Dobrodošli u rasadnik imperatora!
Nisam nikad imao smisla ni simpatija za imperatore, mislio sam još kao đak da zbog tih gotovana i samodržaca ne učimo o tolikim drugim stvarima iz prošlosti, ne znamo dobro koja su u nekoj epohi ili podneblju bila glavna jela, kakvi su im bili slatkiši, kakav su ogrev koristili, od čega im je bila posteljina, šta su uzimali protiv migrene, ne znamo kako su ljudi u XI veku provodili slobodne dane, gde su išli na godišnji odmor, istorija nam je prikazana samo kroz ratove, još nam je prodavana i podela ratova na osvajačke i odbrambene, kao da nije svaki rat bio i jedno i drugo, dobro, možda su se negde dve velesile tukle oko još neosvojene teritorije koju njeni žitelji nisu ni mogli da brane, uglavnom sam naspram povesti još kao ml. maloletnik razvio otpor, same dinastije, ratovi, mirovni pregovori, dvorci, tek poneka kuga, guba ili kolera, koliko da večito dvorskoj i militarističkoj mrsidbi udahnu malo istine, umalo ne rekoh ‘malo života‘, ma mora da je bilo i drugih stvari u prošlosti: pletenje (čarapa, šalova, štrikova, korpi, čuvanje namirnica (sušenje, salamura, zaleđivanje, turšija), seča drveta, pravljenje zamki za divljač, šta znam šta sve, tek u gimnaziji imaću profesora (Ljubomir Tabački) koji će reći: deco, istorija nije samo istorija osvajanja i krvoprolića u borbi za presto, istorija je i istorija umetnosti, zanata, jezika, gradnje kuća, svega…
U osnovnoj školi pitao sam učitelja (Joca Babić) šta piše u nemačkim čitankama, zašto su izazvali Drugi svetski rat, rekao je da zapravo ni on ne zna, ali da ga ne bi začudilo ako istorije nisu baš istovetne, žalio sam i tursku decu što moraju da uče o tolikim zulumima koje su njihovi rođaci činili po udaljenim zemljama, još nije bio napisan „Da Vinčijev kod“, i malo ko se pitao je li Isus imao dece i koliko bi prema prosečnom priraštaju mogao da ima potomaka u vreme naše privredne reforme, ali sam bio zadovoljan ako moji preci nisu učestvovali u raspinjanju na krst koje mi se istinabog činilo nestvarnim, zapravo i danas na taj slučaj gledam pre kao na slučaj poremećene mašte, bolesne uobrazilje, nego kao na istorijski događaj.
Ipak, iz imena te ličnosti poteklo je ime religije u kojoj sam i sam ponikao, kršten sam i odgojen u hrišćanskoj tradiciji, moj otac stvorio je i decenijama vodio crkveni hor, neprofitnu organizaciju koja je izvodila crkveni program, ali i probrane koračnice iz NOB-a kao god i narodne pesme podesne za višeglas, kao dete bih i sam dobio ponekad solo u crkvi, ali sam se i odmakao od hrišćanstva, najvećma zbog ljudi koji su ga isuviše glasno ljubili, cmakali takoreći i koji su ga na sva usta hvalili. To će se isto desiti i sa mojim rodoljubljem, nije mene domovina razočarala, dodijali su mi njeni sinovi preglasnim hvalisanjem ko je voli više od drugih i ko je voli više od svega, isto je ispalo i sa ćirilicom. Naravno da je to moje pismo, kao god i latinica (srasla sa čarolijom živih slika: beli subtittle, iskošen, bio je u svakom stranom filmu), ali sam čuo milion puta: imamo najsavršenije pismo na svetu, doklen pogledaj Francuze: renault, peugeot, Rimbaudt, pa Englezi: Shakespeare, Beatles, viška preko glave, ništa se ni sa čim ne slaže, Kinezi imaju ne znam ti koliko hiljada znakova, pa siroti Arapi, pišu naopačke, zdesna ulevo…
Kad god ispadnemo najpametniji meni bude sumnjivo, najveći naučnik svih vremena – Srbin, njegov preteča, najveći dobrotvor antičkog doba, Grk, isto pravoslavac! Prvi reket Sunčevog sistema – Srbin. Najnajreligija: hrišćanstvo! Ima u njemu i nesrba i nepravoslavaca, koji naravno da kvare prosek, ali, i pored toga, samim tim što smo i mi u njemu, hrišćanstvo je vera bez premca, hrišćanstvo nema alternativu, kazali bi naši političari, pobožni preko svake mere.
&
Kad su savetnici političara, verovatno na internetu, iščačkali da se primiče jubilej Milanskog edikta, koji je hrišćanima pružio zaštitu, a docnije dao i izvesnu prednost, pa još kad su videli da je Konstantin rođen u Nišu, radosti vlastele ne beše kraja: ovo ima da se slavi cele godine, pa hiljadu sedamsto leta Gospodnjih prohujalo je otkad taj veličanstveni akt beše objavljen u Službenom rimskom glasniku, nije se znalo ko više likuje, Sveta matera naša ili Republika Srbija koja je dala teritoriju na kojoj je budućem imperatoru presečena pupčana vrpca. Mi kao pravni naslednici Rimskog carstva slavimo pred licem čovečanstva (kojim je donedavno rukovodio – ko?! Srpče Jeremija, eto ko!).
Kostantinalije su vrhunac dostigle u rodnom mestu imperatorovom. Koje je i rodno mesto Šabana Bajramovića, ali Konstantin nije bio Rom, i nije nosio muslimanske što bi Vuk rekao đeneralije: Šaban nije mogao dobiti ulicu u Nišu, a za Konstantina su i Republika Srbija i Srpska pravoslavna crkva odrešili kesu, da, da, čak i SPC, kompanija najvećma posvećena sticanju ovozemaljskog blaga; došao je patrijarh vaseljenski (kakva razmetljivost, koja kao i svaka razmetljivost postane puka navika), pa ruski patrijarh, jerusalimski, naš, naravno, Irinej kao domaćin, pa velikodostojnici iz Sofije, Varšave, Bukurešta, jedino nisam primetio poglavare makedonske autokefalne crkve i crnogorske, one su našoj Svetoj materi kao dva mala bolna Kosova, patrijarh vaseljenski veli da je hrišćanstvo svetu ono što je duša telu, a naš Irinej nas podseća da je Milanskim ediktom vreme nepovratno raspolućeno na vreme paganstva i vreme hrišćanstva, i opet ispada hrišćanstvo nešto kao poslednja reč verske tehnike, doklen pagani, među kojima imam predaka više nego među hrišćanima, su dokazano niža bića, daleko im lepa kuća.
Nije mi pravo što država ima tolike izdatke zbog jedne među ravnopravnim religijama njenih građana, a da sam potomak Licinijev ne bi mi bilo pravo što se Milanski edikt pripisuje samo Konstantinu, a skupa sa verolomnim šurakom Konstantinom doneo ga je Licinije, rodom takođe iz naših krajeva (šta ako je krtšen bio u Tisi, na mestu gde će biti izgrađen Titelski most?); ta dvojica dobrotvora hrišćanstva su se oko vlasti naravno gadno zakrvila, što je bilo kao dobar dan u Rimskom carstvu, u zvezde kovani i svetim nazvani Konstantin likvidirao je zeta Licinija, te Licinijevog sina, a svoga sestrića i koga sve još ne, bilo pa prošlo, ali zar ne treba ipak reći da je naš voljeni i prevoljeni Konstantin tek koautor i supotpisnik akta na koji neznabošci i pripadnici nehrišćanskih religija gledaju možda drukčije nego bratija ushićena u Nišu? Da, Nišlije nisu od svojih trošnih i grešnih tela načinili veliki svetleći krst, svaka čestica ljudska nosijaše upaljenu voštanicu, ima li među vama, braćo, onih koji su se sablaznili kad je gradska uprava htela da Južnom bulevaru da ime Šabana Bajramovića?
&
Hteo sam da pišem, opet, avaj, o opčinjenosti našeg državnog vrha veličinom, slavom i istorijom, ali u navedenim primerima (hrišćanstva, rodoljublja, ćirilice, Konstantina…) zar nije zajedničko omalovažavanje drugog? Nije li to uz narcisoidnost (koja glavinja od komične nadmenosti do odurnog samosažaljevanja) naša osobenost, obrazac neodustajni, u kome smo od osmoljetke do poslednje dioptrije; naša država veća je od svih susednih država (osim Italije, ali je naša obala mnogo razuđenija od italijanske! i niko da dometne: samo što je italijanska industrija mnogo razuđenija od naše, njihova vina i njihova kuhinja razuđeniji su nego naše vino i naša kujna, njihova muzika razuđenija je od naše, arhitektura isto, putna mreža razuđenija je od naše…). Sećam se, neko ne peva lepo, ili ne peva poznatu, što će reći ne peva našu narodnu pesmu – „peva ko Švaba tra-la-la“, i prođu godine dok seosko dete (myself) ne shvati da Švaba nije u muzici baš niko i ništa, pa onda besmrtna izreka: „Što Srbin izmisli, Švaba napravi!“, to je najdalje dokle naša istinoljubivost dospeva, da se i ubogome Nemcu priznaju izvesne tehničke veštine, koje doduše nisu bog zna šta ako nema čistih ideja, čije je rodno mesto, kao i Konstantinovo, Srbija i samo Srbija. Svaka je taraba u Srbiji starija od Amerike, to sam čuo hiljadu puta, i šta da kažem: teško je to baš izmeriti, ali kad bi se ispostavilo da je to istina, šta bi ona značila, o kakvoj nadmoći mi večito sanjamo? Vlastodršci su, ali stanovništvo ništa manje, opsednuti takmičenjem, iako stvari stoje tako da bi bilo pametnije reći kako naš razvoj i naša istorija nemaju takmičarski karakter.
Peščanik.net, 10.10.2013.