Drugi život Stojana Ž.

Kakvo stepenovanje negacije: prvo je bilo „nismo mi“. Ta, gde bismo mi tako nešto! Onda je nastalo „nisam ja“. Na kraju je, izgleda, došlo do onoga da ni „ja nisam ja“. Tako ni Stojan Župljanin više nije onaj koji se takvim rodio, nego je nekakav Vukadin. S tim Vukadinom je, inače, sve u najboljem redu, osim što je umro pre šest godina. Pa su dobri ljudi iz SUP-a Bačke Palanke ponudili Župljaninu da preuzme njegovu identitetsku masku, da postane Vukadin, jerbo je u Srbiji neki crni vakat došao, kad ne smeš biti ni Župljanin, a kamoli neki drugi mladić.

I tako je Župljanina-koji-to-nije skleptalo u Pančevu, u Dunavskoj 5, u jednoj od onih stambenih zgradica od betona i crvene cigle; omiljeni graditeljsko-stambeni stil poznog socijalizma. A taman se bio navikao na pančevački vazduh, onaj što se i vidi i čuje. I eno sad tog čoveka pred Nadležnim Organima, i jedino što ima za reći o sebi, svom životu i tome kako je dospeo do ove tačke jeste da on i nije on, nego je neko drugi, neko ko ništa ni ne sluti o svojim posmrtnim avanturama. Ima li, pitam se, ikoga da ga zapita: ako ti, prikane, nisi ti, ko je onda ti u ovom mandatu? Ko vrši dužnost Stojana Župljanina dok se ti ovde izmotavaš? I ko je uopšte, na kraju krajeva, taj Stojan Župljanin?

Ovo je poslednje baš ono pitanje koje i mene zanima, ne voajerski, nego onako kako je, recimo, Slavenku Drakulić zanimalo ko su ti ljudi koji su avetali hodnicima Sheveningena, ti mahom dobri i poslušni vojnici socijalizma koji su se obnoć pretvorili u strašne, krvožedne etnobandite, da bi se naposletku – jednom razoružani – brzometno smežurali u čovečuljke od piljevine koji pred Časnim Sudom gordo nose svoju nevinost, uvek nevinost, s kojom se rađaju, žive i umiru, bez obzira šta je bilo u međuvremenu. „Oni ne bi ni mrava zgazili“, lepo kaže Slavenka u naslovu svoje knjige, pa se onda nekako neizbežno zapitaš pa ko li je, majka mu stara, onako krvnički i onako temeljito izgazio sve one silne čovekolike mrave po Slavonijama, Krajinama, Bosnama, Likama, Hercegovinama i ostalim Kosovima? Ali ništa oni za to, u toj spektakularnoj poplavi nedužnosti davi se cela Pritvorska Jedinica, i evo će za koji dan i Župljanin/Vukadin da doprinese potopu svojom kofom pravedničkog samosažaljenja. I svi ritualno učestvuju u tome, svi osim lukave Biljane P. i izuzev prekrivog, a na koncu pretragičnog Milana Babića, koji se posle svega naprosto obesio, na radost tolikih gorih od njega, mada ne i krivljih od njega.

Dakle, to me zanima: ko je Stojan Ž? I kada je zapravo prestao, ako već kaže da je prestao, da bude Stojan Ž? Ovaj čovek, dakako, nije zvezda ratnih zločina, kao Mladić i kao mahniti psihijatar, no je jedan palanački anonimus, ništa manje prošle nedelje nego što je to bio pre trideset godina. Evo, da sam ga sreo u liftu prošlog četvrtka, da sam mu zurio u lice od prizemlja do šesnaestog sprata, i dalje ne bih imao pojma ko je. Doduše, vidiš da to ni on ne zna… Ne, zaista, šta mi o njemu znamo? Naizgled, baš ništa. Od 1975. radio u SUP Banjaluke, od kraja osamdesetih načelnik Javne bezbednosti u tom gradu. Službeno lice, dakle; obučeni profesionalac, a ne zgubidan i napaljenik sa ulice; čovek zavetovan javnom redu i zakonu; čovek koji, u svakoj državi i u svakom sistemu, štiti bezbednost lica, stvari i objekata od bilo kakve kriminalne i destruktivne ugroze. Kao ona deviza nekih američkih policajaca, beše li njujorških ili losanđeleskih: to protect and serve, tako to nekako ide. Ono iz filmova, ali i sa stvarnih (vatrenih) ulica. Zaštititi i služiti. Zaštititi koga? Građanina. Služiti kome? Građaninu. To radi ta „javna bezbednost“ na sve četiri strane sveta, to joj je osnovni posao i u kapitalizmu i u socijalizmu, i u antici i u postmoderni: biti nepropusna brana između razbojnika i mirnoga ljudskog čeljadeta – muškog ili ženskog, krštenog ili nekrštenog, mladog ili starog, crnog, belog, žutog ili braon – koje bi samo da živi svoj život u znaku „umerenog napretka u granicama zakona“, što bi rekao Hašek. Iz tog ugla gledano, posao je policajca častan da ne može biti časniji. To je ono čemu se zavetovao Župljanin Stojan, Čovek Kojeg Nema. To je ono za šta ga je školovalo, to je ono što mu je davalo stan, platu, status, neko pretpostavljeno osećanje društvene i lične ostvarenosti. To protect and serve.

Optužnica tereti Župljanina za genocid, ubistva, logore, proterivanje desetina hiljada ljudi „nesrpske“ nacionalnosti. A kako i ne bi: bio je prvi čovek „bezbednosnog sistema“ Bosanske Krajine u vreme i u kraju gde je ostati bez glave i celokupne imovine bilo mnogo, mnogo lakše nego sačuvati ih, naročito ako se pogrešno zoveš. Optužnica k’o optužnica, pravnički jezik, neka vidi samoodrečni S. Ž. šta će s njom. Ali meni je strašno nešto drugo, to jest mori me šta to biva u čoveku da se odrekne i svoje ljudskosti, ali i etike svoga posla (a i jedan policjot visokog ranga takođe „ne svira u diple nego predaje etiku“, takoreći!), pa postane sve demonsko, sve naopačke: lekar se promengeliše, psihijatar poludi, policajac postane pustahija i razbojnik. A Župljanin je to učinio, najprvo već time što je pristao da bude važan deo sistema u kojem je moguće zvati se ispravno i zvati se pogrešno, rođenjem već steći pravog ili steći lažnog Boga; sve ostalo što se dogodilo proisteklo je iz tog inicijalnog greha. Župljanina tako nečemu nije učilo ni u školi, ni na poslu; druge je neke kurseve, kod sasvim drugačijih majstora-predavača, morao da pohađa da bi poverovao u to. I da se posle s neophodnim duševnim mirom „oda genocidu“, što za sličnog mu deliju reče ona besmrtna bosanska žena, sa mislima izvan svakog zla.

Ima onaj stari, predivni, cinični vic iz NOB-žanra, kada smo ga pričali u socijalizmu imali smo osećaj da činimo nešto jako subverzivno, znate ono kad ratuju Nemci i partizani, biju li se biju uzduž i popreko – ima i verzija sa ustašama, četnicima… – a onda dođe šumar i sve ih razjuri! Dojadilo čoveku da kojekakvi probisveti prave nered i plaše zverad! E pa, policajac mu dođe nešto kao taj šumar iz vica: on je onaj koji brine o javnom redu i zakonu, i sprečava „narušavanje javnog reda većih razmera“. Recimo: organizovanje jednog Slatkog Malog Genocida, makar i regionalnih dimenzija. To jest, tako je dok živimo u nečemu nalik na normalni, ljudski svet, a kad postane drugačije onda znajte da ste se obreli u paklu. Tako se i Župljanin našao u paklu, ali kao Belzebubovo službeno lice, kao onaj koji je tu da pomori što više duša. Bio je to njegov izbor, i ništa ga ne može oprati od njega: ova se vrsta dželata ne postaje slučajno, nepažnjom i iz trenutne zablude. Za nešto takvo moraš ozbiljno i temeljito raskrstiti sa ama baš svime što si do tada bio, mislio, osećao i znao. Tada stupaš na Drugu Stranu, i odande nema povratka – nema ga tvojim žrtvama, ali bogme ni tebi.

Naposletku te istrkeljišu, kao nekakav stari džak, u nekoj rupi u Pančevu, iščačkaju te pod slojevima banatske prašine. A ti onda lepo kažeš da zapravo i nisi Stojan Župljanin, i vrtiš taj dosadni refren kao kakva izgrebana vinilka na 78 obrtaja, a da ni sam nemaš pojma koliko si u pravu i koliko je to tačno, mada na jedan sasvim drugi način od onoga koji ti je na umu, na jedan način koji ti je, ovakvom u kakvog si se pretvorio, umom i srcem već sasvim nedosegljiv. Jer i pravi je Stojan Župljanin, istaknuti radnik Javne Bezbednosti Banjaluke, čovek koji se stručno i savesno brine za lica, stvari i objekte, preminuo još s početkom proleća 1992, prešao svetom mada mu se groba ne zna, preminuo udavljen od jedne unutrašnje ruke, čelično čvrste, za ljudsku milost neznajuće.

 
Peščani sprud

Peščanik.net, 15.06.2008.