog boga, milione drugih vernika i slično, a Neštovac samo i isključivo na svoje lično iskustvo i doživljaj. Naravno da ni teze ovih prvih nemaju neki naročiti kredibilitet, ali je njima svakako lakše da na ovaj način pravdaju svoju veru, pred sobom i pred drugima.
Osim toga, tim ostavljanjem otvorenih vrata za natprirodno, Neštovac takođe otvara vrata i mnogim drugim zabludama. Ne tvrdim da Neštovci ne mogu biti skeptični, ali svakako su podložniji manipulacijama od strane ljudi koji se oslanjaju na tu otvorenost ka natprirodnim.
Postojanje neke više sile ili bića koje ima uticaja na naše živote je suviše bitno pitanje da bismo ga tek tako ostavili po strani ili prepustili ličnim maštarijama. Ne postoji nijedan razlog zašto bismo to preispitivanje, taj razgovor sa samim sobom, izbegavali i odlagali. Smatram da bi otvoreno suočavanje Neštovaca sa svojim verovanjima dovelo do porasta broja deklarisanih ateista u našem okruženju. Brzo bi se to njihovo Nešto pretvorilo u jedno obično ništa. Doduše, jedan tvrdokorni ateista i ne može da očekuje nešto drugo.
Peščanik.net, 22.12.2011.