Autorka u Epidaurosu

Autorka u Epidaurosu

Ili, „lica drame“. Priznajem da teško podnosim opštu banalizaciju – te grčka tragedija, te grčka komedija, te grčka drama. Zvuči dobro – bar prvih nekoliko puta, ali ne znači mnogo. Počeću zato sa paradoksom: volela bih da se situacija u Grčkoj završi kao tragedija. Grčke tragedije su prikazivane u trilogijama, u kojima bi se zaplet na kraju, u trećem delu, obično završio povoljno za sve strane u sporu, bar za preživele. Jedina sačuvana, Ajshilova, koju po kulturnoj navici zovemo Orestija, svedoči o tome: posle užasnih zločina, materoubistva, ludila kao kazne i drugih nevolja, optuženi Orest u Atini dobija slobodu, boginje osvete (Erinije) koje ga progone dobijaju bolje ime i lokaciju za svetilište, a Atinjani ugled i ponos. Mučenik u korist ljudi i kulturni heroj Prometej se takođe, u izgubljenom trećem delu, sporazume sa Zevsom i ne ispašta više užasnu kaznu. I ne samo to: posle uslovno srećnog završetka treće tragedije u trilogiji, igrala se satirska igra, veselo-razuzdanog sadržaja i stila. Isto tako bih volela da se situacija u Grčkoj završi kao komedija: namenjena neposrednom vređanju i zafrkavanju vlasti, često fantastična ili luda po zapletu, uvek upisana u nemoguće, komedija, bar stara, Aristofanova, završava se uvek opštim pomirenjem, pijankom i žurkom, uz druge prigodne načine izazivanja sreće. Sem grčkih, sve – inače retke – predstave Aristofanovih komedija koje sam gledala u Evropi i Americi, nikako nisu mogle da prežive ovakav kraj, i svi su režiseri dodavali neki tragični moment, ozbiljnu scenu na kraju, da ne bismo slučajno pomislili kako je mogućno veseliti se…

Ove su stvari poznate svakome ko se zainteresuje za antičku dramu, ili se potrudi da vidi neku od predstava mnogih, posebno letnjih festivala u antičkim pozorištima u Grčkoj, na kojima se prikazuju skoro isključivo antičke tragedije i komedije. Banalizovati antičku dramu u kontekstu grčke političke svakodnevice nesumnjivo nosi senku umišljene kulturne superiornosti – posebno evropske: sa jedne strane silni evropski teoretičari i istoričari antičkog pozorišta, a sa druge nipodaštavanje savremenih Grka i podsmevanje na osnovu prave kolonijalne razlike između „visokog“ i „niskog“. I istovremeno, potpuno se ispušta ono što je najvažnije: antičko grčko pozorište nije bilo „kultura“, nego je zaista bilo politička svakodnevica, jedan od jednakopravnih prostora demokratije. Grčki (muški) građanin živeo je samo u javnosti („idiot“ primarno znači neko ko se ne bavi politkom, na svoju sramotu), i u sudnicama, na tržnici, u skupštini svih građana, ispred hramova i u pozorištu dobijao je slike kojima je gradio svoj, na spolja strukturisani identitet. U pozorištu se građanin suočavao sa svojim odnosom prema prošlosti, bogovima, i najvažnije, prema svojim bližnjima, deci, roditeljima i prema onoj koja je sistematski destabilizovala svevladajućeg muškarca u demokratiji – ženi. U komediji se sa ženom on suočavao još mnogo odlučnije nego u tragediji, jer je u komediji, u skladu sa poetikom nemogućeg i karnevalskog, žena otvoreno, jasno i oštro postavljala pitanje svog položaja i svojih prava. Pozorište je, dakle, jedno od prizorišta demokratije. Tu bogati, kao i u drugim institucijama i telima demokratije, imaju privilegiju da plaćaju najviše, a siromašni privilegiju da ne plaćaju ništa.

U evropocentričkoj slici sveta bez funkcionalne neposredne demokratije i sa uzvišenim shvatanjem kulture, opterećenim viševekovnim dvorskim ukusom i cenjkanjem sa crkvom, postoje dve osnvne linije razumevanja antičke tragedije i komedije: jedno je prikazivanje viših junaka i njihovih viših problema, a drugo je, kad se nađe u nedoumici oko toga kako je antičko pozorište funkcionisalo sa svojim publikom, „ritualno“ objašnjenje, koje ne dozvoljava ulogu demokratije. Savremeno pozorište 20. veka nije se ni potrudilo da preskoči ove prepreke uskog uma i da u antičkoj komediji, recimo, otkrije savršene obrasce apsurda…

Gledati Grke kako gledaju antičku dramu u savremeno doba zato je jedno od najboljih iskustava za razumevanje grčkog društva. Imala sam sreću da gledam predstave koje su se prikazivale u ključnim istorijskim trenucima – pad diktature 1974, bliska pobeda socijalista na izborima 1981, profanacija i pad socijalista 1993, početak krize 2008, i videla sam kako publika u pozorištu učestvuje u predstavi ili je potpuno preuzima, reagujući na tekst i glumu, a bogme i na publiku u prvim redovima. Razlika između dve državne trupe odnosno dva državna grčka pozorišta, i obilja neverovatnih trupa iz najzabačenijih mesta i predgrađa, daje tom uvidu posebnu socijalnu i kulturnu notu.

Pripisivati grčkoj kulturi i društvu banalne odrednice dakle nije ni pametno, ni etično. To se u velikoj meri može reći za opšte ponašanje prema grčkoj državi u poslednje vreme. Postoje činjenice o tome kako je „posuđivanje“ funkcionisalo, kakvi su rezultati, kako je trojka umalo propala pa se onda ponovo rodila na prevarantstvu vodećih, kako se lagalo, falsifikovalo, zbunjivalo, glumatalo. Postoje samo dve grupe danas, oni koji hoće da čitaju, gledaju, upoređuju, rasuđuju i stvaraju zaključke i ocenjuju argumente, i oni koji naprosto neće da izvedu nijedan od ovih postupaka, nego kao hor slepaca prate šta će reći evropski mešetari: i Grčka tu nije nužno tačka podele. Svet oko Evrope pun je destabilizovanih država koje se neverovatnom brzinom urušavaju u potpuno bezakonje. To što u grčkom slučaju još izigravaju pregovore, sednice i uopšte situacije u kojima ne govore puškoautomati i dronovi, stvar je – za sada – pogodne lokacije. Verovatno ćemo se, u godinama kada Evropa potone u slično beznađe, sećati Junkerovih pijanih gestova kao što smo se sećali Čemberlenovog mahanja minhenskim papirom. Tada su upešno isprepadali Evropljane; ako su sada Evropljani spremni da se isprepadaju na isti način, i da uz to poture sve što imaju od frustracija i sebičnosti, onda smo uveliko zaslužili ono što nam sledi. Grci će samo imati sumnjivu istorijsku prednost da i tu budu prvi. Dramatos prosopa smo mi svi, danas još živi.

Peščanik.net, 30.06.2015.

TEMA – GRČKA KRIZA

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.